Враћање чина и одликовања усташком злочинцу само је још један доказ да је савремена Хрватска изграђена на темељима НДХ
Злочинце одговорне за масовна убиства Срба током стварања нове независне државе Хрватске тешко је побројати, а још теже упоређивати њихов крвави допринос етничкој чистоћи „домовине“. Ипак, два злочинца су постала страх и трепет, не само за Србе него и за Хрвате, јер су Фрањи Туђману и Гојку Шушаку служили за обрачун са Србима и застрашивање колебљивих сународника који су били против рата. По суровости и болесном садизму истакли су се усташки генерал-бојник Бранимир Главаш, злочинима у Осијеку, и Томислав Мерчеп, злочинима у Вуковару, Пакрачкој пољани, Загребу и Госпићу.ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА Главаш је прави усташки генерал, један од ретких који се јавно поноси тиме што припада усташком покрету. На размени заробљеника у Неметину код Осијека пред камерама целог света викао је на размењене Хрвате: „Слободно реците да сте усташе! Јесте! Добро дошли у своју домовину.“
Мржњу према Србима Бранимиру Главашу усадили су отац и родбина која је махом припадала усташком покрету. Његов отац Љубомир био је војник 369. легионарске дивизије Вермахта, која је формирана у Аустрији од хрватских регрута с немачким командним кадром. Та формација толико се прочула по тешким злочинима над српским народом да су је назвали „Вражја дивизија“. Наследила је традицију 369. пуковније која је десеткована и заробљена од стране Руса у Стаљинграду. Главашев отац се по завршетку Другог светског рата скривао, али је заробљен и осуђен на шест месеци затвора. Након тога се 1946. године из села Дриновци, код Груда у Западној Херцеговини, сели у Осијек, где је Бранимир исте године рођен. Затвор Љубомира није променио, јер је првом приликом побегао у Немачку и придружио се усташкој емиграцији.
НАПАД НА БОРОВО СЕЛО Бранимир, заклети усташа као и његов отац, иако га у Хрватској представљају као политичара, за политику није имао много смисла. Био је злотвор од акције, који је у пракси реализовао став усташког покрета договорен са западним обавештајним службама – да се Југославија мора разбити крвавим ратом, јер је то била гаранција да се никада више неће формирати. Та одлука – „мора крвавим ратом“ – узрок је свеукупног зла и страдања.
Ако узмемо датум напада специјалне јединице МУП-а Хрватске на Борово Село (2. мај 1991) као почетак грађанског рата у Хрватској, онда су га свесно и намерно започели изворни усташки кадрови Бранимир Главаш, Гојко Шушак и Вице Вукојевић. Њих тројица су лично испалили противоклопне ракете „амбруст“ на Борово Село, као сигнал за почетак оружане операције под шифром „Сауља“. Присуство Шушка гарантује да је то „државна одлука“. Значи, Бранимир Главаш је одговоран и за злочин против мира, али за то никада неће бити суђен јер би се онда сазнало и ко је прави агресор у Хрватској.
Ову истину потврдио је и Јосип Бољковац, разочаран сарадњом с усташама, када је и сам као бивши припадник Удбе пао у њихову немилост. На суђењу Главашу, на питање судије како је почео рат, одговорио је: „Прво су нападнути Срби. Нападнута је Југославија, а не Хрватска. Шушак, Главаш и Вице Вукојевић напали су Борово Село како би испровоцирали рат.“
БРАНИМИРОВА ОСЈЕЧКА БОЈНА Главаш је наредбом председника Фрање Туђмана постављен за команданта кризног штаба Осијека. До тада ту функцију је обављао Владимир Шекс, сива еминенција хрватског судства које игнорише злочине над Србима. Њему су Главашеви злочини били добро познати јер је и до тада контролисао и терорисао Осијек својом паравојном јединицом БОБ (Бранимирова осјечка бојна), састављеном од олоша који је био спреман да убије свакога на Главашев миг. Једина препрека распиривању рата био је осјечки шеф полиције Јосип Рајхл-Кир. Он је веровао у мирно решење и предводио разговоре с представницима српских села, и то га је коштало живота. Када се враћао с једне преговарачке мисије, Главаш му је наместио заседу на барикади у селу Тења, где је убијен заједно са двојицом својих пратилаца. Убио их је Антун Гудељ, усташа из Аустралије (усташе су се на позив ХДЗ-а увелико враћале у Хрватску), све је приказано као грешка, али је убица за сваки случај побегао назад у Аустралију.
Чим су покренули рат, Главаш се бацио на остварење другог стратешког циља усташког покрета – етнички чиста Хрватска. Његов прљави посао био је да елиминише Србе из осјечке регије.
Постао је немилосрдни господар живота и смрти, а за Србе је настао прави пакао. Почеле су отмице и хапшења, мучења и убиства, застрашивање, протеривање, отимање станова и све друго што је доприносило да Срби почну да беже главом без обзира, најчешће остављајући све и спасавајући породицу и главу. Од 30 одсто Срба у Осијеку данас скоро да их нема.
СЕЛОТЕЈП И ГАРАЖА Само неки злочини су истраживани и доказани, највише захваљујући храбром хрватском новинару Драги Хедлу и удовици Јосипа Рајхл-Кира. Они су успели да пронађу и пробуде савест неких сведока стравичних злочина. Суд те пријаве није могао игнорисати, али су истраге намерно биле траљаве како би се што више доказа обесмислило. Тако је уместо за мучења и убиства неколико стотина невиних Срба и за покретање рата, Главаш оптужен и осуђен за смрт десетак људи у две истраге злочина – „селојтеп“ и „гаража“.
Зашто се истрага водила под шифром „селотејп“, најбоље објашњава изјава једног од сведока: „У данима непосредно након што је Главаш и службено именован заповједником одбране Осијека, Драва је готово свакодневно избацивала лешеве. Полицијски извештаји из просинца 1991. године у којима су забиљежени сви случајеви били су слични као јаје јајету. У рубрици ’начин извршења’ била је написана увијек иста забиљешка: Насилно одведен од куће, везан самољепљивом траком, одведен до Драве и убијен из ватреног оружја.“ Сви лешеви имали су везане руке лепљивом траком на леђима и лепљиву траку преко уста.
Друга истрага против Главаша вођена је под шифром „гаража“ зато што је гаража Зонског штаба народне одбране, где је он био командант, служила као затвор за мучење и убијање српских цивила. Од неколико стотина убистава на суду је приказан само један случај, али и тај један довољно говори о свирепости и несхватљивој националној мржњи Главашевог усташког подмлатка. Доказано је да су, с још неким Србима, без разлога ухапсили Чедомира Вучковића и Радослава Ратковића. Саслушавали су их у гаражи на коју гледа прозор Главашевог кабинета, тако да је он посматрао мучења и слушао гласна запомагања невиних људи. Тукли су их пушкама, рукама, ногама и бејзбол палицама да признају своју везу са четницима. Затим су их натерали да пију киселину из акумулатора. Иако је Вучковић умирао јер је попио киселину, убили су га ту испред гараже, након чега је Главаш поред његовог леша ставио аутомат „томпсон“. То су сликали и измислили причу да је Вучковић прескочио ограду и покушао да изврши атентат на Главаша. Ратковић је везан селотејпом и у њега су пуцали на обали Драве. Имао је велику срећу да преживи јер му је метак прошао кроз уста и разорио му само вилицу.
Нове усташе потпуно су прихватиле методе својих предака који су убијали јасеновачке логораше на обали Саве и бацали лешеве у реку. Главашеви злотвори исто тако су убијали жртве на обали Драве, а Мерчепови у Вуковару на обали Дунава и бацали их у реку, као прави наследници својих крвавих идола.
Какав је Главаш садиста говори и случај пилота Слободана Медића, обореног над Хрватском. Он је био у групи за размену у Неметину, међутим, неколико минута пре размене Главаш га је извео из аутобуса и од тада му се губи сваки траг.
Главаш је у свој ескадрон смрти регрутовао и малолетна лица. Само за малолетне можемо прихватити да су заведени и обманути Главашевим лажним објашњењима да су у питању „четници и терористи“, а не невини Срби. Као малолетник обманут је и Крунослав Фехир који је сведочио против Главаша тек као тридесетогодишњак: „Ја, Крунослав Фехир, свједочим да сам са непуних 17 година био припадник БОБ-а, Бранимирове осјечке бојне, те сам судјеловао у мучењима и убојствима српских цивила искључиво по налогу Бранимира Главаша. Због тога се дубоко кајем и тражим опрост. А све је то организовао и заповједио Главаш.“ Било је и других припадника БОБ-а који су касније сведочили о злочинима, као што је Вјенцеслав Бил. Уз материјалне доказе и изјаве сведока било је исувише доказног материјала да би Главаш остао на слободи.
САРАДЊА ЦРВЕНИХ И ЦРНИХ УСТАША Иако су тешки злочини Главаша доказани, оптужница против њега подигнута је тек 2006. године, након што је изашао из ХДЗ-а и основао своју регионалну странку „Хрватски демократски сабор Славоније и Барање“. Тако је велико питање да ли је његово суђење стварно резултат тежње за правдом, или борба за власт и обрачун међу усташама. Јер јасно се види да нико из врха проусташке власти, ни онда ни данас, не жали и „нема пијетета“ према српским жртвама. Осуђен је тек 2009. на осам година затвора за убиство 10 цивила у предмету „Селотејп“ и пет година затвора за затварање петоро и убиство двоје српских цивила у предмету „Гаража“, из чега је изведена јединствена казна затвора од 10 година. Иако је требало да буде у затвору, Главаш је изрицање пресуде дочекао на слободи и, наравно, побегао је у БиХ где је добио држављанство и тако избегао изручење Хрватској. Тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић му је 2010. године због ове пресуде одузео чин генерал-бојника и седам одликовања, да би му их актуелни председник и „велики антифашиста“ Зоран Милановић недавно вратио.
Старе приче о сарадњи „црвених“ и „црних“ усташа у Хрватској поново су актуелне. Поступак Зорана Милановића дефинитивно осликава стање у Хрватској и у хрватском друштву, где се и даље наклоност народа и политички рејтинг добијају величањем усташтва, фалсификовањем историје, негирањем злочина над српским народом и сатанизацијом Срба и Србије. Што се тиче Милановића, маске су дефинитивно пале, јер је у јавност процурила информација да је договорио чврст пакт са злочинцем и заклетим усташом – да му Главаш да подршку на председничким изборима 2020. године, а он да му врати генералски чин, ордење и статус хероја у хрватском друштву.
ПРОЦЕДУРАЛНА ГРЕШКА Знамо како ће Милановић све то објаснити Србима на чије гласове и даље претендује – да је Главаша ослободио и рехабилитовао суд, а не он. Никога он више не може преварити, јер се види да и сам свесно ради на рехабилитацији усташког покрета. Иако је Главаш ухапшен у БиХ крајем 2010. године, све је било превара и фарса. Усташки покрет није могао дозволити да један од оснивача ХДЗ-а, и један од најзаслужнијих и најодликованијих бораца за нову независну Хрватску, чами у затвору. Главашеви злочини нису се могли сакрити, зато је ослобођен због „процедуралне грешке суда“. По том основу су Уставни суд 2015. и Врховни суд 2016. године укинули осуђујућу пресуду Главашу. Наводно, Врховни суд је погрешио када је на злочине почињене после међународног признања Хрватске примењивао „одредбе Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба“. Нема ту шта да се разуме или не разуме – српске невине жртве нису важне, језива мучења и убиства невиних цивила нису важна, све то потире унапред подметнута процедурална грешка.
Замислите, овакав монструм је имао дрскости да се жали Међународном суду правде у Стразбуру на процедуралне грешке током суђења. Значи, „европске и светске судије“ читају изјаве сведока учесника у стравичним масакрима које је наредио Главаш, али реакције нема – усташки покрет је под заштитом западних сила. Ко зна, можда ће добити и одштету што га је неко прозвао због почињених злочина.
А Главаш је повратак међу хрватске хероје прославио као и све раније успехе – сликао се испод великог портрета Анте Павелића наздрављајући флашом вина с ликом Адолфа Хитлера и тај снимак је и објавио. Јер он не крије да је усташа, као што то крију они који су му вратили чин и ордење, и који нам овим гестом поручују: „Срби су шака јада а Главаш је херој“.