Наше а светско: Балкан – мед и крв

До 31. маја могао је да се гледа онлајн-наступ ансамбла шпанско-каталонског гамбисте и специјалисте за стару музику Жордија Саваља у оквиру фестивала Гласови наде Карнеги хола (који је саградио онај исти Карнеги чијим је донацијама отворена Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду)

На вратима више од 2.800 библиотека, колико је Ендру Карнеги помогао широм света, стајао је његов животни мото Нека буде светлост. У том контексту Гласови наде снагом музике и уметности потврђују способност човечанства за наду, храброст и отпорност током ових кризних времена. Жорди Саваљ се представио атипичним програмом, који није стара музика, насловљеним Бал-Кан: Мед и крв – музика у Отоманској империји у коме су учествовали етно музичари Балкана. Како је Саваљ рекао у свом уводу, Балкан је „истовремено богато место сусрета и позориште драмских обрачуна“. По њему, време је у току турске владавине стало на Балкану, па се, за разлику од Европе, ту није десила музичка ренесанса, барок, све до краја 19. века, али је зато очувана народна фолклорна традиција која је и данас врло богата. На османском језику бал значи крв, а кан мед, ерго назив програма састављеног од аутохтоног звука балканских народа, сефардске музике из дијаспоре и циганске, пардон, ромске музике, јер музика не познаје границе. Ансамбл су чинили музичари састава Хесперион XXI, уз солисте на традиционалним инструментима различитих земаља и неколико изврсних певача. Најбројнију националну групу представљала је Србија, са солистом Бором Дугићем на фрули, бас секцијом контрабасисте Мише Блама, Слободаном Марковићем на оргуљама, виолинистом Марком Лазовићем и хармоникашем Бобаном Продановићем.
Концерт у оквиру Карнеги хол фестивала снимљен је у јуну 2013. у Cite de la musique у Паризу, приликом представљања истоименог троструког компакт-диска. Сефардском импровизацијом на библијске теме Књиге постања у интерпретацији убедљивог Марка Мојона започет је програм који је држао пажњу публике преко сат без паузе. Смене језика (сефардски, бугарски, грчки, турски, румунски), изванредних певача (Бугарка Стојменка Учикова Недјалкова у пастирској песми са Родопа Кадона седи, Мома е мома родила, и Години луди млади која подсећа на косовску Мој голубе), широка палета виртуозних инструменталиста (Ђула Чик на цимбалу, Хакан Гингош на турском кануну – оријенталној цитри, наш Бора Дугић на фрули и осталих учесника на традиционалним и обичним инструментима) и општи дух веселог заједничког музицирања у свакој нумери остварили су концерт за памћење. Неке песме с Кипра најављене су као грчко-турске (инструментал Та ксила, Тилиркотиса), било је сефардских из Турске, Мизрахи – арапско-јеврејски – сефарда из Јерусалима, као одличан пример како се фолклор меша не марећи за границе. Тамо где је национално било чисто добили смо најлепше нумере: румунска циганска игра у којој је бриљирао цимбалиста Ђула Чик, отомански Чавуш са солистом на кануну и Врцаво коло са увек фантастичним Бором Дугићем. Најефектнија је била бугарска игра Чичовата која ритмом диже из мртвих, као и румунска циганска Дуи дуи дуи, којом су музичари сви заједно, уз завршне импровизације, завршили наступ. Да ли је публика Париза схватила какво је музичког благо чула те вечери, не знамо, али стари лисац Саваљ је и овом приликом реализовао импресиван догађај, иако такође нисмо убеђени у његово суштинско познавање Балкана. Најважније је његово дубоко схватање добре музике јер, како он каже, „лепота ће спасти свет, а музика је лепота“.