ИЗЛОГ КЊИГЕ

Славенко Терзић
НА КАПИЈАМА КОНСТАНТИНОПОЉА
Православна реч, Нови Сад

Књига „На капијама Константинопоља/Русија и балканско питање у 19. веку“ аутора др Славенка Терзића бави се једним од најважнијих питања новије националне и опште историје 19. века. Написана је на основу обимних архивских истраживања у националним архивима и руским архивима у Москви и Санкт Петербургу. Рукопис садржи преглед руске балканске политике током 19. века у далеко ширем европском и међународном контексту. Једно од централних питања руске балканске политике а самим тим и ове обимне књиге било је питање Цариграда (Константинопоља) и Мореуза. Истражујући руску балканску политику у првој половини 19. века аутор је посебну пажњу посветио Српској револуцији и политици Русије, односно борби Русије да обезбеди аутономију Србије у оквиру Османског царства. Др Терзић је показао како се руска спољна политика постепено окретала према топлим морима и тражила савезнике за остварење својих планова. Разуме се да су главни савезници били православни хришћански народи на Балкану и на Блиском истоку. Посебно су обрађене политичке, културне и друштвене везе Русије са свим балканским народима – у првом реду Србима, Бугарима, Грцима, Румунима и Албанцима. Детаљно су приказане прилике у Старој Србији и околним областима током друге половине 19. века на основу до сада некоришћене архивске грађе руских конзулата у Скадру и Призрену. Књига др Славенка Терзића представља велику научну синтезу балканске политике руске империје у 19. веку каквих до сада није било у нашој историографији.

Џонатан Френзен
СЛОБОДА
Дерета, Београд

У свом можда најуспелијем списатељском подвигу, епским замахом тако ретким за савремену ауторефлексивну књижевност, један од најзначајнијих прозних писаца данашњице представља нам узорну, либералну породицу Берглунд, мистерије које их неким чудом још увек држе на окупу, али и све оно што их раздваја. Они нису од оних књижевних ликова које бисте волели да сретнете, већ пре од оних које морате срести, јер се сви лако препознајемо у њима. Пре свега, то су Пети и Волтер, брачни пар из типичног америчког предграђа у ком се ствара модерна митологија средње класе, где вребају варљиви сјај обичног живота и замке свакодневице. Као и већина породица, и ова је само наизглед функционална. Зашто је Волтер, иначе адвокат и еколошки активиста, прихватио да ради за велике загађиваче угљем? Зашто се њихов син тинејџер одселио код комшија, заклетих републиканаца? И зашто се некада узорна комшиница Пети одједном претвара у љуту и разуздану жену која привлачи пажњу радозналих комшија?
Када се Френзен, после објављивања „Слободе“, појавио на насловници „Тајма“ као први књижевник после дужег времена, и то уз наслов „Велики амерички романописац“, свима је било јасно да присуствујемо устоличавању књижевног великана који ће моћи, када прођу године, да стоји раме уз раме са својим великим претходницима из 19. и с почетка 20. века. „Слобода“ је била дефинитивна потврда те литерарне деификације, роман који је радо читала Опра Винфри, али и најзначајнији књижевни критичари нашег доба. Такво сагласје најшире читалачке публике и стручне јавности ретко се дешавало и по правилу је било знак да се нешто веома значајно дешава у светској књижевности.

Душан Микља
ЖИВОТИ ЗА ИЗНАЈМЉИВАЊЕ
Вулкан издаваштво, Београд

Ово је истинита прича о дечаку који никада није престао да чека свог оца. И када је пропутовао свет стигавши до најудаљенијих тачака на земаљској кугли, наставио је да тражи делиће слагалице који су недостајали како би очева слика била целовита. Међутим, након што је све делове ставио на њихово место, на тој слици није видео само оца, већ и једну породицу, једно детињство, приземну кућу на Дорћолу, неуморне мајчине руке и жишку цигарете међу очевим прстима. Године су пролазиле и однеле су у заборав све осим светлости цигарете која је испунила чак и најгушћи мрак, и тако се заувек преселила у дечакове очи. Наслов „Животи за изнајмљивање” јесте метафора неслободе. Она осликава судбине потлачених и недужних, жедних живота и гладних слободе. Пишући о оцу који је 1941. године био у заробљеништву, а потом у немачком логору и на Голом отоку, Душан Микља исприповедао је причу о снази људског духа. У њој ће се пронаћи сви они који су бар једном у животу били спремни да све што имају дају за грам апсолутне слободе – оне која ће им донети право да мисле, осећају и делају по сопственом нахођењу.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *