Јубилеј левице која је васкрсла империју

Век Комунистичке партије Кине 1. део

Стварна власт никада није припадала кинеској буржоазији: она је била у рукама странаца и оних који поседују оружје. Захваљујући формирању армије другачијег типа, не паразитске већ у симбиози са до тада напуштеном сеоском популацијом, Кина је успела да се истовремено ослободи и стране инвазије и војних моћника. Можда нас управо погрешно изведене аналогије с европским друштвеним и историјским процесима лишавају могућности да данас до краја разумемо комунистичку партију која не извози револуцију него обнавља државу

Комунистичка партија Кине првог јула ће обележити стогодишњицу свог постојања и у Пекингу се увелико припремају за овај велики дан. Посреди је можда најснажнија и најсвеобухватнија партијски организована политичка сила на свету која је, након више од два века драматичног пропадања, најмногољуднијој земљи повратила економско достојанство и историјско самопоуздање.
„Печат“ је протеклих година у неколико наврата писао о врло сложеном кинеском политичком систему који у матичном делу земље, поред КП Кине, обухвата још осам демократских партија, а у специјалним аутономним регионима Хонгконг и Макао, као и на острву Тајван, на десетине најразличитијих странака и политичких покрета. Осам демократских партија, које делују у матичном делу Кине, треба сагледавати и с аспекта кинеске политичке филозофије, а не само с аспекта очекивања које од демократских покрета преовладава на Западу, у контексту слабљења кинеске државне моћи.
Овај текст је прилика за увид у историјске и друштвене околности које су изнедриле КП Кине и друштвени систем који уз још много непознаница називамо социјализмом с кинеским карактеристикама.

ПОРАЗ ОД ЈАПАНА КАО ИСТОРИЈСКА ПРЕКРЕТНИЦА Кинески 19. век протекао је у историјском гротлу низа оружаних агресија, унутрашњих превирања и природних катастрофа. Западне силе, којима су се придруживали Јапан и Русија, узурпирале су кинеске луке и територије, а самој Кини наметале драконске ратне „одштете“.
Земља која је са свим својим конзервативним специфичностима у 18. веку остваривала значајан суфицит у трговини са западним светом доживела је крајем 19. века потпуни слом. Увоз опијума у Кину чинио је тада око трећину њеног укупног увоза, а трговину и индустрију контролисале су стране компаније и од њих зависни кинески предузетници. Жак Жерне, можда највећи светски синолог, примећује да се тадашњи развој Шангаја, са облакодерима америчког типа и банкама, може поредити с развојем малигног тумора.
Жернеова опажања у вези с Кином на прекретници 19. и 20. века умногоме су актуелна данас код нас: „Реч је о паразитском и готово патолошком развоју у вези с продором страног капитала и индустрије у Кину и општем осиромашењу чији је главни терет пао на плећа сеоског живља. Термин ’друштвени слојеви’ у значењу у којем се користи на Западу не може се применити на интелигенцију истргнуту из корена, буржоазију која је производ стране колонизације у отвореним лукама и у земљама кинеске имиграције у југоисточној Азији, на бедан пролетаријат који се нимало не разликује од гомиле незапослених без икаквих прихода које је беда довукла у велике градове“, наводи Жерне.
Пораз у рату с Јапаном 1894. године означио је почетак политичке метастазе поменутих друштвених и историјских процеса. Кинеска ратна флота је уништена, а земљи је наметнута ратна одштета троструко већа од укупних прихода царске власти. Поред Британаца и Француза који су наставили ширење поседа и утицаја, у игру черупања Кине укључила се Немачка докопавши се 1897. године града Ћингдао, где се и данас производи најбоље кинеско пиво, као и области Ђијаочоу. Русија се потом проширила по североисточним кинеским областима у Манџурији, што ће врло брзо довести и до Руско-јапанског рата 1904–1905. године који ће такође имати далекосежне историјске и друштвене последице.
Ратна одштета наметнута Кини након рата с Јапаном и гушења Боксерског устанка, у којем су учествовале западне силе с Русијом, што је Кину коштало додатних тадашњих 450 милиона долара (982 милиона долара с каматама), била је, како Жерне примећује, огроман терет за земљу која се нашла на ивици сопствених могућности. Пред Кином су се затварала тржишта, чак и за чајеве и свилу, а Кинези су, како Жерне наводи, немоћно посматрали навалу страних производа у својим градовима и селима.
Група интелектуалаца, међу којима је најзапаженија фигура био Канг Јувеј, који ће потом бити забележен као први до сада познати Кинез који је посетио Београд, покушала је да спроведе политичке реформе 1898. године, али се тај подухват у историографији назван „Сто дана реформи“ завршио погубно по шесторицу реформатора, док се Канг спасио бекством у Јапан.

ЗАПОСТАВЉЕНО СЕЛО Десет година пре него што ће 1921. у Шангају бити основана КП Кине, јавни дуг Кине износио је двеста милиона долара у сребру. Године 1924. тај дуг се учетворостручио. Кина се задужује код једног француско-руског конзорцијума на износ од 400 милиона франака, за који гарантује приходима од поморских царина. Држава се потом задужује код још неколико страних банкарских конзорцијума.
Паралелно са овим очајничким потезима династије Ћинг да се одржи и некако промени неповољни смер историје, по кинеској унутрашњости одвијао се још један судбоносни процес.
„Дејством центрифугалне силе нека подручја се празне у корист отворених лука и периферијских области (североисточна и југоисточна Азија), што за собом повлачи распад кинеског друштва. Сељаци, на чија се плећа сручио читав терет општег осиромашења, препуштени су злој судбини. Више нико не заступа њихове интересе. Некадашња елита је одржавала тесне везе с провинцијом и, упркос свему, сачувала контакте с руралним светом. Традиционално је водила бригу о његовој добробити. Пословни сталеж и интелигенција отворених лука нису неговали такав однос: начин живота, оквир њихове егзистенције, идеје дубоко прожете западним утицајима, све више су их удаљавали од сеоског живља и чинили слепим за кључне проблеме села и кинеске пољопривреде. Све их је наводило на запостављање тог света беде и сујеверја: он је за њих представљао прошлост. Запад, који је за већину постао модел, наметнуо им се као индустријска и трговачка сила“, наводи Жерне, подсећајући на речи великог кинеског вође из периода пре доласка КП Кине на власт Суна Јатсена: „Ми смо расути као песак“.

КП КАО СЛАМКА СПАСА Стварна власт у Кини, како Жерне истиче, никада заправо није припадала таквој кинеској буржоазији: она је била у рукама странаца и оних који поседују оружје. Захваљујући формирању армије другачијег типа, не паразитске већ у симбиози са сеоском популацијом, Кина је успела да се истовремено ослободи и стране инвазије и војних моћника.
„Бесмислено је поредити краткотрајну републиканску револуцију 1911/12. с буржоаском револуцијом каква је избила у Француској крајем 18. века“, напомиње Жерне, имплицирајући потребу да се историјски процеси у Кини тумаче на основама познавања тамошњих прилика и историје.
Можда нас управо погрешно изведене аналогије с европским друштвеним и историјским процесима лишавају могућности да разумемо комунистичку партију чија власт не извози револуцију, како би се очекивало, већ обнавља државу.
„Кинески политички, као и интелектуални живот у првој половини 20. века није почивао на својим природним основама, што је још више потенцирало маргиналност политичких покрета, насталих у Јапану, у кинеским колонијама југоисточне Азије и у отвореним лукама, некој врсти западних енклава унутар Кине – међу обескорењеном интелигенцијом и буржоазијом која се прилагодила начину живота странаца. Та политичка активност није могла да пружи оквир историји обележеној сменом војних команданата на власти“, наводи Жерне.
И заиста, од 1894. године и пораза од Јапана у Кини се гаси царистички режим, а државно кормило прелази из руке у руку. Најпре је у рукама Јуен Шикаја, војног команданта севера (Беијанг луђун), потом следи период „Ворлордса“ или господара рата (1916–1928), да би се привремено скрасила у рукама вође националиста Чанг Кајшека.
Када се овај пред јапанским завојевачима повуче из Шангаја, односно из долине реке Јангце у горе Сечуана и град Чунгћинг (западну престоницу), на сцену ће ступити КП Кине, револуционарна снага удружена са сељаштвом које ће је пригрлити као сламку националног спаса.

Наставиће се