Упркос проценама и надањима званичне Москве, на изборима у Јерменији јасну победу је извојевао досадашњи премијер Никол Пашињан. Његови ривали не признају резултате избора, али тешко да могу срушити његов режим на улици, јер им то није прошло за руком ни прошле године, када је пораз у Карабаху био новост, а присталице опозиције упале у зграду парламента и владе Јерменије
Званична Москва није скривала да жели смену власти у Јеревану, али није ни прекидала односе с Пашињаном. Владимир Путин је 7. априла ове године примио Пашињана у званичну посету, тако да је Русија оставила отворена врата за сарадњу и с њим, у случају његове победе (што се и десило). Фаворит Москве је био бивши председник Јерменије Роберт Кочарјан, њему су руски државни медији давали предност, а „Спутњик Јерменија“ и директорка „РТ“ Маргарита Симоњан објавили су дан пред изборе резултате „независног“ истраживања јавног мњења, по коме Кочарјанова партија „Јерменија“ осваја 32% процената на парламентарним изборима, а Пашињанова странка „Мој корак“ 24%. Остале партије нису биле обухваћене истраживањем, док је изборни праг за пролазак у јерменски парламент 7%, а минималан број партија које могу бити представљене у парламенту је три, што значи да трећепласирана партија добија мандате чак и ако не освоји потребних 7% гласова.У реалности, Пашињанова партија је освојила 53,92% гласова, док је Кочарјанова добила свега 21,4%. Избори и читава предизборна кампања протекли су у класичној кавкаској атмосфери испуњеној претњама и потплаћивањем бирача. Треће место са 5,23% гласова освојила је партија још једног бившег председника Јерменије Сержа Саргсјана, кога је с власти збацио управо Пашињан 2018. године. Кочарјан и Саргсјан су у Јерменији познати као лидери такозваног Карабашког клана. Обојица су били предводници ратних дејстава у Карабаху од 1991. до 1994. године, а такође су били активни у протестима за отцепљење од Азербејџана крајем 1980-их година, још пре распада Совјетског Савеза. Под „кланом“ се овде првенствено подразумева племенско-родовска повезаност, што је битно за руралне делове Јерменије и шири простор који та нација насељава, а то, наравно, не искључује и криминалну повезаност која често прати родовске везе.
КЉУЧ УСПЕХА Као што можемо видети, против Пашињана наступили су хероји Карабашког рата из 1990-их, а Јермени су опет изгласали Пашињана и то с двоструко више гласова. Како је до тога дошло? Прво, забележена излазност је била веома ниска – 49,4%, што је изненађујуће за изборе оваквог значаја, који се одржавају после историјског ратног пораза. Овај број сведочи о озбиљној неажурности бирачког списка у Јерменији, који очигледно садржи велики број грађана који су се одселили из ове државе (јерменска дијаспора је бројнија од популације саме Јерменије). Друго, изгледа да грађани Јерменије дају предност Пашињану, као политичком лидеру који покушава да повеже Јерменију са Западом и оствари економски напредак, испред бивших јерменских лидера надалеко познатих по корупцији, ауторитарности и спољнополитичкој зависности од Русије. Треће, по свему судећи, грађани Јерменије су уморни од карабашког конфликта који од 1994. године никада није заиста завршен и желе да се одрекну тог терета.
Жеље грађана Јерменије су разумљиве, а да ли су оствариве, то је већ друго питање. Пашињан је и у току распламсавања карабашког конфликта 2020. године апеловао на помоћ Запада која напослетку и није стигла. Богата јерменска дијаспора са Запада не улаже капитал у развој јерменске државе, већ се бави пропагандом турског геноцида над Јерменима, који се десио пре више од једног века. Без обзира на број резолуција о геноциду над Јерменима, усвојеним у парламентима западних држава, пораз у рату против Азербејџана није спречен, а Јерменија није остварила ни економску корист од дејстава јерменске дијаспоре. Разуме се да је јерменска западна дијаспора (не треба је мешати с такође многобројном јерменском руском дијаспором) првенствено заинтересована да се бави узроком сопствене емиграције – турским геноцидом над Јерменима за време Првог светског рата. Њихови потези, међутим, сведоче о кључној разлици између пропаганде и конкретне користи, које се често размимоилазе у пракси, али док се до те вододелнице не дође, изгледају истоветно.
НАДА У ЗАПАДНУ ПОМОЋ Резултати Пашињанове владавине су заиста катастрофални – успостављање веза са Западом није допринело економском развоју Јерменије (као што чиста прозападна усмереност Грузије није остварила ни економске, ни политичке, ни војне циљеве те државе), а утицајне западне државе нису смеле да реагују против Азербејџана, јер је званични Баку ступио у војнополитички савез с Турском. Па ипак, Пашињан даје наду грађанима Јерменије да ће се нешто променити у овој веома сиромашној, неразвијеној и бесперспективној држави. Јермени знају да ако врате Кочарјана или Саргсјана економског развоја сигурно неће бити, јер се Русија не спрема да улаже озбиљан капитал у Јерменију, једноставно зато што од тога нема никакве користи. Грађани Јерменије зато очито сматрају да су и мале шансе западних инвестиција, услед многовекторске спољне стратегије Пашињана и постепеног повлачења из карабашког конфликта, боље него деценијска економска стагнација и депопулизација Јерменије.
Колико је резултат избора био неизвестан потврђују и чланци западних медија на руском језику, попут „Радија Слободна Европа“ који је прогнозирао пат-позицију између Пашињана и Кочарјана, те нереде на улицама Јеревана који ће затим уследити. Са сличном проценом је иступила и новинарски експонент Кремља Маргарита Симоњан, која је тврдила да су резултати тесни и да избори не могу проћи „без туче“. Ни аналитичари, а ни пропагандисти једноставно нису очекивали да ће Пашињан после пораза у Карабаху моћи да не само остане на власти већ да добије натполовичну подршку грађана. Неколико дана пред изборе Пашињан је окривио „Газпром Јерменију“ за поткупљивање бирача, очигледно припремајући одступницу ако дође до пораза или неизвесног резултата. У том случају, Пашињан би покушао да окриви Русију за утицај на изборе. Самим тим је неочекивано успео да докаже да Руска Федерација не намешта изборе, чак ни у свом окружењу, иако може имати своје фаворите на њима.
Мора се подвући да је карабашки конфликт битно другачији од косовског питања. Прво, Косово и Метохија су међународно призната територија Републике Србије, док је Нагорно Карабах међународно призната територија Азербејџана. Друго, нема никаквих војних дејстава нити конфликта између Војске Србије и албанских војних формација од 1999. године, док је Карабах представљао отворени конфликт с местимичним ескалацијама, све до избијања поновног рата 2020. године. Треће, Јермени не верују да је Карабах света земља, док Срби верују да је Косово сакрална територија, што косовско питање чини вечито актуелним за српску нацију. Карабашки конфликт би, рецимо, могао да се упореди с Републиком Српском Крајином да она којим случајем није била збрисана с мапе 1995. године већ да је опстала до данашњег дана, а да конфликт ниског интензитета још траје.
Што се тиче односа Русије и Јерменије, они ће свакако морати да буду чврсти, јер у Русији живи много Јермена (око 1,7 милиона) и због тога што је Русија гарант опстанка јерменског народа у преосталом делу Карабаха. Тек након што се Јерменија потпуно одрекне Карабаха, може напустити савез с Русијом и кренути да се повезује са Западом, али и с Турском и Азербејџаном. Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган недавно је предложио Јерменији позицију транспортног чворишта у региону јужног Кавказа кроз учешће у турско-азербејџанском пројекту Зангезурског коридора. Ово на први мах може звучати као издаја јерменских националних интереса, али грађани одлучују шта улази, а шта не, у корпус националних интереса. Грађани Јерменије су изабрали пут напуштања Карабаха и усредсређивања на унутрашњи економски развој уз снажније везе са Западом и некадашњим непријатељима. Време ће показати да ли ће се та стратегија исплатити, или ће Јермени остати и без територије и у економској беди. Уколико се осврнемо на суседну Грузију, али и на балканске државе, грађане Јерменије не очекује остварење сна да живе „као сав нормалан свет“.