Родољубље, занат најстарији

Одговор Владимира Радомировића (Печат, 14. 5. 2021) на мој текст „Ударио Врачар на Грачаницу“ (Печат, 30. 4. 2021), препун нових оптужби, открива да он не разуме о чему је у нашој полемици реч, али потврђује и да је његов случај озбиљнији него што сам мислио. Зато ћу му одговорити на једноставнији и јаснији начин

Постоји нешто у чему сам сагласан с Радомировићем. Он, наиме, примећује да се „наше поимање родољубља битно разликује“. Заиста, по мом мишљењу, истинско родољубље препознаје се по спремности на жртву за оно што се воли и у шта се верује. Право родољубље се плаћа, понекад веома скупо, и захтева одрицања. Лажно родољубље, међутим, жртвује друге. Оно доноси користи и отвара пут ка функцијама и положајима.
Нека Радомировић размисли о томе којој групи припада. Не знам где бих себе сврстао, али по мом мишљењу прави пример родољубља представља брачни пар из Грачанице: докторка Соња Ракочевић, која је лечила косметску децу, да би преминула у борби с пандемијом, и њен муж, писац и новинар Живојин Ракочевић, најјаснији глас Срба из косметских гета.

БРУТАЛНИ ОБРАЧУН У свом тексту сам, мерећи сваку реч, чак избегао да поменем Радомировићево име. Само сам дословно цитирао његове јавне оптужбе на рачун Живојина Ракочевића и поставио питање зашто му је потребно да се са својим противкандидатом за положај председника УНС-а обрачунава на тако бруталан начин? Одакле долази ова чудна агресија? Је ли положај председника УНС-а вредан тога? Јер, како написах, оптужбе које Радомировић износи против Живојина Ракочевића и Будимира Ничића нису безазлене. Они који познају Косово и Метохију знају какво безакоње тамо влада, колико су напети односи између самих Срба и шта тамо могу да значе овакве оптужбе из Београда. Зар нисмо баш ништа научили из судбине Оливера Ивановића?
Шта ако су Радомировићеве тврдње да су Ракочевић и његови пријатељи хтели да одвоје Удружење новинара на КиМ од УНС-а и да је он ту њихову намеру недавно открио – обичне лажи? О томе када је, како и зашто регистровано Удружење новинара Србије на Косову, и када је Радомировић то „открио“, нека сведоче упућенији од мене.
Радомировић се, међутим, ни ту није зауставио. Љиљана Смајловић и Петар Јеремић, чланови Кандидационе комисије УНС-а, који су иначе претходно потписима подржали кандидатуру Радомировића, одбили су Ракочевићеву кандидатуру и објавили да је он у сукобу интереса. Да то није тачно, утврдили су Министарство државне управе и самоуправе и Агенција за борбу против корупције. Они су то једноставно занемарили. Агенцију су чак оптужили да се меша у процедуру избора председника УНС-а.

ПРИЈАТЕЉСТВА Видим да ме Радомировић поучава занату историчара, па бих волео да сазнам – из које струке он долази и шта је његово основно образовање? То се у његовој кандидатској биографији не види. Када је реч о новинарском занату, нека ми буде дозвољено да питам: је ли ово професионални credo који ће српски новинари, с Радомировићем на челу, у будућности заступати? Таблоидно разрачунавање и уништавање живота колега и (бивших) пријатеља?
Докле ће нас довести чепркање по каријерама новинара и оптуживања због тога ко је где и с ким у прошлости радио? Зар Радомировић не може да очекује да ће се неко, на исти начин, позабавити његовом каријером, финансијерима и контактима? Али чему све то? Каква је корист од тога за наш јавни живот? У тексту препуном личних опаски, Радомировић инсистира на томе да ми је Ракочевић пријатељ. Треба ли онда да и ја њега питам – ко је његов пријатељ? Или пријатељица? По свему судећи, Радомировић своја пријатељства заиста прескупо плаћа.
Радомировић у свом тексту доказује да он не пије „капучино“ по врачарским баштама. Када сам написао да је „ударио Врачар на Грачаницу“ мислио сам, међутим, на чудну појаву да неко из београдске сигурности и мира узима себи за право да Србе из косовских гета оптужује због недостатка родољубља. То сведочи, по мом мишљењу, о недостатку основног осећања мере, реда и доброг укуса.
Србија је одавно напустила Србе из косметских гета. Зато се данас српска земља на Косову и Метохији распродаје у бесцење, брже него икада. Живот у гету из дана у дан све је тежи. Шта српске власти чине да им помогну? Како оне виде будућност тих људи и шта је план за Косово и Метохију? То су теме на којима бих волео да видим новинарску, грађанску храброст и родољубље Владимира Радомировића. Уместо тога, он је изабрао да се властима улагује (видети полемику коју ових дана води у Политици) и да јуначки удара по својим колегама из косовских гета. Коме је потребно да Срби који живе јужно од Ибра буду коначно ућуткани и да полако „исцуре“ ка северу? Мислим да Радомировић и не слути у шта се упустио.


2 коментара

  1. Svaka čast poštenom I čestitom Koviću. Dosledni borac za istinu.

    5
    2
    • Verujem Radomirovicu.
      Ovaj Kovic je lisac koji jedno misli, drugo priča, treće radi. Rezimski istoričar, koji vodi politiku nezameranja režimu čuvajući svoje pozicije i funkcije.Bolje je da ćuti.

      1
      3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *