Развлашћивање уставотворца

Сувереност државе и независност судија 3. део

Да ли ће „институција за обуку у правосуђу“, независно од крајњег исхода процеса евроинтеграције, обезбедити Бриселу стратешку позицију за континуирани идеолошки рад на обликовању свести српских судија и тужилаца?

По свој прилици, постигнут је прећутни споразум између наших власти и евробирократа да уз помоћ установа „истакнутих правника“ и „институције за обуку у правосуђу“ из нацрта уставних амандмана Министарства правде успоставе својеврсни кондоминијум политичког надзора над српским правосуђем. При томе би утицај домаће политичке елите на правосуђе био видљив, секундаран и ефемеран, а западних центара моћи прикривен, примаран и трајан. Политички запад би кроз обуку у оквиру Правосудне академије идеолошки индоктринирао све кандидате за судије и заменике јавних тужилаца, док би домаћа власт преко „истакнутих правника“ задржала политичку контролу над Високим саветом судства и Високим саветом тужилаца, као органима који бирају и разрешавају судије и тужиоце.

ФИЛИЈАЛА СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА ИЗ СТРАЗБУРА Као резултат таквог кондоминијума Србија би добила правосуђе које би персоналним саставом одговарало интересима домаћих центара моћи, док би у идеолошком смислу оно било пука филијала Суда за људска права из Стразбура. Само договор о успостављању таквог кондоминијума политичко-идеолошког утицаја над српским правосуђем објашњава зашто је тзв. Венецијанска комисија, тј. Европска комисија дала прећутни благослов тексту нацрта амандмана Министарства правде од 2018. иако се њима не елиминише већ само институционално прикрива утицај законодавне и извршне власти на судску власт.
Садржај сајта Правосудне академије већ на први поглед јасно показује да ће „институција за обуку у правосуђу“, независно од крајњег исхода процеса евроинтеграције, обезбедити Бриселу стратешку позицију за континуирани идеолошки рад на обликовању свести српских судија и тужилаца. Оно што су у време конзумеризма и вулгарног материјализма „заборавиле“ многе наше судије, тужиоци, али и професори права, одлично знају западни центри моћи – правне норме припадају, речју Томе Живановића, „царству вредности“.
Правосудна академија, примера ради, препоручује „Практични водич за примену Европске конвенције за заштиту људских права“, који учи будуће српске судије како су дужни да „одредбе (Устава Србије) о људским правима не тумаче само у складу с принципима који произлазе из одлука (Европског суда за људска права) против РС… него и у складу с начелима и стандардима који проистичу из пресуда које су донесене против других држава уговорница ЕКЉП“. Овакво тумачење је противно ст. 1 чл. 46 Европске конвенције о људским правима (ЕКЉП), према коме је држава потписница Конвенције једино дужна да изврши пресуду у спору у коме је била странка. Такво екстензивно тумачење обавеза државе које проистичу из ЕКЉП треба да доведе до тога да српске судије, када суде у материји људских права и када су обавезни да непосредно примењују одредбе Устава о људским и мањинским правима (чл. 18), ове одредбе тумаче у складу с праксом Суда из Стразбура. Једном речју, одредбе Устава Србије о људским и мањинским правима, и поред формалне уставне гарантије о приоритету домаћег права над међународним правом (чл. 16), третирају се као тзв. каучук норме, које судијским тумачењем могу да апсорбују целокупну праксу Европског суда за људска права.

РОДНО-ОДГОВОРАН ПРИСТУП Ту се не ради ни о чему другом него о развлашћивању домаћег уставотворца, чије место треба да заузму судије Суда из Стразбура и њихово прецедентно право. У истом приручнику који Правосудна академија користи за обуку, будућим српским судијама и тужиоцима се сугерише коришћење публикације Савета Европе „Водич за израду првостепених судских одлука из грађанске материје с освртом на навођења пресуда Европског суда за људска права“, као и приручника за судије прекршајних судова под називом „Правилна израда пресуде“, који је написан у оквиру USAID „Пројекта за реформу правосуђа и одговорну власт“.
Правосудна академија препоручује будућим судијама и тужиоцима готове стандарде тумачења не само ЕКЉП већ и појединих домаћих закона који регулишу области за које су посебно заинтересовани „људскоправашки“ комесари Савета Европе и ЕУ. Тако се полазницима Правосудне академије у „Смерницама за родно-одговоран приступ пресуђивању у предметима родно-заснованог насиља“ препоручује читав низ мера које треба применити код кривичног гоњења различитих облика насиља над женама. Овим мерама се женама као оштећеним обезбеђује привилеговани процесни положај, што је неминовна последица стратешког приступа, према коме „поштовање права жртве и поседовање родно осетљивог схватања у поступању са насиљем над женама, укључујући и насиље у породици, представља средишња начела која је потребно узети у обзир у свим фазама кривичног поступка“. Другим речима, тужиоци и судије у предметима насиља над женама (родно, а не полно одређеним) могу бити само особе које су усвојиле „џендер“ идеологију, а то, пре свега, доказују тиме што до апсолута сакрализују начело „поштовања права жртве“, поништавајући њиме друга начела кривичног поступка, као што су начела правичног суђења, материјалне истине и права оптуженог на формалну и материјалну одбрану.

СУГЕСТИЈЕ ИНОСТРАНОГ ИНСТРУКТОРА Према „Смерницама“ тужилац или судија не сме да узме у обзир било који доказ који терети „жену, жртву насиља, а не мушког починиоца“, пошто би тиме испољио приврженост родном стереотипу, који „женама приписује одређене карактеристике и улоге које су утврђене и ограничене њиховим полом“. Иако је према чл. 16 ЗКП „суд дужан да непристрасно оцени изведене доказе и да на основу њих са једнаком пажњом утврди чињенице које терете или иду у корист оптуженом“, у „Смерницама“ се сугерише судијама да „током судског поступка не буде дозвољена употреба интрузивног језика који окривљује жртву нити представљање ирелевантних доказа који се односе на сексуалну прошлост или друго понашање жртве“. И док повређена част мушкараца не може као негативни културолошки родни стереотип да буде узета као олакшавајућа околност, будућим српским тужиоцима инострани инструктор сугерише да буду нарочито обазриви и благонаклони према женама жртвама насиља које су „оптужене за напад или убиство услед узвраћања удараца у одмазди или самоодбрани чиме су нанеле повреде насилнику“. У „Смерницама“ се будућим тужиоци скреће пажња да „кaда се према жртвама ННЖ поступа као према починиоцима кривичног дела, то има разарајуће последице по жртву“. Следствено, „тужиоци се налазе у јединственом положају да спрече или бар сведу на минимум овакве негативне последице“, што није ништа друго него препорука будућим тужиоцима да код оваквих кривичних дела чији су починиоци жене што чешће прибегавају одлагању кривичног гоњења или споразуму о признању кривичног дела. Привилеговани положај оштећене жене жртве насиља према „Смерницама“ огледа се, између осталог, и у праву да се користи исказ одсутног сведока, које укључује и право оштећене да избегне унакрсно испитивање, што је супротно наредби чл. 419 ЗКП, према којој суд може „заснивати пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу“.

МУК Будућим тужиоцима и судијама сугерише се да је „недозвољено извлачење негативних закључака по основу касног пријављивања“ дела од стране жене жртве насиља. Такође, указује се да за постојање дела сексуалног насиља није потребна физичка присила, а на сексуални чин, чак и у браку, „пристанак мора да буде експлицитан. ’Не’, значи ’Не’, без обзира на ситуацију или околности“. Да ли ће судија заиста пресуду донети на основу слободног судијског уверења када му је током обуке у Правосудној академији наметнут став да „уколико је и жртва разочарана пресудом, онда је мало вероватно да ће у другој прилици имати поверење у правосудни систем“?
Зашто су чланови удружења српских судија и тужилаца и бројни професори права осетљиви на политичка ограничења судијске и тужилачке слободе домаћег порекла, а нису осетљиви на идеолошку аутоцензуру слободног судијског уверења која потиче из бриселских „Смерница“? Да ли је пројектно финансирање из иностраних и домаћих владиних и невладиних фондова „одговорно“ за такав мук? С тим у вези Друштво судија је 29. 4. у Саопштењу Народној скупштини исказало „забринутост што на јавно слушање нису позвана удружења која су досад активно учествовала у тзв. консултативном процесу о промени Устава и доприносила му и писаним предлозима, међу којима су нарочито YUCOM, Београдски центар за људска права и Центар за правосудна истраживања“. Sapienti sat!

Крај


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *