Ангела и Аналена

Медијски и политички интригантна тема – хоће ли Немачка добити (прву) „зелену канцеларку“, бар тренутно, потискује у други план подвлачење црте испод и после (пре)дуге владавине Ангеле Меркел (шеснаест година) и процену њеног државничког учинка и политичке оставштине

Изгледа да ће предстојећи парламентарни избори у Немачкој, а реч је о неспорно, из више разлога, политичком догађају који увелико превазилази националне размере, бити неизвеснији него икад пре. Бар кад је реч о компликованом слагању карата за владајућу коалицију. Једно је, међутим, извесно: Зелени ће, након 26. септембра – дан избора за Бундестаг – и после шеснаест година, готово сигурно, опет бити на власти у Берлину.
Овога пута с наглашеним аспирацијама, које не морају бити сасвим у складу и с реалним шансама, да се домогну лидерске позиције и најважнијег политичког положаја у земљи, канцеларског. Шансе да то остваре нису беспоговорно у равни тих и таквих амбиција, али реално постоје: „дух времена“, тренд глобалних размера, с епицентром управо у Немачкој, наврће воду на млин странке Зелени. У том случају Немци би опет имали (и тај тренд лидерки се глобално захуктава) канцеларку. И опет с истим почетним словом у имену: Ангелу (Меркел) наследила би Аналена (Бербок). Ту, углавном, престају сличности и почињу разлике.

ПОДВЛАЧЕЊЕ ЦРТЕ Иако је зец у шуми – до парламентарних избора остала су још три месеца – чињеница да би Немачка заиста могла да добије прву „зелену канцеларку“ јесте медијски и политички у овом часу најинтригантнија тема.
Једно је у свему овоме сигурно: Ангела Меркел дефинитивно силази с немачке политичке сцене после септембарских парламентарних избора. Онако како је пре нешто више од две године најавила. Елегантно и достојанствено, констатују немачки медији. Прагматична и прорачуната, рачунала је да ће том (раном) најавом и одлуком да, пре силаска с канцеларског трона, препусти другоме страначко кормило, сама регулисати пренос власти, без политичких трзавица и политичког вакуума.
Није у томе успела. Сама је изабрала наследницу у странци, Хришћанско-демократској унији (ЦДУ), коју је водила, и њом неприкосновено владала више од четврт века. Околности су учиниле, и показале, да је то био, а реч је о (малерозној) Анегрет Крамп Каренбауер, погрешан избор. С неизбежним последицама. Без чврстог вођства, иако је опстајала као најјача, странка је срљала из једног пораза на покрајинским изборима у други. И нашла се, непосредно пред оне најважније, за Бундестаг, у готово хаотичном стању.
Драматичан избор кандидата за канцелара додатно је уздрмао, и оштро поделио странку. Њен новоустоличени шеф, премијер покрајинске владе у Северној Рајни – Вестфалији Армин Лашет победио је, коначно, у беспоштедној борби, лидера (сестринске) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и шефа баварске покрајинске владе Маркуса Зедера. Испоставило се да би то могла бити Пирова победа: већи део партијског чланства, а и јавности, верује да би (харизматични и срчанији) Зедер био бољи и успешнији претендент на канцеларски трон.
Хаотично „друго полувреме“ пандемије (само у првом таласу Немачка је представљала узор другима) и афере које су ишле с њом (скандал с маскама и високим, незаконитим, провизијама неколицини посланика владајуће странке) трошили су ионако стањени политички капитал (владајућих) конзервативаца: истраживања јавног мњења показују да зелени конзервативцима озбиљно (и опасно) „дишу за вратом“.
Ако се 26. септембра прогнозе заиста обистине, и осетно смањи разлика у гласовима, за конзервативце би то могло представљати катастрофу. Чак и да остану формално, али само за нијансу, најјача странка, то би представљало дефинитвни пораз: уместо да уђу у политички брак с демохришћанима (унија ЦДУ/ЦСУ) као млађи партнер, где би амбициозна Аналена Бербок била (само) вицеканцелар, зелени би се, сасвим сигурно, определили за једну од коалиција у којој би били „главни играч“ а Аналена – канцеларка.
У овом часу се најчешће, и највише, лицитира с могућом „семафор коалицијом“ – црвено (социјалдемократе), жуто (либерали) и зелено (еколози) – у којој би доминантна била зелена боја.
Те околности и комбинаторике, медијски и политички, бацају, бар тренутно, у засенак чињеницу да с немачке и европске политичке сцене одлази особа која је толико година неприкосновено владала и једном и другом. И представљала симбол постојаности и континуитета у хировитим временима. Нетипична лидерка. Лишена харизме, наизглед безлична, готово увек је, и свуда, апсолутно контролисала ситуацију.
Њена бескрајно дуга политичка, и државничка каријера делује прилично „равно“, без великих гестова, узлета и подухвата. Готово сви њени претходници имали су нешто своје, велико и препознатљиво. Вили Брант има, на пример, чувену „источну политику“ (и Нобела за мир), Хелмут Кол улази на велика историјска врата као „канцелар ујединитељ“. Њен покушај да се на мигрантској теми профилише као велики и (са)осећајни хуманиста, отварајући 2015. широм врата за избеглице са Блиског истока, вратио се канцеларки као политички бумеранг: суочила се с одсуством солидарности у европској фамилији, а на крилима ксенофобије ултрадесничарска Алтернатива за Немачку постала је најјача опозициона снага у Бундестагу.
Без радикалних потеза, ако се изузме заиста реска одлука о гашењу нуклеарки, после катастрофе у јапанској Фукушими, тихо али одлучно, без великих идеја и визија, ипак је променила, и либерализовала, сопствену (наглашено конзервативну) странку, често „отимајући“ левици (социјалдемократама) њихове теме и тако, менаџерски (неки кажу технократски), брисала партијске разлике. Биле су то године успешне владавине, упркос жестоким налетима неколико криза (евро, финансијска, дужничка грчка криза, мигранти, брегзит, све до пандемије), захваљујући чувеном канцеларкином прагматизму. Али пре свега, и изнад свега, чињеници да се уз (пре)пуну државну касу лакше дише и влада.

ВРЕМЕ ДРАМАТИЧНИХ ПРОМЕНА Премда постоји снажно уверење да се у Немачкој с променом власти никад радикално нису мењале њена унутрашња и спољна политика, у овом часу се, на свим странама, све гласније чује: шта после Меркелове. То питање добија изоштренији и драматичнији тон с обзиром на то да се Европска унија налази у дубокој кризи, а свет у великом и такође драматичном превирању. Околности које, упозоравају политички експерти, не иду наруку потенцијалној „зеленој канцеларки“.
Аналена Бербек улази у изборну арену, кажу, с „вишком амбиција и мањком искуства“. Пре свега државничког. Нису у питању године. Ангела Меркел је, такође, на канцеларски трон ступила када је имала 41. Она је, међутим, стицала политичко и државничко искуство годинама пре тога. Била је, одмах по уједињењу земље, министарка (два мандата) у влади Хелмута Кола, генерални секретар, па председница странке и, напокон, од 2005, савезна канцеларка.
Кандидаткиња зелених за најважнији политички положај у земљи тек је пре три године, на партијском конгресу, изабрана за (ко)председницу странке. Еколози практикују одавно праксу обавезног „двојца“, жена и мушкарац. Одмах по гласању, саопштила је с каквим амбицијама долази: ви данас не бирате жену која ће пратити Роберта (Хабека, копредседник) него савезну председницу партије.
С победничким духом (бавила се успешно спортом), за тако кратко време, наметнула се као неспорна лидерка. Политички аналитичари оцењују тандем Бербек–Хабек као „екстремно успешан пар“. О томе сведочи чињеница да су, у време њиховог вођења странке, зелени на власти (у коалицији с другим странкама) у једанаест од шеснаест немачких покрајина.
У најновијим прогнозама опасно су се приближили конзервативцима и оставили иза себе социјалдемократе. С њима су, у два мандата, до 2005, делили власт на савезном нивоу. Тада као млађи (слабији) партнер. Њихов најпознатији лидер Јошка Фишер био је шеф дипломатије и вицеканцелар у влади социјалдемократе Герхарда Шредера.
Успешно су стартовали и ове године на покрајинским изборима. У богатом и индустријски развијеном Баден–Виртембергу зелени су, упркос чињеници да их, по инерцији, многи виде, због еколошког чистунства и искључивости, у „клинчу“ с индустријалцима, остварили тријумф. Освојили су 31,4 одсто гласова, док се странка Ангеле Меркел стрмоглавила на 23,4 процента. Покрајинску владу у Штутгарту већ два мандата успешно води „зелени“ Винфрид Кречман. Лидер странке Роберт Хабек оценио је овај успех као „супер почетак супер изборне године“.
Хоће ли на крају, 26. септембра, бити тако „супер“ како је почело, зависиће свакако и од тога како ће, скраћену изборну кампању, у ванредним условима пандемије, водити „екстремно успешни пар“ Бербек–Хабек. У њој ће свака изговорена реч и наступ, на јавним местима или у телевизијским студијима, бити „сецирана“. Посебно оно што говори Аналена.
А тамо ће их „пропитивати“ и изван њиховог суженог еколошког поља и интересовања, па је варничење већ програмирано. Од пореске (зелени се залажу за оштрије опорезивање, посебно богатих) до спољне политике. Њихов речник је врло оштар кад се спомену Русија (најпре због Крима и Украјине) и Кина. Иако наглашено наклоњени Америци, противе се већим издацима за одбрану и НАТО, што их гура у сукоб с Вашингтоном.
Иако се зелени први пут у свом изборном програму, као странка левице, нису изјаснили за коалицију са црвенима (социјалдемократе), с таквом коалицијом, у коју би били укључени либерали (ФДП) или Левица, често се барата. Али и са чињеницом да је први пут могућа црно-зелена коалиција, где би (отежавајућа околност за странку која „пуца“ од самопоуздања) били млађи, слабији партнер конзервативцима.
Којем ће се „царству“ зелени приклонити, знаће се нешто поузданије у изборној ноћи 26. септембра. Одлучиваће математика и интереси. У сваком случају, Аналена Барбек је готово сигурно на добитку, као прва „зелена канцеларка“ или, утешно, вицеканцеларка.
Кандидаткиња странке Зелени за канцеларку рођена је 1980. у близини Хановера. Активно се у младости бавила спортом. Кад јој је било шеснаест, провела је годину дана у Сједињеним Америчким Државама. Студирала је право у Хановеру и на чувеној Лондонској школи за економију и политику. Типична „западна биографија“ за, тренутно, источну Немицу: преселила се с породицом (муж и двоје деце) у Потсдам, недалеко од Берлина. Питање је колико ће је та сеоба приближити еколошки скептичним Немцима на источној страни, где зелени никад нису добро стајали.
Еколози су, међутим, успели тамо где губе традиционалне „народне“ (масовне) странке, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија Немачке (СПД): привлаче, и све више освајају, младе бираче. Један од разлога за лоше изборне резултате странака које су представљале деценијама чврсте стубове немачког политичког система политиколози виде у чињеници да њихова гласачка клијентела – умире. И што више не разумеју језик, интересовања и интересе младих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *