Замрзнути сукоб Брисела и Москве

Позиви на мешање у руске изборе одавно су званична политика САД и ЕУ, па се треба запитати – да ли је тамо остао ико реалан? Разумеју ли они да толика количина цинизма не може довести ни до чега доброг?

Нацрт извештаја Комитета за спољне послове Европског парламента о Русији требало би ускоро да се нађе пред европосланицима на разматрању и евентуалном допуњавању амандманима. Ако је судити по предоченом нацрту, резолуција ће се заснивати на „пет принципа“, односно препорука Европској комисији како да у будућности заснива односе са највећом државом света. И, ако буде усвојен у облику какав је зацртан у Комитету, биће то пут за даље погоршање односа између две, од три, највеће силе на Евроазијском континенту. Суштински, од тих односа неће остати камен на камену, на шта је још пре неколико месеци упозоравао руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, када је оценио да је „Москва спремна за прекид односа са ЕУ.“

[restrict]

„ПОНАВЉАЧИ“ И ПАКЕТ МЕРА И ПРИНЦИПА Да ли је то заиста у интересу Европе и чиме је Русија толико угрозила Брисел па према њој треба применити тако оштре мере, свакако ће бити предмет будућих анализа. Оно што је сада јасно из извештаја руских медија, јесте да континенту прети „ледена будућност“. Са опасним перспективама да се „конфликт одмрзне“ и претвори у паклену буктињу. Ако нас је 20. век нечему научио, онда је то да се европска политика и безбедност не може градити без учешћа и сагласности Русије. А још мање – против ње. Да ли су ове историјске лекције тако тешке и компликоване, или европску политику воде искључиво „понављачи ђаци“ или, пак, неко заиста верује да „ова Русија“ није „она“ коју су некада са страхопоштовањем слушали – на крају крајева, можда је и не превише битно. Важно је, међутим, бити стално свестан да све нас ови „недружељубиви акти“ увлаче у спиралу сукоба, из које у неком тренутку више неће бити излаза.
Основних пет „принципа“ за будуће односе ЕУ са Москвом, јесу: борба против руског мешања у послове ЕУ, супротстављање безбедносној претњи, увођење санкција, финансијска контрола и покретање међународних истрага. Другим речима, када некога желите да уништите онда му организујете овакав „пакет мера и принципа“. А онда дубоко удахнете и надате се да ће тај мирно седети и, помирен са судбином, певати сетну песму о сибирским брезама и чекати да му намакнете омчу око врата. То је највећа заблуда и „погрешна рачуница“ коју аутори документа не желе да узму у обзир. Релативно мирно и помирљиво понашање Русије и њен углавном конструктиван став према Европи у последњих скоро осам деценија узима се као нешто заувек дато и непроменљиво, а све чешће и као одраз слабости.
Наравно да у Кремљу имају дигитрон и умеју да зброје да је укупан војни буџет НАТО земаља, званично, 18 пута већи од руског, а да је однос – опет званично – сличан и када је реч о економској снази, али сви озбиљни извештаји и анализе показују да Руси тиме нису ни најмање фасцинирани. Што, наравно, не значи да планирају неку агресију. Структура и приоритети државе, оружаних снага и привреде Русије другачије су постављени, него у земљама Запада. Ови односи не могу се директно упоређивати бројевима и такви покушаји представљају још једну, веома опасну заблуду. Садашњи паритет подстиче Москву да се активније супротставља притисцима – ваљда сматрајући да су пропорције силе и моћи тек сада за њих постале адекватне и подстицајне за буђење из „зимског сна“. Ко ово не разуме у вези Русије, не разуме ништа. А посебно не разуме онај ко заборавља да увек континентална Европа буде жртва антируских инвазија. То је, већином, територија коју данас обухвата ЕУ, или сматра својом зоном интереса.

ПОВРАТАК „ГВОЗДЕНЕ ЗАВЕСЕ”? Сада комитет ЕП захтева да се спречи „руско мешање“ у послове ЕУ, кроз „подршку продемократском друштву“ у Русији и супротстављањем „рускојезичној пропаганди“ путем сопственог телевизијског канала са целодневним извештавањем. А то, ако је веровати европарламентарцима, не би била пропаганда, већ борба за истину. Као што финансијска и друга подршка „демократским снагама“ у Русији није мешање у унутрашње ствари – већ је за добробит непросвећеног руског народа који није способан сам да изабере руководство, па су му неопходни тутори. Колико би тек антируских резолуција било изгласано да је, рецимо, руска Дума усвојила документ којим позива „слободарске снаге“ у Европи да се подигну против Брисела, а уз то их и финансирајући кроз посебне, законом утврђене, програме помоћи. Оптужбе да се Москва „меша“ пласирају се годинама, али увек без правих доказа, а још мање се такав траг може пронаћи у руским државним актима.
Са друге стране, позиви на директно мешање у руске изборе одавно су део званичне политике САД и земаља ЕУ, па се треба запитати – да ли је тамо остао ико реалан? Да ли они разумеју да толика количина цинизма у политичким односима не може довести ни до чега доброг? Ту се крије и кључ за разумевање судбине бившег америчког председника Доналда Трампа, који се није до краја уклапао у ове замисли. Да ли су тога свесни „европски савезници“ и њихови грађани, на које пада – и тек ће пасти – највећи терет и последице оваквог понашања? Да ли они мисле да се такозвана гвоздена завеса својевремено спустила на Европу случајно, или као механизам за превенцију новог сукоба широких размера?
Јер, чим је она уклоњена, Русија и њени пријатељи нашли су се на мети санкција, револуција, интервенција, локалних и регионалних сукоба. Да ли поједине чланице ЕУ, прихватајући такву политику, заправо призивају да у будућности поново буду „иза завесе“, уместо да свим силама свој положај користе да би, у свом најбољем интересу, стварале мостове пријатељства између Истока и Запада? Да ли разумеју да су дијалог и развој увек бољи од санкција и пропадања, а сарадња од сукоба? Или су конфликт и урушавање односа са Русијом сами себи циљ? Али, где су онда ту демократија и људска права, на које се позивају аутори нацрта извештаја? Да ли ће санкције и сукоби донети више права и слобода становницима континента, или је боље инсистирати на компромисима којима би се установила дугорочна и свима прихватљива правила у целој Евроазији, а посебно у њеном европском делу? То, међутим, искључује појаву било чијег „ексклузивитета“ и „изузетности“.
Осим подршке опозицији и оснивања „демократске телевизије“, посебан облик мешања у унутрашње ствари Русије, јесте и предлог комитета ЕК – да Брисел не призна легитимност резултата парламентарних избора који треба да буду одржани на јесен. То је нови вид притиска који се спрема Кремљу. „ЕУ треба да буде спремна да не призна парламент РФ и затражи уклањање Русије из међународних организација са парламентарним скупштинама, у случају да руски парламентарни избори буду оцењени као лажирани“, наводи се у документу у који је РТ имао увид. Са друге стране, предлажу да се Русији укаже на „предности“ које може добити у случају „демократских реформи“. Тако, „демократска Русија“ може добити визне олакшице ЕУ, инвестиционе програме за слободну трговину и модернизацију и стратешко партнерство. Све оно што је од Запада „добила“ Украјина.
А у случају да „демократске реформе“ (под чиме се подразумева одлазак са власти Владимира Путина и његовог тима) у Русији изостану, ЕУ треба да се обједини са САД у „одбрани демократије у целом свету“, што укључује санкције, подршку активистима за људска права, „смањење зависности“ од руских енергената, као и избацивање Москве из (западног) међународног система плаћања СВИФТ. Како је наведено, први на удару треба да се нађе руско-немачки гасовод „Северни ток 2“. Тиме долазимо до суштине, односно још једног позива на укидање „Северног тока“, имајући у виду да држава која држи до себе не би испунила ни део тако ултимативно сроченог извештаја. Посебно где се каже да НАТО и његови партнери треба да изврше притисак да Русија врати „окупиране територије источних држава – суседа ЕУ“. Тиме је јасно да простора за дијалог нема, јер не постоји притисак под којим би Москва „вратила“, рецимо, Крим – као уставни део своје територије.

БЕЗ ПОЗНАВАЊА МАТЕРИЈЕ Како европске бирократе размишљају и гласају без познавања материје, види се и по томе што као мамац Русима постављају сарадњу у програму „Источно партнерство“ ЕУ, које обухвата: Украјину (две обојене револуције и седмогодишњи грађански рат), Грузију (обојена револуција, грађански рат и рат против Русије), Молдавију (револуција и грађански рат), Јерменију (револуција и два рата против Азербејџана), Белорусију (27 година покушаја револуције) и Азербејџан (покушај обојене револуције и два рата са Јерменијом). Све оне, осим Белорусије, прошле су кроз ратове и преврате, имају (полу)отцепљене територије и проблеме са кршењем права мањина. Али их ипак ЕП представља као светао пример „демократије и благостања“ које чека и Русе, чим у Кремљу више не буде Путина и његове политике. Тада ће и њих чекати „лепа“ судбина европских „партнера“ као што су Молдавци и Украјинци, куда ће их повести, рецимо, блогер Алексеј Наваљни. Није Русија идеална, треба да се мења за добробит својих грађана, али читајући извештај посланика ЕП, стиче се утисак да је у њиховим редовима неопходно спровести и „више од реформе“. Као да не схватају да замрзнути конфликт са Русијом није добро решење, јер „неко“ са стране увек може да га – одмрзне.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *