Стара хартија

Чему служи најновији у низу не-папира о будућности Косова и Метохије?

Логичним следом догађаја, после четири не-папира о решењу проблема наше јужне покрајине који су се изнебуха појавили у последњих месец и по дана, појавио се и пети. Узгред буди речено, да је споменути проблем решен једностраним проглашењем независности Косова 2008. године, за писањем не-папира не би било никакве потребе. И то је чињеница коју пре свега морамо да имамо у виду; све и ако она не искључује потребу, нужду заправо, да покушамо да схватимо шта се то сада дешава. Јер ова нова околност у иначе већ довољно старој причи, у виду изненадне навале папира који то нису а у ствари јесу, шта год то тачно значило, несумњиво вапи за објашњењем.

АЛБАНИАН ПОСТ Елем, последњи у досадашњем низу не-папира о Косову и Метохији објавио је прошле суботе портал албанианпост.
У мери у којој је то уопште могуће, извор није сасвим опскуран, наиме, Батон Хаџију и Шкељзен Малићи су му на челу; публицисти, новинари и тако даље, у сваком случају, имена довољно позната да привуку довољну количину пажње. Ово стога што се не чини сасвим неуверљивом претпоставка да им је неко заиста аутентичан доставио овај не-папир који тврди да представља продукт заједничке немачко-француске иницијативе. Што ће рећи да је садржина самог (не)документа значајна барем колико и питање чему треба да послужи њено објављивање. При чему би управо у садржини текста могао да се крије и мотив његовог објављивања.
Што се тога тиче, углавном ништа ново у тексту, барем кад је о предвиђеним обавезама Београда реч. Да признамо самопроглашену независност наше јужне покрајине и да разменимо сталне дипломатске представнике, речју, да се сагласимо с оним што су покушали да нам учине 17. фебруара 2008. С тим што је, изгледа, намерно остављена нејасноћа у облику захтева за потписивањем правно обавезујућег споразума да поштујемо (respect) уместо да признамо (recognize) независност, није шија него врат, што подсећа на модел две Немачке какав нам је већ нуђен. Другим речима, и овај не-папир у том смислу представља само стару хартију и ништа више од тога.

ДВА ПАПИРА Па ипак, то не значи и да је сасвим лишен значаја. Два момента нарочито привлаче пажњу.
Прво, релативно је свеж предлог да, у склопу овог аранжмана, буде формирана некаква Аутономна област Северно Косово, поврх злосрећне Заједнице/Асоцијације српских општина предвиђене Првим бриселским споразумом и поврх екстратериторијалности наших цркава и манастира.
Нећемо да трошимо речи на доказивање да им се ништа не сме веровати и да ништа што нам предлажу није намењено нашој користи већ остварењу њихових циљева и интереса.
Али ствар и није у томе. Већ, чини се, лансирање оваквог предлога служи тестирању реакције косовско-албанске јавности на идеју да се српској заједници на Косову и Метохији понуди нешто више од тоталног етничког чишћења.
И други пажње вредан моменат: исказана намера да до септембра идуће године буде закључен споменути правно обавезујући споразум са цитираним елементима.
И једно и друго, уосталом, баш као и сва скорашња инфлација не-папира, најављују убрзање и интензивирање њихових настојања да нам отму Косово и Метохију.
Али једно заборављају. Насупрот свим њиховим не-папирима, тој старој хартији која рециклира већ познате планове да им се потпуно предамо, стоје два папира која су у овој причи једино важећа. Устав Србије, и Резолуција 1244. Да није тако, уосталом, њихов проблем с нама одавно би био превазиђен…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *