Лаж на висoком нивоу

Како је историја једног рата стала у Нана Хатиџин тестамент?

Mудрост приписана ЦИА аналитичком центру гласила је да се Југославија мора распасти јер се граничи с бригама – Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Аустријом, Мађарском и Албанијом. И тако је било. 

ТРИЈУМФ ЛАЖИ Након крвавог распада Југославије у грађанском рату освануле су многобројне оптужнице за тешке ратне злочине. Наук генерацијама које стасавају без побуне, државе и знања о важности народне суверености, колективних и личних слобода. Простор који им се нуди почиње и завршава се на гуглу и друштвеним мрежама. Уколико покушају да се критички осврну на дате истине, нека се сете Хага. Није упутно сумњати у исправност виртуелног Аушвица. У томе и јесте његова снага, када убије мисао, угуши идеју о слободи, све што преостаје корисницима је да без сумњичења, ослобођени сваке критичности, преузимају и даље копирају само за њих креиране садржаје. Ових дана сервирана им је „нова пресуда“ генералу Ратку Младићу. За ту прилику, а у духу Гејтс–Сорошевог поимања слободе мисли, заказана је ванредна и виртуелна сједница Савјета безбједности УН, баш онако како и приличи виртуелној западној правди. Серж Брамерц победоносно ће обзнанити да је „Ратко Младић највећи злочинац у историји људског рода“, заборавивши, у наступу шовинистичког лудила, на размере холокауста и улогу Хитлера, Мусолинија, Павелића, Артуковића и њихових сарадника. Иза ове квалификације о генералу Младићу остали су сакривени и злочини НАТО-а и Американаца: злочини у Хирошими и Нагасакију, Вијетнаму, на Блиском истоку и Балкану. Истина по мери Хага.

ПОВЕСНИ СМИСАО На кабловској телевизији Н1, иза које стоји ККР фонд, разни амерички обавјештајци и наравно Џорџ Сорош, поводом пресуде генералу Младићу експресно, деветог јуна, укључио се хрватски адвокат Анто Нобило.

Главни уредник Амир Зукић упитаће „одвјетника“: „Да ли се ова пресуда генералу Младићу може тумачити као пресуда цијелој војсци Републике Српске, с обзиром на то да је он њен врховни командант?“

„У казнено-правном смислу не може“, објасниће Нобило и додати: „одговорност пред судом је индивидуална, али у повијесном и политичком смислу та одговорност је евидентна и несумњива.“

Изостало је Зукићево питање како се има тумачити пресуда генералу Расиму Делићу, команданту муслиманске Армије РБиХ, осуђеном у Хагу на три године затвора због ратних злочина над Србима и Хрватима које су починили муџахедини под његовом командом? Или хашка пресуда од три по године затвора генералу Енверу Хаџихасановићу, начелнику генералштаба муслиманске Армије РБиХ, уз затворску казну од 20 мјесеци команданту Седме муслиманске бригаде из Зенице, пуковнику Амиру Кубури? Како се ове пресуде тумаче у Сарајеву а како у Америци? Коначно, може ли се устврдити да је цијела муслиманска војска злочиначка јер су два најважнија команданта и генерала те војске осуђени ратни злочинци, као и да ли су сви муслимани у Зеници злочинци јер је њихов командант муслиманске бригаде осуђен за ратне злочине у Хагу?

То да је пресуда генералу Младићу већ била изречена у процесу Радовану Kараџићу пред истим судом, с истим квалификацијама и истим свједоцима, чини се да никога није посебно заинтригирала.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ? Изостало је и тумачење покушаја да се у простор тзв. геноцида уврсти још шест општина, међу којима су се поред Приједора, Фоче, Котор Вароши и Власенице нашли и Сански Мост и Кључ. На подручју Санског Моста и Кључа иначе данас готово да нема Срба, односно недостаје њих 48.000 с пописа становништва урађеног прије рата, 1991. године. Бошњака је пак 51.000 више. Нико није поменуо? Нико.

У новоскованој стварности огласио се и Валентин Инцко, молбом упућеном грађанима Сарајева: „Тражењем и давањем опроста, побјеђују човјечност и човјечанство. То нам је у тестаменту оставила Хатиџа Мехмедовић, прекретница за земљу крви и меда!“

Нана Хатиџа? Не Скендер Куленовић ни Иван Горан Ковачић нити савременик Петер Хандке већ мајка Сребренице и нана Хатиџа. Има ли веродостојнијег извора о ратним дешавањима од овог? Из вертикале овог наратива уследиле су поруке Србима да затраже опрост, а Бошњацима да је људски опростити.

Непосредно прије ове пресуде Комисија Владе Републике Српске задужена за утврђивање истине о страдању српског народа у Сарајеву расвијетлила је све догађаје и сва страдања у Сарајеву и око њега.

Након пресуде Ратку Младићу Владина комисија за Сребреницу је објавила свој извјештај. Западни медији су све чињенице везане за ове извјештаје, страдање Срба у протеклом рату, као и ратне и мирнодопске страхоте Сарајева и Сребренице просто прећутали и заобишли. Бошњаци и муслимани спремни да свједоче о другачијој слици рата од оне креиране у НАТО централи постали су предмет бруталних прогона од стране СДА. За потребе чувања лажног наратива, СДА се ослонила на алтернативне истраживачке пројекте БИРН-а, Крика, Раскринкавања, на Мујкиће и Зулејхиће спремне да сваку аргументацију прогласе фејк вестима и изразом исламофобије. Успјели су у томе. Али мало је ту места за радовање Бошњака а више за ликовање СДА, која деценијама попут слепог вође води овај несретни народ ивицом провалије. Корумпирана и незрела династија Изетбеговић оставила је Бошњаке без пријатеља и довела земљу на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица и ћорсокак. С Младићем и без њега.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.