НАТО АГРЕСИЈА, 22 ГОДИНЕ ПОСЛЕ

Преносимо излагања с округлог стола „Агресија НАТО-а на СРЈ 1999. и нови хладни рат“, одржаног у Дому Војске Србије 9. јуна 2021, у организацији Клуба адмирала и генерала Србије и Београдског форума за свет равноправних

Нови хладни рат

Агресија на Србију није се завршила и наставља се на перфидан начин разним уценама и притисцима, политичким, економским, па и војним

Пише Миломир Миладиновић (аутор је Председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије)

Прошле су већ 22 године од почетка срамне агресије 19 најмоћнијих земаља света удружених у НАТО са САД на челу, а која је отпочела на нашу земљу противно свим међународним нормама. То је довољан временски период да се сагледају узроци и последице агресије, али истина о агресији још није доступна јавности иако појединци „ради чисте савести“, како кажу, писањем износе делимичну истину о агресији. Права истина ће бити доступна када у правном смислу неће имати велики значај.

КЛАРКОВО ПРИЗНАЊЕ Па ипак, део истине открива се на основу изјава главнокомандујућег НАТО снага, генерала Веслија Кларка, који каже: „Па то и није био прави рат. Отпочет је без формалне објаве и завршен је без потпуне победе.“ Или: „После шест недеља бомбардовања на Косову је било више српске војске него на почетку кампање.“ И свакако најмонструознија изјава: „Војнички смо се обрукали, али смо се осветили цивилима.“
Нажалост, агресија на Србију није се завршила и наставља се на перфидан начин разним уценама и притисцима, политичким, економским па и војним, и поред међународно договорених споразума који су одобрени од стране међународних фактора.

ПОЗИЦИЈА СИЛЕ После агресије НАТО-а на нашу земљу свет и светски поредак су промењени, и формално је отпочео нови хладни рат, односно спровођење политике у међународним односима с позиције силе, а у суштини то значи обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуме између великих сила, некад САД и СССР-а, а данас САД и Русије.
Један је отпочео одмах после Другог светског рата и то између дојучерашњих савезника. Њихов савез је током рата био интересни, а кад је рат престао, интереси су се променили. Носиоци Хладног рата нису се сукобљавали, али су испаштали мали, између осталих, и наша земља. Последице Хладног рата су Иранска криза, грађански рат у Кини, грађански рат у Грчкој, Берлинска криза, Кубанска криза, Корејски рат, Вијетнамски рат, рат у Камбоџи и многи други.
На нашу велику срећу, захваљујући Покрету несврстаних где је наша земља била међу водећима, негативне последице тог времена по нашу земљу биле су мале.
Распадом Варшавског пакта, Совјетског Савеза, Чехословачке и Југославије, што се може сматрати крајем Хладног рата, који је као последицу имао стварање униполарног света и доминацију САД, међународне законске норме све више су се приближавале законодавном систему, односно вољи једне државе – САД.
Јачањем Русије и незаситости униполарног света са САД на челу долази до новог захлађења односа између великих сила, а последица тога су рат у Сирији, превирање у Венецуели, па чак и Арапско пролеће, а зашто не, и притисци према Србији.
Овог пута, економско стање Русије у односу на СССР битно је измењено, и то у корист Русије. С Русијом економски сарађује све више земаља и најзначајнији уговори су са земљама супротног табора, што је било незамисливо у време СССР-а.
Најизразитија потврда новог хладног рата је рат у Сирији који разара економију и друштвени поредак, али и крши међународне односе и наноси огромне људске жртве. Развој новог земаљског, али и космичког оружја још једном потврђује да је трка у наоружању једна од одлика хладног рата. САД после распада Варшавског пакта опремају његове бивше чланице и физички се приближавају државама бившим републикама СССР-а, односно Русији; једнострано, својевољно раскидају међународне споразуме о клими, нуклеарном оружју и уводе санкције Русији – то су, такође, одлике новог хладног рата.
Трка у наоружању и огромна улагања у наоружање најбољи су доказ савремених односа, где се за потребе војске у свету утроши 40.000 долара сваке секунде, од којих више од пола улажу САД (преко 700 милијарди долара). Наравно да и друга страна предузима адекватне мере у циљу парирања експанзији САД. Све ово негативно се одражава на штету малих, па наравно и на штету Србије. Од нас се тражи да не смемо да штрчимо чак ни о питању успешности у вакцинисању становништва.

НЕПОРАЖЕНИ Како се овог месеца обележава годишњица завршетка НАТО агресије, уз израз поштовања према свим палим херојима и учесницима одбране од агресије, желим да истакнем следеће: Наша војска није поражена у агресији НАТО-а, што се види у напред цитираним изјавама. Држава је потписала споразум, а не капитулацију, на основу кога је донета Резолуција 1244 највишег светског тела, Савета безбедности УН, за коју су гласале све чланице тог савета. Резолуцијом је регулисан статус Косова и Метохије у оквиру СР Југославије, односно Србије, али нажалост одлуке се не поштују. Такозвана држава Косово је призната и од оних који су гласали за резолуцију, дозвољено је формирање оружаних снага, не реагује се кад се део Србије (КиМ) насилно присаједињује другој држави, не поштују се договори потписани уз сагласност ЕУ, покушава се ревизија Дејтонског споразума, чиме се угрожавају статус Републике Српске и живот српског народа. Ако се томе дода и пријем Северне Македоније и Црне Горе у НАТО, видимо да су све то директне последице новог хладног рата које се негативно одражавају на Србију.
Наш однос према статусу КиМ заснивамо на Уставу Србије и Резолуцији 1244. Према Уставу Србије, Србија се простире од границе с Мађарском на северу до Шар-планине на југу и од Дрине на западу до границе с Бугарском на истоку. То се може променити само променом Устава, а њега мења народ. А Резолуција 1244 дефинисала је статус КиМ у оквиру Југославије, односно Србије, и то се може променити само у Савету безбедности, уз сагласност сталних чланова савета.
Живела Србија!

Наставак агресије другим средствима

Агресија на СРЈ-Србију била је казна за непотчињавање диктату Запада, демонстрација једностране примене политике силе и непоштовања начела у рјешавању међународних конфликата. Потврдили су да су преговарачка обећања преваре, а преговоре најчешће воде ради добијања у времену и одвраћања пажње од својих правих циљева

Пише др Лука Кастратовић (аутор је генерал-мајор у пензији)

И послије 22 године од агресије НАТО-а, када је свима у свијету јасно да је агресија на СРЈ и Србију била еклатантан примјер кршења међународног права и Повеље УН, државе чланице НАТО-а које су учествовале у агресији „објашњавају“ како је тај рат био праведан да би се заштитили цивили, односно Албанци.

ПРАВДАЊЕ ЗЛОЧИНА А Албанци су у Југославији и Србији били равноправни, штавише и повлашћени. Југославија и Србија су кроз Фонд за недовољно развијене републике и покрајине у Косово и Метохију улагале огромне своте новца, имали су у свим срединама основне и средње школе, а у Приштини Универзитет – и све то на албанском језику.
Међутим, САД прихватају и признају само оне земље које усвајају и развијају њихов систем вриједности и безрезервну послушност, односно одрицање од свог суверенитета. Све је подређено њиховим интересима. Управо то за СРЈ и Србију није било прихватљиво. Срби су кроз историју научили да су највеће вриједности слобода и независност – поштујемо све, али не прихватамо туђе, непријатељске савјете и налоге. Иако слободољубиве државе и покрети у свијету осуђују агресију, САД, НАТО и њихови сателити стално понављају да је агресија била оправдана.
Због тога смо обавезни, премда је све јасно и познато, да стално подсјећамо на истину о тој злочиначкој агресији. Како СРЈ-Србија није прихватила америчке ултиматуме, 19 НАТО земаља извршило је 1999. године агресију, кршећи не само међународна правна документа већ и уставе својих земаља и Статут НАТО-а.

РУШЕЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА Планирали су да нас покоре за три до пет дана, а нијесу успјели ни за 89 дана, већ су били принуђени да потпишу Кумановски споразум и прихвате Резолуцију 1244 СБ ОУН, којом се гарантује цјеловитост СРЈ и Србије и повратак на КиМ дијела снага Војске и МУП-а. Треба да понављамо да Војска СРЈ није поражена, није истакла бијелу заставу, није разоружана, није одведена у заробљеништво, није оружаним путем окупирано КиМ, држави је омогућила повољније преговарачке услове, повукла се с КиМ организовано у складу са споразумом, а њихове заштитне снаге дошле су на КиМ уз велике проблеме. А шта би тек доживјели да су кренули у копнену офанзиву?
Агресијом на СРЈ НАТО је покушао наметање евроатлантских „вриједности“ помоћу бомби и ракета. НАТО агресија представља још један корак у рушењу међународног права и слабљењу улоге ОУН, што је имало за последицу низ нових интервенција, а то је удар на читаву међународну заједницу.
У суштини, агресија на СРЈ-Србију била је казна за непотчињавање диктату Запада, демонстрација једностране примене политике силе и непоштовања начела у рјешавању међународних конфликата. Потврдили су да су преговарачка обећања преваре, а преговоре најчешће воде ради добијања у времену и одвраћања пажње од својих правих циљева.
Међутим, како нијесу агресијом остварили постављени циљ да нас окупирају, наставили су агресију другим средствима. Она траје и данас, оличена у новом суровом хладном рату, спровођењем политике пријетњи и притисака, сада директно, отворено, јавно и дрско. Навешћу само неке активности тог процеса агресије другим средствима: не поштују резолуцију СБ 1244; подржали су, односно организовали петооктобарски пуч; нијесу дозволили повратак одреда војске и полиције на КиМ; нијесу дозволили повратак 250.000 прогнаних Срба са КиМ; изградили су војну базу Бондстил; активно су учествовали у тзв. реорганизацији Војске СРЈ-Србије, када су уништени (претопљено у Железари Смедерево) бројно наоружање и техника; формирали су Државну заједницу Србије и Црне Горе као прелазно рјешење за сецесију ЦГ; покрајину КиМ прогласили државом; формирали су војску тзв. државе Косово, коју наоружавају и обучавају итд.

ПУЧЕВИ И УБИСТВА У међувремену, на свјетску сцену ступиле су ојачана Русија и Кина, што је онемогућило САД да наставе своју глобалистичку, империјалистичку политику економским притисцима и употребом војне силе, односно ратовима. Зато су прибјегли хладноратовској политици – спровођењу политике с позиције силе, водећи рачуна да не дође до општег сукоба.
Не бих образлагао хладноратовске поступке великих сила, посебно САД и Европе према Русији и другим земљама. Мислим да је важно како се та политика спроводи према нама – према Србији. Познато је како је Запад кроз историју поступао према Србији, нарочито како су поступале САД, Немачка и Велика Британија као највећи протагонисти агресије НАТО-а на СРЈ-Србију и највећи спонзори формирања, наоружавања и обучавања војске тзв. државе Косово.
Стивен Кинзер је написао књигу „Свргавање, пучеви, револуције и инвазије – Како је Америка мијењала режиме, од Хаваја до Ирака“, у којој описује амерички утицај на „промјене режима“ који је започео још 1893. године рушењем хавајске монархије. Џон Рид, амерички обавештајац, у „Исповестима економског убице“, описао је како је учествовао у рушењу режима држава за које је био задужен као службеник Светске банке. Описао је три фазе: од економског подмићивања, преко одстрањивања непожељних политичара (укључујући убиства, „фаза шакала“) до употребе војне силе – агресије. У СРЈ-Србији спроведене су све три фазе.

ОДГОВОРНОСТ ЕВРОПЕ А Европа, која нас данас „хвали“ и тражи да је слиједимо, кроз историју је континуирано била против Србије и српског народа.
У петовјековном ропству под Турцима није марила за нас, али нас је послије ослобођења од турског ропства напала, разарала Србију и десетковала нам становништво у Првом, затим у Другом свјетском рату, а учешћем у агресији НАТО-а 1999. године први пут послије Другог свјетског рата повела је рат против Србије.
Жеља Немачке, како је изјавио француски ветеран, генерал Пјер Мари Галоа, била је „да се освети Србима који су током I и II свјетског рата били на страни савезника, против Немачке, затим да награди Хрвате и босанске Муслимане који су се током рата придружили Немачкој“. Затим истиче: „Западњаци су у овом случају показали потпуну непринципијелност, што ме је изненадило, јер то нијесам очекивао од твораца концепција о праву човјека, Француске, Енглеске па и Немачке. Али стари демон, посебно благосиљан Немачком, искочио је, кренуо ка актуелном хаосу…“ Он закључује: „Дакле, живимо веома тужан период и не знам како ћемо морално из њега изаћи. У сваком случају, дали смо доказ наше дволичности. То нам не служи на част.“
Само из ових неколико примјера можемо закључити да се Западу не може вјеровати.

ЦИНИЗАМ И ЛАЖИ ЗАПАДА Данас нам Американци отворено поручују да је само међусобно признање Србије и тзв. Косова трајно рјешење за питање КиМ. Амбасадор САД у Србији Кајл Скот нам је објашњавао, као и неки „стручњаци“ у Србији, да осиромашени уранијум није опасан по здравље. Весли Кларк, командант НАТО-а током агресије на Југославију, изјавио је да „циљ бомбардовања није био да се одузму животи… Нијесмо хтјели да убијемо никога током бомбардовања. Нијесмо хтјели да ико погине, чак нијесмо жељели ни да бомбардујемо – ми смо сам жељели да престане етничко чишћење.“ Какав цинизам!
Поводом формирања Координационог тијела и националне лабораторије за истрагу последица НАТО агресије, челници НАТО-а су преко дипломатских канала Србији упутили пријетње ријечима: „Зажалићете ако будете истраживали последице бомбардовања и употребе осиромашеног уранијума током војне акције против СРЈ 1999. године.“
Више и не крију да је услов свих услова за пријем у ЕУ признање тзв. државе Косово. У свом психолошко-пропагандном арсеналу не бирају ријечи да Србију прикажу у што ружнијем свијетлу, користећи се полуистинама и безочним лажима. Од нас траже да признамо наводни геноцид у Сребрници. Од нас и земаља у окружењу захтијевају да се донесу Закон и Резолуција о геноциду и забрани негирања геноцида у Сребрници. То је врхунац безочних притисака и цинизма. Србе протјерали са вјековних огњишта, извршили геноцид над Србима, а хоће да нас прогласе геноцидним. То није забиљежено у историји.
Немачки новинар и политички аналитичар Јирген Елзас, који је присуствовао нашој научној конференцији 2009. године поводом 10. годишњице НАТО агресије, у књизи „Ратне лажи, од косовског сукоба до процеса Милошевићу“, описује манипулације око броја страдалих у Сребрници. Објашњава да тужиоци у Хагу не именују тачан број жртава него говоре о стотинама или хиљадама, касније да је према проценама убијено 8.000 хиљада, Међународни црвени крст говори о око 7.300 несталих. Тај број се постепено смањивао. Касније је утврђено да је 500 несталих умрло још прије заузимања Сребренице, као и да се 3.010 наводно несталих особа појавило на бирачком списку ОЕБС-а 1997 – двије године послије наводног масакра итд. У предговору ове књиге, између осталог, пише да би је требало читати зато што је ријеч о немачком злодјелу. Коментар је сувишан, но треба подсјетити да Србија не штити оне који си чинили злочине, али се бори против лажи и манипулација које служе за притиске и уцјене.
Стално истичу борбу за људска права, демократију, владавину права, слободу људског дјеловања, слободу информисања, залагање за „цивилно друштво“ и слично, а поступају супротно. Најдрастичнији облик лицемерја и лажног представљања у цијелој досадашњој историји свијета, како је говорио Михаило Марковић, јесу невладине организације, које обилато финансирају и усмјеравају на активности за њихове интересе – да раде против своје земље.
На крају бих истакао да у процесу промовисања и афирмације нових вриједности, тзв. „нове стварности“ Запад интензивно спроводи активности на урушавање система вриједности на глобалном нивоу. Перфидно и дрско предузимају активности на урушавању породице, образовног система и духовних вриједности. Активности су интензивно усмјерене на промену свијести младе генерације, код које усађују разне пороке, гдје дрога свакодневно узима данак. Истичу одређене контрадикторне друштвене активности које утичу на развијање стресних ситуација, губитак повјерења у државу и систем, одузимање идеала код младих, све са циљем да млади постану робови наметнутих вриједности. Код нас још увијек има више наде, имамо духовни ослонац да се супротставимо овим процесима, и развијамо се као слободна, суверена земља, на добробит свеукупног напретка Србије.

Шта се заправо догодило у Куманову

Нити Кумановски споразум, нити Резолуција 1244 која је након њега усвојена, не могу се квалификовати као капитулација

Пише Душан Пророковић

Како гледати на Кумановски споразум 22 године након потписивања? Општи утисак у недељама након његовог обзнањивања, укључујући и потоње доношење Резолуције 1244 у чији садржај су инкорпорирана поједина решења испреговарана у Куманову, бејаше рђав. Слике повлачења југословенске војске и српске полиције, које прате колоне Срба из читавог низа градова и села, подсећале су на сценарио из Крајине. Осокољени америчком подршком, албански терористи, пресвучени из униформи у скупоцена одела, почели су да заводе неки свој ред, често примењујући репресивне мере и против сународника, није било силе која им је могла стати на пут, нити их на било који начин санкционисати. Непријатна порука коју су те и такве слике производиле у дискурсу балканске политичке чаршије гласила је да су Срби тотални губитници, Косово је албанско, могу тамо чинити шта им је воља, јер иза њих стоји моћни НАТО!

ОПЦИЈА МАДЛЕН ОЛБРАЈТ У том контексту посматрано, Кумановски споразум требало је да послужи само легализацији и легитимизацији таквог приступа. И ништа више од тога. Албанци су добили другу државу на Балкану, референдумски ће се о томе изјаснити за три (предлог из Рамбујеа) или највише пет година (помињала као опцију Мадлен Олбрајт), а након тога или паралелно с тим – требало је наставити и даље.
На дневни ред су већ увелико била стављена питања раздруживања Србије и Црне Горе, унитаризације БиХ, али и проблематизације статуса АП Војводине. Кумановски споразум је, дакле, посматрајући из тадашњег оквира, који је у доброј мери креирао и сам НАТО водећи бесомучну пропагандну кампању и протежирајући своје ставове унутар балканске политичке чаршије разним механизмима и средствима, тежак пораз и својеврсна капитулација Србије.

НАКНАДНА ПАМЕТ Међутим, испоставља се данас, посматрајући све из садашњег оквира, с одређене временске дистанце, значајно различито од оног са краја деведесетих година ХХ века, да је утисак о испреговараном у Куманову сасвим другачији. Најпре треба још једанпут подвући и поновити раније публиковано да се нити Кумановски споразум, нити Резолуција 1244 која је након њега усвојена, не могу квалификовати као капитулација.
Прво, за изгубљени рат цена се плаћа „моментално“ и у целини. Нема накнадне памети и плаћања на рате. Ако је рат изгубљен 1999. године, а логична последица рата је губитак територије, Албанци су морали још тада прогласити независност.
Друго, разлика између текста било које капитулације и садржине документа Савета безбедности УН је огромна, те две ствари нису упоредиве. Југословенским (српским) властима у Рамбујеу понуђен је уговор који је суштински, с оним невероватним анексима, значио капитулацију. Није прихваћен, и током рата је преговарано, па је потписан Војнотехнички споразум у Куманову, а затим донета Резолуција 1244.
Треће, добици од ратне победе постају коначни и неопозиви тек када су констатовани и широко прихваћени од стране убедљиве већине кључних актера међународних односа и, у том контексту, када их легитимизују одређене међународне организације. НАТО је прогласио победу, САД као водећа држава обзнаниле „независност Косова“ као ратни добитак, али је апсурдност оваквог потеза и то што четири чланице Северноатлантске алијансе нису прихватиле такво решење. Ставове осталих, незападних актера и њихово виђење целокупне ситуације није потребно посебно објашњавати. То је добро познато.

КРАЈ КРАЈА ИСТОРИЈЕ Четврто, за ове две деценије, захваљујући динамици политичких процеса, привредних токова и друштвеног живота, свет је постао сасвим другачији. Нема више једнополарности, хегемонистичке стабилности, једностраних одлука због којих ће други гунђати, али их на крају прихватити. Нема ни извесности, ни „глобалног оптимизма“, теза о „крају историје“ и убедљивих пројекција о светлој будућности. Нема „једне истине“ презентоване с проверених телевизија, одавно већ не пролази прича о „добрим момцима“ који шире демократију и спасавају свет. Црне листе „диктатора“ и маркирање „осовина зла“ не завршавају посао.
Има зато планетарне економске кризе која траје дуже од деценије и крај јој се не види, прогресивног богаћења мањине науштрб већине, мигрантских таласа, „Жутих прслука“, рушења споменика, све веће популарности радикалних покрета, наоружавања и ратова, Авганистана, Ирака, Сирије, Украјине. Има и пандемије и њених политичких, безбедносних и економских последица.

БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ Где је у свему томе Балкан? Како ће из постојеће перспективе уопште бити артикулисан став о дешавањима из 1999. године? Колико ће тај став бити подударан с историјском сликом колективног Запада?
Често се понавља да је Београд током 21 године изгубио могућност да утиче на политичке процесе у Приштини. Истовремено се пренебрегава чињеница да су у истом периоду „западни партнери“ изгубили „моментум“ да статусно питање реше онако како су замишљали. Време чини своје. А време се не може вратити уназад. Данас је не само нетачно већ апсолутно депласирано и ван сваког ширег контекста измештено прозивање Срба како су капитулирали у Куманову, па због тога морају предати Косово.
Испоставља се данас, посматрајући све из садашњег оквира, с одређене временске дистанце, да је испреговараним у Куманову ипак сачувано нешто, за шта су се разне гарнитуре на челу Србије могле „ухватити“ и бранити позицију засновану на међународном праву и „тврдој“ аргументацији. Испоставља се да је захваљујући томе било могуће „куповати време“, па током тог времена прво чинити одређене „унутрашње маневре“ које описује Небојша Вуковић, а затим пренети тежиште у међународну арену па чинити и „спољашње маневре“. Отпризнавање лажне државе Косово најбољи је пример тога.
Да је другачије, нити би данас полемисали о дометима и карактеру Кумановског споразума, нити би уопште био довођен у питање статус Косова. Историјски процеси отишли би другим током, а на таласу описаног лошег утиска наставили би се негативни расплети на другим странама. Због тога се може закључити да су наши преговарачи у Куманову спасли што се спасти могло. Поготово имајући у виду да је прва верзија папира коју је донео Мајкл Џексон била суштински другачија од оне која је на крају потписана. Та прва верзија заправо је конципирана на темељу никада усвојеног документа из Рамбујеа који је требало да послужи за усвајање резолуције СБ УН.
Да ли је генерал Џексон био убеђен како је Куманово само нужан уступак како би се опослило повлачење југословенских и српских снага с Косова, те да ће након тога бити креативно тумачен и једнострано интерпретиран онако како одговара НАТО-у? Делује вероватно, али то суштински не мења закључак. Уместо да договорене тачке буду само „привремена решења“ која ће послужити да анестезирају српску јавност и испоштују начелни став Русије и Кине унутар СБ УН, оне су постале „угаони камен“ који је на дуги рок определио и постављање Београда према косовском питању и однос незападног дела међународне заједнице према нашем региону.
Исто тако, делује вероватно и да су наши преговарачи реаговали интуитивно, тражили решење које ће остати у оквирима Устава, нису се руководили неким дугорочним пројекцијама и претпоставкама. Што никако не умањује резултат. И опет, посматрајући све из садашњег оквира, с одређене временске дистанце, делује потпуно невероватно колико је у тим преговорима постигнуто. Јер југословенска (српска) делегација у својим рукама није имала готово ниједан „штих“, отишла је у Куманово с мало „танких карата“, међу којима је најзначајнија била процена како се и НАТО-у жури да оружани сукоб што пре заврши. У јавним мњењима западних држава копнила је подршка за наставак бомбардовања, у таквим околностима није било могуће спроводити раније планирану копнену инвазију. Сви остали „штихови“, све остале „јаке карте“ биле су у рукама генерала Џексона и његових налогодаваца.
Зато, на крају, и ова прича из Куманова може послужити за схватање политике и међународних односа као процеса дугог трајања. Како смо и ми и НАТО доживљавали Куманово пре две деценије, сасвим се разликује од тога како га доживљавамо данас. Како се мењају неке шире, геополитичке, безбедносне, економске или друштвене околности, тако се мењају и интерпретације, конструције, планови и стратегије, самим тим, мењају се и утисци.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *