Мртва тачка

Шта су Мирослав Лајчак и Метју Палмер намеравали да постигну у Приштини и Београду? И зашто је улазак у НАТО „кључни следећи корак“ за самозвано Косово

Ветеран у извођењу њихових радова на нашим просторима, од Хрватске преко Босне и Херцеговине и Косова и Метохије до Северне Македоније, а сада у функцији професора на Школи за напредне међународне студије Универзитета „Џонс Хопкинс“ и члана Радне групе за Западни Балкан Вилсон центра – то су она места у Вашингтону и околини у којима се формулишу смернице за спровођење америчке политике у случајевима попут овог нашег – Едвард Џозеф објавио је прошлог месеца чланак у коме, под тим насловом, предлаже „Излаз из балканске каљуге“.
О излазу који предлаже, у круговима који о томе размишљају, говори се све више. И вероватно ће се тек говорити ако званични изасланици Европске уније и САД за дијалог Београда и Приштине, Мирослав Лајчак и Метју Палмер, који су Приштину и Београд посетили ових дана не би ли њихов дијалог покренули с мртве тачке, и од председника Србије Александра Вучића буду добили одговор какав су им већ пружили, јер другачији одговор и не постоји, патријарх српски Порфирије и епископи Јефрем, Иринеј и Теодосије.

[restrict]

РАМЕ УЗ РАМЕ У Приштини па затим у Београду крајем прошле радне недеље, европски и амерички званичник наступили су заједно.
Телевизија Н1 преноси да је управо то био један од главних циљева посете: „На конференцији за новинаре после сусрета са највишим званичницима Косова и међународног присуства, њих двојица су рекла да су посетили Косово да би демонстрирали трансатлантску сарадњу, уочи јунског састанка косовског премијера Албина Куртија и председника Србије Александра Вучића.“
Оставимо по страни, али не и непримећено, то што ово средство туђе пропаганде нашу јужну покрајину третира као нормалну државу; никада, уосталом, није ни био нејасан одговор на питање чије интересе они заступају, на такав су наиме положај и распоређени. А исто се односи и на све остале који се према нашем Косову и Метохији односе на исти начин, то су, ето, баш сви они који су својевремено добили упутство да тадашњег амбасадора САД у Србији Кајла Скота, противно српском правопису али сходно заповести америчке амбасаде, назову Скат. Постоји у овим случајевима и штошта више од њихове симболичке вредности, но то је нека друга тема.
Него, вратимо ли се на Палмера и Лајчака, уочићемо да су обојица, у одвојеним медијским наступима, исказали потребу да истакну ту чињеницу да сарађују. ЕУ посредници, рекао је Лајчак а преноси „Јуроњуз“, „сада имају ’најближи могући радни однос са Сједињеним Државама’“, док је у разговору за „Блиц“ Палмер напоменуо: „Ми смо партнери, радићемо са ЕУ, путујем са Лајчаком како бих показао да ЕУ и САД стоје раме уз раме у овом процесу и да треба да се спроведе договор који ће обе стране прихватити… Дошао сам празних руку. Дошао сам са поруком. А порука је да су САД и ЕУ партнери у процесу олакшавања нормализације односа између Србије и Косова.“
Нисмо без разлога још раније указали да ће, после победе Џозефа Бајдена на председничким изборима у САД, САД и ЕУ настојати да покажу како успешно лече своје односе нарушене у време Доналда Трампа, и да има мало места на свету на којима им је јефтиније да то учине него што им је то овде, преко наших леђа. Тако да нема сумње да се један од главних циљева Лајчакове и Палмерове посете састојао у самој чињеници да се она догодила.

МАЊАК АМБИЦИЈА Ипак, треба приметити и да је, враћамо се на Палмеров интервју „Блицу“, амерички изасланик несебично препустио управљачку позицију свом колеги из Словачке: „Мирослав Лајчак је специјални представник ЕУ за дијалог и друга питања Западног Балкана, Србија и Косово су стране у преговорима и они су ти који воде процес. Мирослав Лајчак посредује у разговору, а САД подржавају тај процес.“
Наравно да овакав поредак ствари у њиховом свету, да Словак води а Американац прати, није природан. Што значи да овакав став САД захтева објашњење. У чему би оно могло да се састоји?
Мора се признати да је заводљиво, што не значи и да је нетачно, објашњење које се намеће, наиме, да овом врстом ограде САД са себе скидају одговорност у случају да дијалог, све и ако/када буде покренут с мртве тачке, не произведе онај резултат који и једни и други прижељкују а који се, као што је познато, састоји у српском признању једнострано проглашене независности Косова и Метохије. А то би даље могло да значи и да САД неће сву своју снагу уложити у покушај да нас натерају да прихватимо оно што знају да нам је неприхватљиво; да то намеравају, уосталом, не би унапред Европској унији препуштали заслуге за евентуални успех. Поготово у данашњој ситуацији у свету, у којој је Сједињеним Државама и њиховој репутацији потребан сваки успех не би ли та репутација била потврђена.
Потврда ове тезе могла би да се пронађе у евидентном мањку амбиција у погледу домета дијалога, који је у поменутом разговору за „Блиц“ открио изасланик Метју Палмер: „Постоје много продуктивније области за разговор у овом моменту којима се треба позабавити. То су, на пример, нестале особе, област око које обе стране могу да дођу до договора… Оно што покушавамо да урадимо кроз овај процес је да помогнемо странама да идентификују теме око којих се може постићи договор, где постоје преклапања у смислу интереса које саме морају да нађу и разумеју, и области око којих можемо да помогнемо странама да нађу заједничко становиште, успоставе нормалне односе и крену напред. Није на нама да кажемо странама шта морају да ураде, а сигурно није на нама да им кажемо шта су њихови интереси… Што се тиче САД, ми видимо међусобно признање као исход који коначно оставља ову тему у прошлости, и ставља Србију и Косово у позицију да крену напред. Али требаће времена за то и биће потребно да се на томе напорно ради.“
Истина, рекао је Палмер и „мислим да је то апсолутно могуће“, али то је био тек одговор на питање „да ли би Курти и Вучић могли да буду ти који би 2021. ставили потпис на договор“, а не рок који је сам поставио. При чему је јасно да није ни смео да не искаже оптимизам, шта год стварно мислио.

СРПСКА ЦРКВА А разлога за оптимизам, све и ако их је и имао, Палмер свакако да више није имао право да има после свог и Лајчаковог сусрета с патријархом српским Порфиријем и епископима бањалучким Јефремом, бачким Иринејем и рашко-призренским Теодосијем.
Јер, како је саопштено после тог састанка, „највиши представници Српске православне цркве су подржали дијалог, али не под условом да на било који начин угрожава или доводи у питање интересе Цркве, верног народа и државе Србије. Став Српске православне цркве је добро познат: ради се о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да неко наметне такво решење које ће прихватити незакониту сецесију… Косово и Метохија су за Србе оно што је Јерусалим за Јевреје, а Пећка патријаршија за Српску православну цркву оно што је Ватикан за Католичку цркву.“
Разуме се, није врх цркве већ врх државе формално надлежан за ову врсту одговора, али тешко је, практично немогуће, замислити да би, после овога што је рекла црква, држава смела да каже ишта суштински другачије. Тим пре што, како време одмиче, све и ако и не може и не треба да одустане од дијалога с Приштином, има све мање права на евентуално попуштање. И зато што смо сада и економски и војно снажнији него што смо били када смо на исту врсту нечасне понуде одговорили одрично, и зато што сада за ту немогућу трампу имају да нам понуде и мање него што су имали – нико се више чак и не претвара да је проширење Европске уније реална опција – а богами и зато што су се у међувремену околности у свету до те мере промениле да би онај ко би им у име Србије у овом тренутку попустио пре заслужио да оде у лудницу него у затвор.

ЏОЗЕФОВ ПРЕДЛОГ А свега тога, макар и ако само раде свој посао, морају да буду свесни и Мирослав Лајчак и Метју Палмер. Што нас враћа на предлог Едварда Џозефа за излазак из њихове балканске каљуге.
Џозеф, оцењујући да је „Косово срж читаве пат-позиције на Балкану“, уз признање да „Сједињене Државе и Европска унија не располажу с довољно моћи и утицаја да би затвориле косовско питање“, те да „проблем представља то што је Србија једина држава на Балкану која не прихвата западни поредак“, сугестивно примећује: „Чланство у НАТО-у и ЕУ је за Косово далеко важније него чланство у УН, које није предуслов за учлањење у Алијансу или Унију.“
А за њим ће, демонстрирајући да није реч о ексцентричној идеји усамљеног појединца, и Џозефов колега Данијел Сервер. Полазећи од претпоставке да је „мало наде да ће се Вучић предомислити“ у вези са самопроглашеном косовском независношћу, уз бизарну и не нарочито духовиту опаску да „на његовом надгробном споменику неће писати добросуседски односи“, Сервер примећује: „То оставља Косово у недефинисаном положају, али не и без пута којим треба да иде: чланство у НАТО-у је кључан следећи корак. Ово ће захтевати да четири од пет ЕУ чланица, које не признају Косово, макар прихвате његов улазак у Алијансу… Косово ће до 2027. своје безбедносне снаге, чији су поједини припадници уз Националну гарду Ајове већ ангажовани у Кувајту, трансформисати у армију уз помоћ САД и Уједињеног Краљевства. Тако да има довољно времена да САД и Уједињено Краљевство убеде савезнике да прихвате Косово, чак и ако га формално не признају.“
А треба приметити и да је, баш ових дана, директор за Европу у британском Министарству спољних послова Џилс Портман боравио у Приштини, и после разговора с председницом такозваног Косова Вјосом Османи изјавио да се његова земља „залаже за будућност Косова у НАТО-у“, те да је, како преносе медији, „изразио подршку Велике Британије јачању међународног субјективитета Косова“.
А такође треба приметити и да подизање нивоа односа Грчке и Шпаније са властима у Приштини, коме присуствујемо у последње време, не може да буде само себи циљ, већ је реч о потезима који воде извесном циљу…
Да ли је то сценарио који су нам припремили? Било би добро ако је тако, већ и зато што би то био знак да одустају од наде да ће своје интересе, који су супротни нашим интересима, остварити уз нашу помоћ… А за даље ћемо већ видети. Уосталом, ниједан пакт није потрајао довека.

[/restrict]