Никада није довољно саосећања

Антанасије Пуношевац, Беба 3, 2020, уље на платну,
260 x 210 цм

У галерији „Луцида“ током маја, на изложби коју је назвао „Грандиозна емпатија“, представио је своје слике цртач Антанасије Пуношевац

За младог сликара и цртача Антанасија Пуношевца (Крушевац, 1992) писац ових редова сазнао је 2015. године на његовој првој изложби, у београдској Галерији ФЛУ. Био је проглашен за студента генерације Универзитета уметности у Београду, а пре тога је добио Награду ФЛУ за цртеж за прву годину студија (2011) и Награду „Стеван Кнежевић“ за цртеж (2014). Стипендиста Министарства просвете Пуношевац је студирао у класи Гордана Николића, једног од најбољих професора на Факултету ликовних уметности у Београду, а изложба у Галерији УЛУС прошле године била је његов докторски рад под називом „Простори људског присуства“. Сада је у цењеној приватној Галерији „Луцида“, до 28. маја, представио своје слике на изложби коју је назвао „Грандиозна емпатија“. Ту грчку реч из античке старине, са значењем „душевна наклоност или саосећање“, најбоље су на савремен језик превели немачки филозофи као Einfühlung. Смисао јој је уношење у уметничко дело или, како Енглези преводе, емпатија, мада је најпрецизније можемо с немачког превести као „уосећавање“. Није реч о симпатији, као пасивној психолошкој активности, већ о дубинском уношењу и доживљавању. Никада није довољно саосећања, па тај начин доживљавања уметности, како примећује историчар уметности Мира Вујовић у каталогу, „по природи ствари, никада не прелази и кич, баналност и дегутантну категорију“.
Реч је о изразитом таленту, новој нади на нашој ликовној сцени, младом лаву који је почео као цртач у великом стилу, да би у новој генерацији цртача био међу реткима који су успели да освоје и слику. Ранији његови радови били су знатно више решени у ирационалном духу и стога представљени у обимној књизи „Ars phantastica. Атлас цртежа и текстова“. Од самог почетка је овог ствараоца занимао људски лик а упоредо с освајањем простора слике овладао је и људском фигуром. У естетском смислу он као да следи генијалну мисао Иве Андрића: „Неба и људског лица никада се нагледати.“ Постепено је као сликар прелазио на све веће формате радова; прави уметник не само да се уме изразити у сваком виду већ има и свој типични, омиљени формат, којим најбоље влада. Пуношевчеви формати су велики за наше поимање, па и европско, док су у америчким галеријама и музејима то уобичајена дела. Често хиперреалисти, па и они српски прибегавају увећању призора, нарочито лица, руковођени искуством великог сликара, пионира хиперреализма Чака Клоуза, чији су црно-бели радови били интелектуални одговор сликара на све већу присутност концептуализма. То интересује и Пуношевца, међутим, он није хиперреалиста, а и његов реализам је сасвим услован. Са blow up технике (омиљене и на филмском кадру и фотографији) прешао је на све теже ликовне задатке, праве изазове. Може се ценити или не његов рад, али је он као такав јединствен у нашој уметности. Пуношевац је постепено, уз велики рад, овладао само својим стилом, што је најтеже, ни занатски бољима од њега често не успева да се снађу на најтежем могућем терену фигурације, где је толико тога већ урађено. Наивно гледано неко би помислио да он слика дивове, као да је реч о својеврсној гигантомахији, боље рећи „Грандиозној емпатији“, фигурама представљеним на форматима и преко два и по метра. Таквом стилу одговара grosso modo појавност, међутим, Пуношевчеви џинови су приказани нежно, с веома пажљиво нанесеном бојом крајње дискретног инкарната. Сада је у своју иконографију увео и представе беба. Изразити цртачи иначе имају проблем с колоритом, Пуношевац је и тај проблем поступно превладао, од првих монохромних радова прешавши на колористички све изражајније. Суштински гледано, он и не слика дивовске људе, хипертрофиране бебе, девојке које се посматрају и самопосматрају. Њега занимају особени проблеми слике физички велике појавности, толико другачији од оних на минијатурном сликарству. Створио је оригиналан и нов тип слике, крајње актуелан и жив.
Тешко се може рећи да ли он слика лице или лик, реално или измаштано. Мира Вујовић каже да на пуритански, сведен начин, фронтално приказује своје јунаке удаљавајући се од портретског и вероватно се приближавајући типском. Антанасије је, ма колико полазио од реалности и тежио реалистичком изразу, пре свега имагинативац, своја дела решава тако да је стварност само повод. Некада су скоро сви бољи сликари били само имагинативци, сликали су као Пуношевац на основу свога знања, сећања и утиска, а не преношењем података с узора, с модела на слику. Свестан да вулгарно копирање компромитује уметност и банализује је, млади мајстор се удаљава од простог мимезиса и не помишљајући на помоћ фотографије или епидијаскопа. Слику решава чисто ликовним средствима, он је сам наспрам платна, скоро као апстрактни сликари, а на новим остварењима примењује цртачки метод наношења боје. Премда су на граници монохромије, нове слике су каткад суптилног колорита, пастелног неутралног тона, делујући као сплетови енергетских струјања, назначених усковитланом мрежом линија које формирају телеса. То је потпуно другачији тип рада од социјалистичког реализма у коме су најприсутнији ликови на великом формату. Увећани портрети вођа револуције су техничка решења, слике мртве појавности, док су код Пуношевца то живе и хуманизоване фигуре, осетљиве, крхке и осећајне упркос своје масе. То је стога што он зна за тајну лица, с правом говори о својем условно речено портрету као „простору лица“; лице је између осталог реални, као и мистични простор, између увета и усана је велики простор дешавања. Зато се његови радови не би могли у правом смислу назвати портретима, већ пре ликовним истраживањима у медију слике, изведеним у форми фигурације. Колико су ти људи приказани на реалан начин, толико су и измаштани, снолики, на ничијој земљи између реалности и фантазије. Антанасије Пуношевац је теоријски писмен сликар, његов рад има саморефлексивну позадину, теоријско утемељење у психологији пре свега сопствене личности, у тој грандиозној емпатији, па стога није случајно једну своју изложбу насловио „(Само)посматрање“.
У генерацији нових српских стваралаца њему припада истакнуто место, успео је разлику од многих да створи, развија, надграђује и унапређује само свој тип слике. Другачији је од других који се ослањају на великане из Медиале, или на амерички хиперреализам увећаних ликова, а није ниједан од бројних настављача апстракције. Стога треба обратити пажњу на његове изложбе и пут којим иде. Реч је о музејским сликама, али су наши музеји затворени за откупе овакве врсте. То је чисто сликарство, као некада на врхунцима (пост)модерне, оно које није стварано са задњом намером, да служи купцу или захтевима тржишта, већ само унутрашњем диктату уметника.


Један коментар

  1. Требали сте још коју слику овог уметника приказати и то у већем формату

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *