РАДНИЧКА КЛАСА ОДЛАЗИ У РАЈ

Биланс првих 100 дана нове италијанске владе „најбољих” на челу са „најбољим од најбољих”, премијером Мариом Драгијем, могао би се окарактерисати као једно велико ништа. Од обећане ЕУ помоћи од скоро 223 милијарде евра још није стигао ни један цент, пандемија ковида 19 не јењава, вакцина мало има, па нема, режим затварања људи у кућни притвор са кратким прекидима траје од марта 2020, од када траје и полицијски час са драконским казнама за прекршиоце. Људи су без посла и новца и све је више оних који преживљавају искључиво од помоћи коју деле католичке хуманитарне организације

Без обзира на горуће домаће проблеме, захваљујући мондијалистичкој отворености и хуманости нове владе, на Сицилију се свакодневно искрцава на стотине нових миграната из Либије за које остатак Европе не жели ни да чује, без обзира на обећања о ЕУ солидарности и потписани званични „Малтешки споразум“ и ко зна који по реду апел премијера Драгија да Италија не може сама да се избори са правом инвазијом очајника (према најновијој информацији, у либијским лукама на нове испоруке на најближу европску дестинацију – Сицилију чека око 70.000 људи).
Без обзира на тренутне врло мршаве резултате „Светог Марија“, који је у Италији дочекан као спаситељ, медијска пропаганда још успева да створи илузију код обичног света не само да је ситуација под контролом, већ да су на помолу и боља времена која само што нису стигла.
До скора и сувише дискретни, ћутљиви и самозантајни премијер, иначе бивши високи функционер њујоршке пословне банке Голдман Сакс и гувернер Европске централне банке, изненада је, очигледно на савет неког експертског Пи-Ар тима, почео да се често појављује у јавности, да се обраћа грађанима и да им се чак понекад и насмеши, људски саосећа са њима, пусти чак и неку сузу и, као доказани католик одгајан код језуита, хришћански пружи подршку и моли их за мало стрпљења док се не оконча борба са „пандемијом“ .
Поједини опозициони политички коментатори тврде да је у питању класична маркетиншка игра како би се створила илузија о наводној блискости политичког лидера и његових поданика и тако аутоматски индуцирала и њихова потпуно ирационална оданост и верност у њега и боље дане. Зли језици још слободног интернета, пак, тврде да је у питању страх од учесталих упозорења тајних служби да уколико премијер мало не попусти са „строгоћом“ ускоро може да очекује социјалне немире, па чак и грађански рат јер људи једноставно више не могу да издрже и све више реже не само једни на друге, већ и на цео систем.

[restrict]

У РЕДУ ЗА КОМАД ХЛЕБА Сваке суботе, католичка хуманитарна организација „Ил пане котидиано“ (Свакоднени хлеб) организује поделу пакета хране и хигијенских потрепштина социјално угроженим грађанима. Некада су овде долазили социјални случајеви, али од када траје „корона криза“ у ред стаје врло шаролико друштво и то већ око пет сати ујутро. Аутор овог текста одлучио је да се лично увери шта се ту дешава и упутио се према поменутом одредишту. По доласку на ту далеку миланску периферију око 8 сати затичемо жестоку свађу која прераста у тучу између Арапа, Црнаца и Италијана. И ту креће управо рат старе и нове сиротиње – борба до последњег даха за свако паковање тестенине, конзерву парадајаза, сапуна и детерџента… опасност на коју су својевремено упозоравали многи италијански политички аналитичари који су у време тв дуела са неистомишљеницима из табора италијанских левичара, проглашавани за фашисте и уклањани из медијског простора.
Јер, шта рећи за утеху човеку који је у најбогатијем италијанском граду, Милану, успео да стекне добро посећен кафић и ресторан и који је сада приморан да стане у ред и чека помоћ да некако преживи? Аутору овог текста заиста је било и незгодно и да га ишта и пита, али је онда он сам проговорио: „Ништа не кријем, зовем се Лео Пината, имам 42 године, а радим од своје 16. Прво као конобар, а затим сам отворио кафић, а потом и ресторан за који сам добио сам чак и једну Мишленову звездицу. Али, у међувремену је почела корона и све је стало. Све је затворено и ми већ годину и по дана не радимо. Односно, радимо два дана, па нас онда опет затворе на месец дана и тако у круг“.
Осим тога, Лео Пината је посебно бесан на министра здравља Роберта Сперанзу, али и на целу италијанску владу која је свим угоститељима за време првог „закључавања“ прошле године обећала да ће моћи да раде, ако своје локале преуреде са преградама од плексигласа због ковид норми. Многи, су узели кредите и адаптирали локале, али је тада стигао нови државни декрет да се сви локали опет затварају. Ето, Лео из наше приче потрошио је сву своју уштеђевину, а има двоје малолетне деце која сваки дан траже да једу и зато сваке суботе стаје у ред испред седишта „Пане котидиано“ јер нема више новца за нову државну норму по којој ресторани сада могу да буду отворени, али само ако имају баште.

МОДЕРНА ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА РАДА И ове године одржан је у Риму традиционални Првомајски концерт и тако прослављен Празник рада на којем је као главна звезда наступио изузетно популарни италијански репер Федез (31). Поменути „уметник“ је милијардер, као што је милијардерка и његова супруга Кјара Ферањи (34), до скора анонимна блогерка из Кремоне поред Милана и инфлуенсер за модне трендове, али и успешна пословна жена која производи своје колекције гардеробе, шминку, парфеме, ципеле, а њена девиза на модном блогу је: „Изгледаћете као ја, ако слушате моје савете и купите све што вам овде нудим.“ Кјара је лепа, има манекенску линију, дивне плаве очи, дугу плаву косу и очигледно има смисла за маркетинг када је већ са првом колекцијом ципела са својим потисом зарадила осам милиона евра. Њен пословни успех постао је и предмет студије чак и угледне Харвардске пословне школе како би се научно установило како је анонимна девојка из италијанске провинције, са почетним капиталом од 500 долара успела да за само шест година постане милијардерка.
Поред тога што су млади, лепи и богати Федез и његова супруга су и бескрајно политички коректни и одувек су били у тренду кад су у питању права „понижених и увређених.“ Уједињени италијански раднички синдикати су их стога као организатори и одабрали за промотoре државне прославе радничког празника. На концерту наступило је и још неколико поп-рок политички коректних милијардера, али оно што је битно је да су сви пре наступа пред бројном публиком, као неку врсту мантре понављали исто: Италија под хитно треба да постане модерна земља и да се у парламенту најзад изгласа закон Зан, назван по посланику левичарске Демократске партије (ПД) Александру Зану, иначе хомосексуалцу и великом борцу за права ЛГБТQ… популације.
Наиме, поменути закон је у више наврата одбијен јер је десничарска опозиција нагласила да никада неће пристати на оно што тражи господин Зан који изричито наглашава да се при усвајању деце предност даје хомосексуалним парововима и осталима са списка „сексуалних мањина“. Захтева се и промена васпитања и шлолског програма тако да деца одмах схвате да они нису дечаци и девојчице јер је пол једна флуидна категорија коју свако може слободно да бира када и како хоће.
Посебно је занимљиво да није тачно одређена граница шта је то тачно хомофобија. Јер, ако је флуидни пол наша будућност и ствар прогреса, значи ли то да ће сваки родитељ који се томе противи бити кажњаван као хомофоб новчаном казном од 1.000 евра? Или, ако ни ова васпитна мера за троглодита не буде имала ефекта можда чак и одузимањем деце?
Иначе, на поменутом концерту поводом 1. маја није било ни речи о све угроженијим радничким правима која више практично и не постоје. Радни уговори се не поштују, ради се све више за све мање новца, а млади радници више и не знају шта је то годишњи одмор, плаћено боловање и право на штрајк. Најгоре од свега је што им више нико не гарантује да ће се са посла уопште живи вратити кући. Наиме, само у 2020. години 1.270 радника изгубило је живот на радном месту ( Италијански завод за статистику – ИСТАТ, децембар 2020). Алармантна бројка, али за организаторе и учеснике римске првомајске прославе нажалост потпуно депласирана.

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА ЗА ИСТИНУ Наталија Аспеси (1929) је доајен италијанског новинарства и већ више од пет деценија се бави друштвеним темама и директни је сведок трансформације аграрне, сиромашне и у Другом светском рату поражене Италије у пету индустријску силу света. Када новинар од 92 године још има енергије, воље и оптимизма да коментарише овај наш све несрећнији и погубљенији свет, онда то треба прочитати, вероватно нешто из тога и научити, а уколико се са изнетим мишљењем не слажемо, елементарна пристојност налаже да аутора не вређамо, не псујемо и да му не претимо.
Иначе, горепоменута коментаторка римске Републике је левичарка и легендарна италијанска феминискиња, али без обзира на сву своју славну прошлост нашла се на удару управо „бивших другова“- феминискиња и припадника прогресивног лобија који новинарство више не доживљавају као интелектуалну активност и суочавање мишљења, већ искључиво само као апсолутно подржавање једине могуће политички коректне истине. У већ прилично узаврелој клими међуспобних оптужби и вређања политичких неистомишљеника из два супротстављена табора Аспези је написала коментар поводом трагичне смрти 22-годишње фабричке раднице Луане Д, непосредно после 1. маја у којем је критиковала и концепцију прославе „Празника рада“ и све веће удаљавање италијанске левице од своје радничке базе. „Девојке и сви ви који желите да се борите за правду и против угњетавања, сада имате идеалну прилику да се борите за праву ствар. Уместо што протестујете против кетколинга и мушкараца који вам безазлено добацују на улици, побуните се против језивих смрти на радном месту које се свакодневно дешавају у модерној Италији – у просеку два људска бића гину дневно. Није битно да ли су жртве рада жене или мушкарци, али за вашу информацију овде ипак влада права џендер асиметрија јер су 95 процената жртава мушкарци! Побуните се против послодаваца који штеде на одржавању фабричких машина и више уопште не инвестирају у некада обавезну ставку звану сигурност на радном месту. Зашто би, кад их ионако нико не контролише јер је данас једино битно само да се што више заради, а што мање потроши. Па макар то коштало и људске животе, тачније радничке. А који и нису животи вредни живљења, пошто радници умиру као муве, онда и њихови животи толико вреде.“ Овај коментар био је прави прст у око за све који су на „јединој правој и могућој страни“ и Наталија Аспези је у коментарима на друштвеним мрежама извређана, цитирамо: „Излапела бабо, цркни већ једном… стара краво, како те није срамота; Аспези је матори идиот којем треба забранити да пише, бабетино одвратна, треба ти поломити обе ноге тако да више не можеш ни да устанеш…“
Посебно се нашла погођена Аурора Рамацоти, позната једино по томе што јој је отац чувени поп певач Ерос Рамацоти. Наиме, она је заслужна што је предложено да се у оквиру декрета Зан у Италији као кривично дело за заштиту женских права уведе и тзв. кетколинг. У преводу – мушко добацивање, звиждање и трубљење из аутомобила на улици. И да се ово сексуално узнемиравање изједначи са силовањем и фемицидом.

АЛАРМ ЗВАНИ ЛУАНА Док чита званичне извештаје Италијанског инспектората за рад, нормални човек се просто најежи од трагичних смрти и умирања у највећим мукама и све заиста подсећа на сцене из хорор филмова – један радник се због „грешке“ на дизалици стровалио и завршио дирктно у котлу са кључалим катраном, другом се ковид маска, коју је за време радног времена морао да носи осам сати, закачила за машинску ручку и као на гиљотини му одрубила главу.
Мислили смо да ће се овај помор радника смањити услед мера ковида, када већина фабрика не ради, али је сад још и горе – радници раде, само се све више штеди и само у прва три месеца 2021. живот на радном месту изгубило је 185 радника. Исте хорор приче стравичних смрти на раду које су медијски биле пропараћене са пар редова у локалној црној хроници све до случаја текстилне радице из околине Фиренце Луане Д’Оразио (22) која је 3. маја самлевена у текстилној фабричкој машини.
Луана је била млада и лепа. Чак је покушавала да буде и глумица и донекле је успела да бар у свом кратком животу буде статиста у једном италијанском филму. Са 17 година постала је мајка дечака којег је отац напустио и тај детаљ је био довољан за италијанске феминискиње да аутоматски осуде све мушкарце као безосећајње свиње. Осим тога, објавити фотографије раднице са Инстраграма која је умрла на радном месту, а која је притом и млада и лепа и још и самохрана мајка дечака од пет година има већи медијски ефекат од смрти неког 50-годишњег крезубог грађевинског радника који је пао са скеле са 30 метара и више се са посла није вратио кући где га је чекала жена и двоје деце.
За сада је познато да је тог несрећног 3. маја Луана стигла у 6 сати на посао, пресвукла се у радно одело и трком отишла до своје машине. Није стигла ни да са колегама у фабричкој кантини попије кафу, јер се свако кашњење на посао одбија од плате, а она је тај дан закаснила седам минута. Колеге су изненада приметиле да нема Луане, али је њена машина и даље радила. После извесног времена, пошто нико није знао где је нестала млада жена позвана је полиција и у фабрику су стигли и карабињери. Заустављена је производња, а карабинијери су згрожени оним што су видели када су отворили Луанину машину изашли у фабрички круг да од ужаса повраћају. Наиме, унутра су затекли оно што је остало од Луане Д’Оразио, младе жене и раднице која је само хтела да ради и живи – хрпа самлевеног људског меса са изломљеним костима. Занимљиво је да је власник фабрике затражио да му Министарство рада надокнади губитак зато што је за време полицијског увиђаја прекинута производња на неколико сати. Како ствари стоје, не би нас зачудило и да му се изађе у сусрет.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *