Иако је у последњем тренутку поредак награда унеколико измењен, све, нажалост, остаје исто, као и питања, која смо поставили у прошлом броју Печата: где је онај велики, визионарски Фест, који је изменио наш и све околне културне обрасце? Је ли способан да се снађе у новом геополитичком контексту, у неком новом, светском путу свиле или ће се тромо вући за регионом и сваке године плаћати му данак?
Фест ‘021 се завршио онако како је почео, у знаку доминације хрватског и бoсанског лобија, што наш најстарији и некад најугледнији филмски фестивал одржава у подређеном пложају, у инферирорној, полуколонијалној тегли у односу на западне клијенте из фамозног региона, дакле Загреба, Пуле и Сарајева. Иако је у последњем тренутку поредак награда унеколико измењен, све, нажалост, остаје исто, као и питања, која смо поставили у прошлом броју „Печата“: где је онај велики, визионарски Фест, који је изменио наш и све околне културне обрасце? Је ли способан да се снађе у новом геополитичком контексту, у неком новом, светском путу свиле или ће се тромо вући за регионом и сваке године плаћати му данак?Самостални развој националних ресурса
Погледајмо око себе. Тренутно најважнија нова иницијатива у животу филмских фестивала у свету је „Алијанса филмских фестивала Појас и Пут“ (БРИФФА), планетарна асоцијација филмских стецишта Европе и Азије, коју је 2018. на Међународном филмском фестивалу у Шангају основало петнаест земаља (Кина, Египат, Грчка, Мађарска, Индија, Индонезија, Ирска, Казахстан, Латвија, Естонија, Литванија, Холандија и Филипини) и низ водећих филмских фестивала у свету. У Шангају није било наших званичних представника, али је потписник ових редова, у два наврата, имао прилике да се поближе упозна са овом стратегијом (као председник жирија на Међународном фестивалу телевизије у Шангају 2016. и као уводничар на великој Међународној изложби креативне индустрије у Пекингу 2018) о чему је, у наставцима, извештавао на страницама овог листа („Печат“, бр. 545 и 546, 2018).
У чему су стратешке предности филмских фестивала и уопште филмске индустрије у оквиру „Новог пута свиле“? У оживљавању нових идеја и концепата у филмском животу свих суверених земаља и култура које се налазе на овом древном путу, који данас цвета у мноштву различитих видова и боја. Кина не само да жели да појача зрачење своје културе дуж ове трасе и промовише традиционалне вредности своје цивилизације и филма, а посебно дигиталних форми нове уметности (или како се наводи у једном документу: „новог лица и нових трендова кинеске културне индустрије“), него, што је нарочито важно за нас, да подстакне самостални развој националних и локалних ресурса дуж целог овог појаса, интерактивну размену и заједничке инвестиције у развој разних видова културне индустрије и забаве и у свим срединама кроз које пут пролази. Шта би ово требало да значи? Управо оно што недостаје Фесту и другим посусталим збориштима Старог континента: нове креативне филмске иницијативе унутар једног светског, а не маргиналног, тј. регионалног контекста. Није чудо што се на једном крају овог планетарног појаса налази кинеска лука Фужоу, одакле је у време династије Хан полазио „поморски пут свиле“, са својим филмским фестивалом, а сасвим на другом крају тог пута, у ирској престоници, филмски фестивал истог имена и сличне концепције (Dublin Silk Road International Film Festival – SRIFF) основан још пре десет година. Дакако, пресудну важност има „копнени пут“, који креће од Ченгдуа, а рачва се једном рутом према Казахствану и Русији, а другом према Индији, Ирану, Арменији, Ираку, Сирији, Кипру, Грчкој, Италији и – Србији! Прикључци одатле воде право у Средњу Европу, преко Будимпеште и Беча до самог срца Старог континента. На овој рути већ дуго постоје виталне кинематографије попут далекоисточних (хонгконшка, индонежанска), преко индијске и иранске, до југа и центра, чак, како видимо, и северозапада Европе (Мађарска, Аустрија, „Вишеград“ и балтичке земље). И свако од њих има свој разлог да тражи унапређује властите вредности. Ниједна од постојећих европских филмских иницијатива не доводи се овим у питање, већ напротив, добија нови замах, а фестивали неупоредиве предности.
Београд као светско раскршће
Шта би био Београд на оваквој мапи, на кључној, можда и главној европској тачки једне будуће мреже светских филмских смотри, може само да се замишља, али боље је и то него таворити као истрошена провинцијална филијала. Као стратешки партнер Србије, Кина би могла да има пресудан значај у прозводњи и дистрибуцији сваке врсте покретне слике (после петоструко враћеног улога у прошлогодишњи блокбастер Њих осамсто претекла је САД на листи највећих зарада у 2020-2021). Са 37,4 милијарди (у односу на 30,5 у САД и 19,4 у Јапану) од укупно 108,4 милијарди долара, колико је само у 2017. зарадила индустрија видео игрица основана на дигиталној анимацији, приход више него двоструко премаша укупну зараду филмске индустрије у свету! Само водећа кинеска компанија за производњу и развој игрица, Tencent Holding Limited, лоцирана у граду Шензен, пријавила је приход од 21, 9 милијарди долара. Процене су да ће број активних играча у свету достићи бројку од целе три милијарде, од чега је у НР Кини већ данас регистровано преко 700 милиона! Само део пореза од ових прихода, уплаћен за развој уметничког (не било каквог !) филма довољан је да потпуно ревитализује све филмске фестивале на „Путу свиле“, па није никакво чудо што је приступнице за поменуту асоцијацију прошле године потписало још 38 водећих филмских фестивала, укључујући и онај хрватски, у Пули. На овом списку, нажалост, нема београдског Феста. Још није касно да се овај пропуст исправи, наравно, ако нам је уопште стало до профила и рејтинга које нуди главни светски стратешки правац у развоју покретне слике.
Или ћемо чекати да нам они из Пуле опет продају свилу?
Da se ne zaboravi, autor predaje na jednoj kineskoj filmskoj instituciji. Tek da se zna.
Па? Како среће да их је више.