О Милошу, тати и историји

Одговор на текст Милоша Ковића „Велика и важна победа“, објављен у прошлом броју „Печата“ (бр. 668 од 11. 6. 2021)

Пише Љиљана Смајловић

Не замерам Милошу Ковићу што се радује победи Живојина Ракочевића на изборној скупштини Удружења новинара Србије. Господин Ковић је историчар: ако новинарима не смета, зашто би историчару сметало да државни функционер руководи новинарском организацијом? Шта брига Ковића шта пише у Статуту УНС-а? Нека новинари сами бране еснаф, ако ту има шта да се брани.

Не спадам ни међу колеге који Ковићу не верују да није знао да му је отац кандидат за функцију у УНС-у, док је Владимира Радомировића у „Печату“ презриво описивао као улизицу који се бори за функцију у УНС-у.

Ја му верујем да није знао.

Али у томе и јесте проблем.

Господин Ковић је професор историје. Зар га то нимало не обавезује? Јавност у Србији му верује зато што је изузетан стручњак у изузетно захтевној научној дисциплини. Нисам прочитала његову обимну и високо оцењену студију о Дизраелију и источном питању у издању „Оксфорд јуниверсити преса“ (Oxford University Press), али имам неку представу о томе шта значи кад такав издавач објави такву књигу од наше горе листа. Људи које ценим највише на свету кажу ми да сањају да Милош Ковић објави и студију о Гледстону и источном питању. Јер нико наш сем Милоша то не би, на енглеском, умео.

И то без аутошовинизма, без комплекса ниже вредности, без „стокхолмског синдрома“. Милошу се, за разлику од колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, попут Дубравке Стојановић и Николе Самарџића, у Србији не привиђају ни фашисти ни „онтолошко зло“.

Но да није историчар, његовим речима не бисмо придавали толики значај. У историји, као и у новинарству, није довољно рећи шта знаш – мораш рећи и како то знаш, а мораш и моћи да докажеш то што знаш. Зато новинари побожно цитирају историчаре: све проверавају и увек консултују више извора.

Основа историје је однос према изворима. Јесмо ли онда ми, читаоци Милоша Ковића, наивни што рачунамо да историчар не би причао о ономе о чему се прво није добро распитао? Консултовао више извора, прикупио мноштво података? Од историчара очекујемо више него од новинара.

А Милош Ковић је анализирао изборе у УНС-у а да претходно није успео да ископа чак ни податак да му је тата кандидат на изборима у УНС-у. А када је сазнао? Читаоци „Печата“ добили су дирљиву верзију татине авантуре с кандидатуром: ветеран „Политике експрес“ и комуниста, одвајкада члан УНС-а, вешто је ескивирао Радомировићеве замке, уз предану подршку других новинарству посвећених пензионера.

У стварности је Кандидациона комисија, чији сам била члан, показала разумевање за то што је 83-годишњи Обрад Ковић закаснио с кандидатуром, побркао оригинале и копије и заборавио шта је пре много година, давно пре Радомировића, уписано у Статут УНС-а о праву члана да бира и да буде биран.

Да неки Петар Петровић тако произвољно анализира било какве изборе, „Печат“ му то не би објавио. Али Милош Ковић је озбиљан научник! На оксфордском сајту пише да је у студији користио „широки круг приватних извора, укључујући и Дизраелијеве личне списе, преписку и романе, збирку рукописа краљице Викторије, парламентарне и изворе Форин офиса, као и руске, српске и албанске документе“.

Како се и ради, ако трагаш за истином.

Можда УНС у Ковићевим очима не вреди много труда. Али ако нас Обрадов син обавештава да Обрадова функција у УНС-у није плаћена већ волонтерска, на основу чега Владимира Радомировића представља као каријеристу гладног функција и фотеља? Владимир и ја смо укупно 12 година волонтерски обављали функцију председника УНС-а, који по природи ствари не сме да се сврста ни уз опозициону, ни уз провладину штампу. Владимира Радомировића је такав приступ коштао, и то не само безброј неплаћених радних сати. Постоји разлог зашто су медији „Јунајтед групе“ одушевљено подржали његову смену и долазак Ковићевог „човека из Грачанице“. Радомировић је те медије критиковао, Ракочевић им подилази сугеришући да је највећи проблем УНС-а то што је уредница „Њузмакса“ иступила из УНС-а. И то након што јој је то директор твитом сугерисао! Радомировића прозападна твитер руља прогања, Ракочевића подржава. Најжешћим критичарима присуства државе у српским медијима ич не смета присуство државе у УНС-у! Јер такав УНС нико неће морати да узима за озбиљно. Чак и да се некоме заиста замери.

Милош Ковић је о изборима у УНС-у писао на основу извора из треће руке, без провере података и с омаловажавањем беспрекорне новинарске каријере Владимира Радомировића. Али Радомировић је тај који је спречио Ракочевићев покушај да покида институционалну везу косовско-метохијског огранка УНС-а с Београдом. Видим да Ковић оптужује Београд за све зло које Србе сналази на Косову, али нема нам сад друге до да се уздамо у Обрада. Нека га Милош чува макар као извор, да статут неко не промени у тишини, преко ноћи.

У међувремену, у чему оно беше разлика између М. Ковића, Д. Стојановић и Н. Самарџића, осим у врсти идеолошке мржње?      

 

Један коментар

  1. Книњанин

    Ковићев отац је комуниста и Ковић је бранио Младића кога Смајловићка сматра ратним злочинцем. Је ли у томе проблем?

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *