Никола Јокић – Тријумф кошаркашких и људских врлина

У епохи бестидног саморекламерства и материјализма, необузданих егоманијака и напуцаних звезда, личност Николе Јокића јесте освежавајућа супротност, јер својим понашањем представља оличење скромности, аутентичности, несебичности, поштења, пристојности и лепог васпитања. Када му је додељено МВП признање, он је прво, помало стидљиво, захвалио својим саиграчима, стављајући, као и увек, тим на прво место, што ниједног тренутка није звучало као лажна скромност и вербална куртоазија

Весели се, српски роде. Весели се пред новим, великим и блиставим успесима српских спортиста, јер не само што Србија одавно има најбољег тенисера на свету већ од прошле недеље може да се похвали чињеницом да је њен кошаркаш Никола Јокић званично проглашен за најкориснијег и најбољег играча у НБА, најјачој кошаркашкој лиги на планети. Ову индивидуалну доминацију српских спортиста и кошаркаша употпуњују и награде Василија Мицића, Милоша Теодосића и Филипа Петрушева, који су званично проглашени за најбоље кошаркаше Евролиге, Еврокупа и Аба лиге, што је довело до незапамћеног преседана да једна земља има најбоље играче на свим могућим нивоима такмичења. Ако су Ђоковићеви фантастични резултати у тенису донекле аномалија и изузетак у односу на релативно скромну традицију овог наводно аристократског спорта у Србији, Јокићева МВП титула представља апотеозу вишедеценијске изузетности српске и југословенске кошаркашке школе која има озбиљан глобални педигре. Србима је кошарка напросто у крви, у тој игри под обручима они су исказивали све оно најплеменитије у националном карактеру, а многе генерације су патриотски и етички васпитаване на неформалној институцији „баскета у крају“ и масовним шампионским дочецима испред Скупштине. Од легендарног и трагично пострадалог Радивоја Кораћа преко Кићановића, Славнића и Далипагића до генерације Дивца, Ђорђевића и Бодироге, Србија је одувек имала вансеријске кошаркаше који су доносили најсјајнија одличја и шампионске пехаре с олимпијада и светских и европских првенстава.

МНОГО ВИШЕ ОД СПОРТА У тешким временима током ратова и санкција 1990-их, српски кошаркаши су, у очима својих сународника, попримили готово митску улогу, попут средњовековних витезова мегданџија или античких јунака-полубогова, јер су народу својим победама, често у драматичним и хиперемотивним завршницама, доносили огромну радост и катарзично осећање исправљања политичких и историјских неправди. Ко може да заборави Даниловићево дрчно закуцавање преко Сабониса, Ђорђевићеве волшебне кошеве у последњим секундама, Ребрачину небеску рампу Михаилову или Гуровићеву лудачку серију тројки која је у Индијанаполису срушила амерички Дрим тим? Ко је то све доживео и проживео не може никада у потпуности да се сложи с тезама нашег иначе луцидног и драгоценог левичарског филозофа Љубодрага Дуција Симоновића, такође некада врхунског кошаркаша и репрезентативца, да је спорт, као и религија, само опијум за народ и капиталистичка дистракција која, по принципу „хлеба и игара“, одвраћа пажњу народа с експлоатације којој је изложен и даје му компензацију и лажно осећање постигнућа кроз туђе успехе.

Да, кошарка је за нас несумњиво много више од обичног спорта или класне разбибриге за плебс, та чаробна „краљица игара“ у којој се Срби фантастично сналазе показала се као једно од најуспешнијих средстава за изградњу колективног духа и победничког менталитета, што се и те како протеже и на друге, неспортске сфере друштва, па самим тим Јокићева МВП титула у најжешћој могућој НБА конкуренцији има посебну симболичку тежину и национални значај. Она је, на крају крајева, и заслужено признање српским кошаркашким тренерима и спортским радницима који су створили логистичку базу и препознали вансеријски таленат једног дебељушкастог дечака из Сомбора и омогућили му да реализује свој пуни потенцијал упркос почетним потешкоћама и физичким препрекама.

НЕСЕБИЧНА ТИМСКА ИГРА – „ЗАРАЗНА“ Иако је вероватно највећи природни таленат са ових простора још од Сплићанина Тонија Кукоча, када је дошао у Мегу из јуниора Војводине Никола Јокић, по сопственом признању, није могао до уради ниједан склек, чак ни „женски“, пио је два литра кока-коле дневно и јео пола киле бурека, повређивао се на малтене сваком тренингу, али то није спречило његовог менаџера Мишка Ражнатовића и тренера Дејана Милојевића да у његов кошаркашки и људски развој и сазревање уложе огромну количину рада, стрпљења, поверења и љубави. У Америку је отишао у двадесетој години као МВП регионалне Јадранске лиге, али са статусом небрушеног дијаманта и стигмом ниске драфт позиције (41. пик), без много помпе и превеликих очекивања. За разлику од Дарка Миличића, коме се предвиђала блистава МВП каријера какву је Никола Јокић касније остварио, младом кошаркашу Меге, пре свега због сумњи у његову физичку спрему, било је пројектовано место резерве иза босанског центра Јусуфа Нуркића, који је такође драфтован исте године од стране Денвер нагетса. Због серије повреда и трејдова, Николи се већ у првој сезони отворио простор у првом тиму Денвера и указала шанса да у ограниченој минутажи покаже да му је дефинитивно место у НБА. Од самих почетака у најјачој лиги на свету, Никола је демонстрирао велику разноврсност у игри и жељу да разиграва своје саиграче. Његова несебична и тимска игра „заразила“ је и остале играче Денвера, па су Нагетси постали један од најатрактивнијих нападачких тимова лиге, с препознатљивом филозофијом игре, у којој сви равноправно учествују и где се лопта непрестано креће од играча до играча, а спектакуларни потези ређају се као на траци. Врло брзо су тренер Мајк Мелоун и менаџмент Нагетса препознали каквог потенцијалног драгуља имају у Јокићу, па су у фебруару 2017. брже-боље трејдовали Нуркића у Портланд, а читаву игру тима и будуће потезе у конструкцији екипе прилагодили су Јокићевим јединственим способностима и играчким карактеристкима. Од тог тренутка Денвер је, под Јокићевим вођством, кренуо муњевито и незадрживо да расте и напредује, остварујући из сезоне у сезону све боље резултате, што је кулминирало уласком у финале Западне конференције прошле сезоне у изолованом мехуру који је због короне организован у Орланду.

УЗ РАМЕ НАЈВЕЋИХ НБА ЛЕГЕНДИ Паралелно с напретком екипе расла је и Јокићева репутација у кошаркашком свету, од симпатичног „буцка“ који уме повремено да блесне с трипл дабл учинком до једног од најцењенијих и најконстантнијих играча лиге који је при врху у готово свим статистичким категоријама. У његовој игри, која је атипична и изван сваког шаблона, има много тога романтичарског и боемског, јер Јокић на терену често делује као незагрејани рекреативац који различитим штосовима и триковима доминира над стероидима напумпаним атлетама. Ипак, Јокића у НБА чини уникатним његова способност да, захваљујући својим додавачким вештинама и натпросечној кошаркашкој интелигенцији, с позиције центра диригује читавом нападачком игром свог тима. Он је такође једна од ретких НБА суперзвезда која не хаје превише за личну статистику, већ настоји да извуче максимум из својих саиграча и да их учини бољим, на надахнут начин на који су то некада практиковали легендарни асови из златних осамдесетих попут Меџика Џонсона и Ларија Бирда. Многима је деловало претерано када је након једне утакмице тренер Сан Антонија Грег Поповић, наше горе лист и један од најтрофејнијих у историји НБА, упоредио Јокића управо с легендом Селтикса Ларијем Бирдом, највише због боје коже и супериорног кошаркашког умећа и интелигенције којом антиципира дешавања на терену и надокнађује очигледну атлетску инфериорност у односу на тамнопуте ривале. Јокић, као и Бирд својевремено, далеко је од најбржег и најскочнијег играча на терену, али увек игра у свом ритму и с лакоћом долази до позиција које жели. Данас, када је Јокић и званично МВП, такво поређење с једном од највећих легенди НБА делује сасвим прикладно, а једино што Николи недостаје да би био сврставан у ред највећих белих играча у историји, попут Бирда, Џерија Веста или Дирка Новицког, јесте шампионски прстен, који му је нажалост измакао ове године због тешке повреде колена другог најбољег играча тима Џамала Мареја.

ОГРОМНА ПОПУЛАРНОСТ У АМЕРИЦИ Чак и да никада у каријери не дође до шампионске титуле, што се дешавало и многим бившим Ем-Ви-Пијевима попут Карла Мелоуна, Чарлса Барклија и Стива Неша, то никако неће умањити његову огромну популарност у Америци, јер Јокић, можда чак и више него својим кошаркашким квалитетима, плени својим понашањем и људским врлинама. У епохи бестидног саморекламерства и материјализма, необузданих егоманијака и напуцаних звезда, личност Николе Јокића јесте освежавајућа супротност, јер својим понашањем представља оличење скромности, аутентичности, несебичности, поштења, пристојности и лепог васпитања. Када му је додељено МВП признање, он је прво, помало стидљиво, захвалио својим саиграчима, стављајући, као и увек, тим на прво место, што ниједног тренутка није звучало као лажна скромност и вербална куртоазија. Он је доброћудан и ненаметљив див, с благородним карактером и с обе ноге чврсто посађене на земљи, кога велика слава нимало није променила, због чега је право задовољство гледати његове утакмице и навијати свим срцем за њега, без обзира на то да ли припадате српској нацији или не. Уосталом, шта рећи о момку кога у будућности извесно чека уговор од преко 200 милиона долара, а који своја лета не проводи по монденским летовалиштима и с испразним припадницима међународног џет-сета, већ се враћа у свој родни Сомбор где, окружен породицом и пријатељима из детињства, на салашу другује с коњима који су његова велика љубав. Такав какав је, напатворено добар, веран себи и племенит, независно од спортских резултата и освојених титула, Никола Јокић намеће се као најбољи амбасадор нашег народа и државе преко баре, али и као прави узор за све талентоване дечаке и девојчице који трче за лоптом и који, упркос одређеним физичким ограничењима, сањају велике снове.