Зечевизија – Фест као мува у тегли

Како после педесет година дружења са звездама, некад у самом врху светског филма, Фест данас доживљава тужну судбину једне маргиналне смотре

Није ствар у томе што ни светски филм одавно није оно што је био, нити је Фестова домовина мост између различитих светова, што је био главни геополитички услов његовог успеха. Ствар је у томе што је миљеник београдске публике одавно изгубио свој уметнички и културни значај. Пуне две деценије и више он тумара између засићених и потрошених модела постојећих филмских парада, као стара мува у тегли која удара у зидове и изнова крепава на дну. Најгоре је, међутим, што је временом сам прихватио инфериорну, полуколонијалну позицију у односу на западне фаворите из фамозног региона (стомак ми се окрене кад чујем ову реч), конкретно на Загреб и Сарајево, који уживају пристрасну подршку својих евроатлантских патрона. Екипа која управља и српским филмом и Фестом понаша се као клијент Хрвата и Босанаца и нека врста њихове источне трансмисије. Некада смо били филмски шампиони у овом делу света, сада хипнотисано зуримо у измишљене величине „Западног Балкана“ (што год то значило) како нам кроје капу и купују оно мало преосталих талената, па још продају рог за свећу у виду неке „регионалне филмске естетике“. Дух Сарајева и Загреба хараће док се несрећној муви не помогне да некуда слободно одлети, а у ову нашу теглу не провали нови, слободан озон. Где је онај велики, визионарски Фест, који је изменио наш културни образац и све оне околне? Је ли способан да се снађе у новом геополитичком контексту, у неком новом, светском путу свиле или ће се као трабант вући за фаворитима региона и сваке године плаћати им данак?

ПОНИЖАВАЈУЋА ПРАКСА Само неколико детаља из ове актуелне слике. Требало би одмах прекинути с глупом, понижавајућом праксом довођења на чело фестивалских институција (конкретно, у жири главног такмичарског програма) таквих стручњака као што је Инес Тановић, актуелна генерална директорка Филмског центра Сарајево, званичне државне агенције БиХ за филм, промоторка Изетбеговићевог пропалог Оскара за Аиду и како сама каже, „покретачка снага БиХ филмске индустрије“. Шта ће ова снага на челу главног жирија у Београду (који се и даље оптужује за геноцид у Сребреници) знају ваљда само они који су је овамо довели и гостили десет дана. Ту је правила друштво загребачким колегама који су недавно хорски ламентирали што је Аиди измакао Оскар, као и другосрбијанској јавности, увек спремној за суочавање с „највећим српским злочинима у новијој историји“ (како је то живописно описао челник Београдског фестивала ауторског филма Срдан Голубовић када је најављивао филм Терет Огњена Главоњића и јавно му обећавао прву награду, што се на крају и догодило). Протагонист овог филма Леон Лучев, који је и лично стајао иза Терета и „суочавања са српским злочинима“ такође је био виђенији гост овогодишњег Феста и оживео ову вазда актуелну тему у контексту најновијих претњи тзв. Косова да ће Србију тужити за геноцид.

ЖИРИ ЗВАНИ – СКАНДАЛ! Прави скандал, међутим, представљао је Фестов жири за најбољи филм из региона, компонован тако да у њему апсолутну већину чине представници само једне земље региона – погодићете, Хрватске! При оваквом стању ствари, какав ће ауторитет имати ова награда ако буде додељена филму из ове земље? На страну што ова награда званично слови као „награда критике“. Па шта је она? Награда критике или признање за најбољи филм из региона? Изгледа да је то исто, с обзиром на то да филмска критика ужива у Хрватској висок рејтинг: чак се и њен председник Зоран Милановић недавно представио као утицајан филмски критичар, кадар да раздваја добре од лоших филмова. За њега су ови други, наравно, српски филмови. Можда су управо зато позвани Властимир Судар и Даниел Рафаелић да нас едукују у погледу критичког вредновања, као што то већ годинама чини овај потоњи, бивши директор хрватске државне агенције за кино и неприкосновени арбитар у разним жиријима и комесарским телима. Као такав, успео је Рафаелић да пре две године у Фестов програм „Српски филм“ угура неколико ефемерних хрватских филмова (тзв. „мањинских копродукција“, о чему смо опширније писали на овом месту). Шта је тиме хтео још нисмо успели да докучимо, али је извесно да се није радило о неком изливу љубави, него опет о неким парама.
Овакво додворавање угрожава свако достојанство земље. Оно поново потврђује упорну и ничим објашњиву доминацију хрватског и босанског лобија на Фесту, што наш најстарији и некад најугледнији филмски фестивал одржава у свесно подређеном положају и то управо у тренутку у коме хрватски министар иностраних послова у Приштини изјављује како ће Хрватска инсталирати окупациону војну базу на српској територији, а наш како је та изјава „хистерична и апсурдна“. Тешко да се овим остварују спољни предуслови за било какву сарадњу, ако нам је стало и до Феста, филма и нас самих. А о оној муви и начину да се коначно пусти из тегле писаћемо ускоро опширније.