Устав по мери Брисела

Сувереност државе и независност судија (1. део)

Мада је Влада још 4. децембра 2020. поднела Народној скупштини предлог за промену Устава у делу у који се тиче правосуђа, надлежни скупштински Одбор за уставна питања и законодавство је овај предлог први пут разматрао тек недавно, 16. априла. Очекивало се да ће на овој седници скупштински Одбор, сходно овлашћењу из чл. 142 ст. 2. Пословника Народне скупштине, утврдити да ли је предлог за промену Устава поднет од стране овлашћеног предлагача и у прописаној форми, да би потом о предлогу одлучивала Народна скупштина. Уместо тога, Одбор је само констатовао да је Народна скупштина примила предлог за промену Устава, а седница је завршена доношењем одлуке о покретању активности у поступку промене Устава.

ИЗНЕНАЂЕНИ ПРЕПОРУКОМ ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ Оваквом је одлуком Одбор за уставна питања изашао из оквира оних овлашћења којa има у првој фази ревизионог поступка – фази подношења и усвајања предлога за промену Устава. У овој фази поступка за промену Устава Одбор за уставна питања, као и Народна скупштина, стриктно су везани предлогом овлашћеног предлагача, како је то својевремено приметио Ратко Марковић, па стога не могу у вези с променом Устава предузимати никакве друге самосталне активности, као што је то у овом случају Одбор учинио. Такве активности Одбора се не могу подвести под јавну расправу о промени Устава, коју иначе Устав од 2006. не предвиђа, али би, по речима В. Петрова и М. Станковића, због захтева транспарентности ова могла „да буде ’смештена’ између усвајања предлога за промену Устава и усвајања акта о промени Устава“. У сваком случају, јавна расправа је беспредметна пре него што скупштински Одбора за уставна питања изради нацрт амандмана, односно акта о промени Устава.
Тумачење по коме би Одбор и Народна скупштина само требало да у званичан предлог уставних амандмана преточе текст амандмана које је 2018. израдило Министарство правде коси се с уставним начелом поделе власти, пошто је Народна скупштина једини носилац уставотворне власти. Да је такво тумачење, нажалост, блиско члановима Владе Србије, потврдила је на седници Одбора министар правде Маја Поповић, указавши посланицима како се наведени нацрт амандмана од 2018. „може посматрати као саставни део предлога за промену Устава“. Друштво судија Србије је у свом последњем саопштењу исказало чуђење што је и Европска комисија у Извештају за 2020. препоручила Србији да у ревизионом поступку пође од нацрта амандмана од 2018. То што су се чланови Друштва судија „изненадили“ препоруком Европске комисије која, када је у питању Србија, игнорише поделу власти као темељно начело владавине права, само показује да је нашим судијама, по свему судећи, непознато упозорење Мила Ломпара да се морају „раздвојити западне вредности од западних интереса“.

МОТИВ ЗА ТАЈМ–АУТ Мотив због којег је скупштински Одбор за уставна питања одлуком од 16. априла заправо узео тајм-аут у најављеном поступку промене Устава, може се пронаћи у објашњењу које је на седници Одбора пружио председник Скупштине Ивица Дачић. Из његове изјаве се јасно види да је власт свесна да у поступку промене одредби Устава о судској грани власти против себе има довољно јасан и чврст став правосудне струке и већег дела уставноправне науке, да нацрт уставних амандмана из 2018. године садржи решења која су „лошија од већ постојећих и умањују достигнути ниво независности судства и самосталности јавног тужилаштва“.
Противљење правосудне струке кулминирало је у ставу Друштва судија Србије, с којим је ових дана упозната Народна скупштина, да „Устав не треба сада мењати и с обзиром на значај друштвених промена које су везане за промену Устава, потребу да се постигне што шира сагласност о променама, и на сложеност процедуре, која мора бити пажљиво осмишљена и спроведена, што захтева дужи временски период, те је не треба орочавати, нарочито не на кратак рок до следећих избора“. Имајући то у виду, Друштво судија у истом саопштењу сугерише како „многи недостаци Устава могу бити отклоњени како изменом прописа (закона, Судског пословника), тако и примеренијим понашањем политичара“. Овакав став Друштва судија у суштини је комплементаран ставу већине опозиционих странака, што на седници Одбора није прећутао ни Дачић, према коме садашњи сазив Народне скупштине нема легитимитет за уставну ревизију, будући да је проистекао из избора које је највећи део опозицијe бојкотовао.

ЈЕЛ’ ТО ТО? Да властима о овом питању озбиљну бригу не задају домаћа струковна удружења, а још мање опозиција, већ да их знатно више брине неизвесност у погледу коначне оцене Европске комисије конкретних решења из нацрта уставних амандмана Министарства правде, потврдио је на седници скупштинског Одбора Ивица Дачић. Говорећи пред двојицом представника ЕУ у Србији који су присуствовали седници Одбора, Дачић је нагласио како „нам је веома важан и став Европске комисије, Европске уније и европских институција у смислу јасног одговора на питање јел’ то то“. „Немојте да Народна скупштина ради посао за који ће пред крај посла неко казати како то ипак није то“, закључио је он.
Председник Скупштине с правом наслућује да би Европска комисија, у зависности од степена будуће спољнополитичке кооперативности српских власти, пре свега у косовско-метохијском питању, могла у блиској будућности да употреби уставне промене као средство притиска на руководство Србије. Истовремено, и српске власти показују јасну намеру да озбиљан унутрашњи стручни и политички дефицит у подршци уставним променама надокнаде подршком из Брисела. Иако, и по признању Друштва судија, власт у овом тренутку има неку врсту прећутне подршке тзв. Венецијанске комисије Савета Европе и Европске комисије, у политичкој трговини с Бриселом увек су могући неочекивани и изненадни обрти. Посебно стога што су још 2018. консултативна већа европских судија и тужилаца исказала резерву у погледу уставних решења о правосуђу које је предложило Министарство правде. Зато је Дачић инсистирао да Европска комисија већ у овој фази да изричити „благослов“ амандманима из 2018, па је због чекања таквог „благослова“ Одбор за уставна питања посегао за својеврсним противпословничким тајм-аутом.

КРУНСКИ ДОКАЗ Да је Влада у посао промене Устава ушла пре свега како би испунила захтеве Брисела, а не зато што је сматрала да је нашим судијама и тужиоцима потребна боља уставна заштита од политичког утицаја законодавне и извршне власти, показују не само предложене козметичке измене Устава из 2018. него и текст образложења владиног предлога за промену Устава. Већ у првој реченици образложења указује се да се „Република Србија пре двадесет година определила да крене путем евроинтеграција“. Потом Влада Републике Србије наводи два правна акта из којих проистиче обавеза Србије да измени уставне одредбе о правосудном систему. Једно је Споразум о стабилизацији и придруживању који је Србија закључила са ЕУ, а друго је Преговарачки оквир Европске уније за Републику Србију који „представља документ Европске уније“. У владином образложењу „редослед активности поводом промене Устава је дефинисан на следећи начин: најпре би требало анализирати постојеће одредбе Устава и предложити одговарајуће измене ’у светлу мишљења Венецијанске комисије и у складу са европским стандардима’, затим ’иницирати промену Устава и усвојити предлог за промену Устава у Народној скупштини’, потом израдити радни текст амандмана на Устав и водити јавну расправу након чега се предлог Устава упућује на мишљење Венецијанској комисији“.
Имајући у виду да је „сувереност“, речју Милована Миловановића, „неопходан услов за опстанак државе“, а да се за државну власт може рећи да је суверена ако, по речима Р. Марковића, „одлучује о условима под којима постоје и о начинима на којима функционишу субјекти и организације на њеној територији“, онда је оваква уставотворна улога тзв. Венецијанске комисије, као и институција ЕУ, у поступку промене нашег устава крунски доказ вазалног статуса земље у процесу придруживања ЕУ.
Када се једном пристало да нам Европска унија ССП-ом скроји границе земље, противуставно ампутирајући из њеног састава Косово и Метохију, зашто се данас та иста Унија не би политички поигравали с уставним уређењем нашег правосуђа? И све то у земљи у којој је судска независност била гарантована још далеке 1354. године.

Наставиће се

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *