Проф. др Миладин Шеварлић – Страни инвеститори су окупатори (2.део)

За разлику од периода прве етапе транзиције, када су домаћи привредници били привилеговани због суфинансирања партиократских режима или њихових челника, данас су посебно привилеговани „страни инвеститори“, којима се дарују енормни подстицаји без било каквих права сувласништва по том основу, и они су у надређеном положају према српским привредницима

У наставку разговора за „Печат“, агроекономиста и посланик у претходном сазиву Народне скупштине Србије Миладин Шеварлић говори о систематском девастирању српског села и својим предлозима за његово оживљавање.

Влада Србије издваја огромна средства за субвенције страним инвеститорима; једном јапанском произвођачу гума управо је одобрено чак 84.000 евра по радном месту. Постоји ли рачуница којом може да се оправда оваква одлука?
Од силних милијарди за које смо задужили наше унуке и праунуке, а партиократски режими их даривали страним инвеститорима ‒ с директним или барем индиректним интересима оних који одлучују о томе ‒ Србија није добила ниједан национално и регионално, а поготову не европски или светски познати и тржишно признати финални производ са ознаком Made in Serbia. За разлику од периода прве етапе транзиције, односно приватизације када су домаћи привредници били привилеговани због суфинансирања партиократских режима или њихових челника, данас су привилеговани „страни инвеститори“, којима се дарују енормни подстицаји без било каквих права сувласништва по том основу и они су у надређеном положају према српским привредницима. А посебне привилегије страним инвеститорима су дате у национално изузетно осетљивим и значајним сегментима као што су банкарство, трговина, експлоатација природних ресурса ‒ било директним аранжманом с државним органима било аквизицијом компанија домаћих власника који су их стекли у првој фази приватизације, што је копија модела виђеног у мањој или већој мери и у другим постсоцијалистичким државама.
У једном интервјуу пре неколико година рекли сте ми да ће Хрвати преузети српску пољопривреду и прехрамбену индустрију. Јесмо ли досад успели да им предамо оно на чему се заснива српска економија, па и биолошки опстанак нације?
Формално, то су „ћерке“ иностраних фирми регистроване у српској Агенцији за привредне регистре, и омогућено им је да легално послују на српском тржишту и извлаче у своје матичне државе највећи део вредности продатих производа и услуга – изузимајући ПДВ и минималне плате за ангажовану радну снагу из Србије. Нажалост, мислим да су иностране фирме постале господари најквалитетнијег дела и најважнијих наших производних ресурса ‒ обрадивог земљишта, изворишта воде, локација и погодности, посебно за претфармерски и постфармерски сектор агробизниса који су практично уништени антинационалним деловањем бившег и садашњег постоктобарског режима.

„Економски тигар“ на коленима

Према најновијим подацима највећу цену рада по сату од 42 евра има Данска, док она у Француској износи 35,6 евра, у Мађарској 8,3 евра, Румунији 5,5 евра, Бугарској 4,4 евра, а најмања је у Србији и износи 1,4 евра или 165 динара, што је износ који се добије када се минимална цена рада од 275 евра или 32.000 динара подели на 24 радна дана од по осам сати дневно. Значи, у односу на Данску, Србија је „економски тигар на Балкану“ – захваљујући пре свега богатим иностраним инвеститорима које ми више од осам пута издашније субвенционишемо по радном месту него наше младе пољопривреднике (не рачунајући друге „џабалуке“: плацеве у власништво без плаћања накнаде за промену намене најквалитетнијег обрадивог земљишта, комплетну инфраструктуру, убрзани поступак добијања дозвола, чак и изузимање из обавезе поштовања еколошких стандарда!?) – „награђују“ своје српске РОБО-раднике „са само 30 пута мањом сатницом“ и плаћају их чак 1,4 €, тако да они цену радног сата у хладној капиталистичкој Данској или у далекоисточној „Јури“ (уз ношење пелена током радне шихте) могу да зараде тек за 3,75 радних дана и екстра повећањем минималне цене рада наредне године за 2 рсд или 1,7 €-цента по сату! То значи да срећно запосленом у отаџбини Србији, ако издржава четворочлану породицу – после подмирења трошкова „породичног уздржног оброка“ (30 дана х 1,1 € х 4 члана) у износу од 132 € или 48 одсто месечне зараде (а издаци за храну изнад 25% зараде су карактеристика НЕразвијених, односно сиромашних земаља!), од месечне најамнине преостаје 143 € за трошкове комуналија, обућу, одећу, школске потрепштине, или можда за седмичне породичне изласке викендом у ресторане и двонедељни породични одмор на турском мору са all inclusive и приде трошкове пута чартер летом са Air Serbia.
Билтен ПИО Фонда за децембар 2020. указује да је Србија имала укупно 162.183 корисника сељачких пензија (9,58% од укупно 1.692.282 пензионера) с просечним месечним износом од 11.895 РСД односно 101,23 € или дневно расположивих 3,37 €. Обрачунати показатељи по врстама „сељачких пензија“ крећу се од НАЈвећих инвалидских (12.847 корисника са по 12.656 РСД односно 107,71 € месечно или 3,59 € дневно), преко НАЈбројнијих са Осредњим износом старосних (129.944 корисника са просечно 12.292 РСД односно 104,6 € месечно или 3,49 € дневно), до НАЈмањих породичних пензија (19.392 корисника – углавном жене са по свега 8.735 РСД односно 74,34 € месечно или 2,48 € дневно) – чији месечни износ је мањи од цене два сата рада у Данској!? 

Шта, или ко, спречава Србију да искористи предности билатералних споразума које има с Русијом, Белорусијом и Казахстаном на плану извоза хране, и зашто индивидуални пољопривредни произвођачи не успевају да се организују у задруге или кластере уз помоћ којих би своју храну овим земљама извозили преко дистрибутивних центара изграђених на одговарајућим местима? 
Пре свега, буџетска девастација српске пољопривреде и села због пљачкања, у појединим годинама и половине од минимално припадајућих пет одсто укупних буџетских пореза по Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју ‒ што је у две године оваквог режима резултирало смањењем субвенција за биљну производњу за „само“ 15 пута; прво смањење субвенционисане површине земљишта са 100 на 20 хектара или за пет пута, а наредне године и смањење износа субвенција по хектару са 12.000 на 4.000 РСД (34,04 €/ха), или за три пута! Последица такве буџетске еутаназије српске пољопривреде огледа се у драстичном смањењу њиховог броја за 220.000 ППГ.
Затим, проблем је и логистика – велике извозничке фирме с кадровима оспособљеним за анализу конкурентности и тржишно позиционирање српских пољопривредно-прехрамбених производа (ППП) на тим удаљеним тржиштима, које не могу да надоместе организационо-посредничку улогу уништених пољопривредних задруга и пратећих откупно-складишно-дорадно-прерађивачких капацитета за многобројне уситњене произвођаче с хетерогеном понудом у погледу врсте и квалитета ‒ чак и унутар исте врсте ППП.
Други разлог је старосна структура власника породичних пољопривредних газдинстава (ППГ, просечна старост 61 година ‒ према анкети из 2018. године), посебно оних који немају наследника на свом газдинству због чега су незаинтересовани да унапређују и осавремењују производњу на свом ППГ.
Трећи разлог, изузетно важан у 21. веку када је знање најзначајнији ресурс за унапређење пољопривреде, јесте изразито мало саветодаваца у пољопривредно саветодавним и стручним службама (ПССС) ‒ мање од 300 стручњака свих профила на око 560 хиљада ППГ (просечно чак 1.867 газдинстава по саветодавцу!), што је, у односу на поједине показатеље обезбеђености кадровима, за четири до шест пута мање него у Хрватској или чак 10 до 12 пута мање него у Словенији! А први министар пољопривреде садашње власти Горан Кнежевић је само једном СМС поруком у августу 2012. године – без претходног отказног рока „раскинуо уговоре и отпустио чак 1.658 асистената-саветодаваца“ које је претходни режим ангажовао на одређено време и који су појединачно, у зависности да ли су покривали равничарска и ушорена или брдско-планинска и разбацана насеља, били задужени за 250 до 350 ППГ. Одсуство стручних кадрова изразито је и у највећем делу „патуљастих“ задруга са по, често само формално, уписаних пет чланова или познаника који не морају ни да поседују ППГ!?

„Рио Тинто“ доноси еко-геноцид 

Отварање рудника „Јадар“ у Подрињу с кратером дубине 700 м до рудних стена, првог од шест истраживаних резерви литијума на локацијама у Србији (Добриња, Прањани, Мушићи, Рековац и Врање), упућује на застрашујуће податке о еко-геноцидним, аграрним производно-економским и девастирајућим демографским последицама које ће нам „даровати“ „Рио Тинто“ – најконтроверзнија мултинационална компанија из сектора рударства у свету:

Рудник ће заузети минимално 20,3 км2 или површину 2.300 игралишта за фудбал!
Поједини независни стручњаци говоре да нема 10% садржаја литијума у рудним стенама већ свега око 1,5%!
Потребно им је 300.000 литара воде на сат, односно за само два дана рада користиће дневну потрошњу воде за седам милиона становника Србије. А ту потребну воду ће преузимати из Дрине и довести посебним цевоводом – за чију трасу ће се експроприсати додатно пољопривредно земљиште!
Трошиће дневно по 1.000 тона концентроване сумпорне киселине, односно 100 вагон-цистерни дневно, само за рудник „Јадар“!
Бор не може производити толику количину концентроване сумпорне киселине! Одакле ће је увозити, и куда и како транспортовати изузетно опасан терет?
Србија се обавезала да ће „Рио Тинту“ изградити пругу, путеве…, а српски грађани деценијама чекају да им се туцаником или шљунком наспу путеви да би могли барем тракторима да дођу до својих кућа и њива!
Да би се опрала сумпорна киселина коришћена у процесу експлоатације руде треба пет пута више воде, које нема! 
Јадар ће бити мртва река која ће загадити и Дрину, Саву и Дунав, као и сва изворишта воде за пиће за седам већих градова у којима живи 35% становника Србије!
Србија ће остати без воде за своје становништво, а наводњавање у пољопривреди ће остати само теоријски појам!
За прехрамбену одрживост довољно је 0,2 ха земљишта по становнику, односно на 2.300 ха може се обезбедити храна за 11.500 становника годишње (2.300 х 5)!
Време стварања у природи нових 30 цм обрадивог земљишта је 150.000 година! А то је време 2.000 генерација житеља с просечно 75 година живота! 
Изгубићемо земљиште које може да прехрани 23.000.000 становника за 75 година (2.000 генерација х 11.500 становника)!
Ако бисмо на 2.300 ха узгајали боровнице, приход би био: 1 ха боровнице = 60.000 €; 2.300 ха х 60.000 € = 121.800.000 €, што за 50 година доноси приход који износи 6,090.000.000 € (50 година х 121.800.000 €)! И остаје незагађено пољопривредно земљиште за производњу здраве хране за нове генерације житеља Србије!
Зашто Влада Србије не одговори: Колико ће бити прихода у буџету од 5% рудне ренте?
„Рио Тинто“ ће се обогатити експлоатишући литијум чија цена стално расте, а Србија ће, поред минорних 5% рудне ренте, добити „приде“ бесплатно девастиране кратере као на Марсу – по дијагонали кроз централну Србију од Подриња до Врања!

Опрости им Боже, не знају какво зло Србији чине, али знају за чије интересе!
Светске рударске компаније сада истражују резерве различитих руда на 30 локација у Србији, шуме у државном власништву немилице секу радници јавних предузећа „Србијашуме“ и „Војводинашуме“ – без јавно доступних информација коме се толика количина дрвета продаје, по којој цени и где одлази тај новац, продали смо 80% изворишта воде – укључујући и Завојско језеро, а највеће језеро пијаће воде Газиводе смо поклонили америчкој компанији да бисмо одобровољи Трампа да подржи Израел да призна „независну Републику Косово“…

Када бисте били у позицији да с неке важне државне функције одлучујете о стратегији аграрне производње у Србији, којим бисте мерама дали приоритет?
Предложио бих садејство више међусобно повезаних мера за унапређење пољопривреде, демографско оживљавање и инфраструктурно уређење села: (1) враћање појма „село/сеоско насеље“ који не постоји ни у методологијама пописа од 1981. године, а ни у Закону о територијалној организацији Републике Србије (који је у том периоду мењан и допуњаван барем 30 пута!); (2) прописао бих да се за инфраструктуру у селима издваја минимално 70% по становнику од износа који се сваке године по становнику издваја у седам градских општина у централном делу града Београда (за централну Србију) односно у граду Новом Саду (за АП Војводину), према броју који су имали по попису становништва 1961. године – јер су села дала градовима и држави највредније што су имала, младе девојке и момке – од када је почела интензивнија демографска девастација села); (3) одредио бих насеља варошице – сеоске центре за више суседних села у полупречнику 15 до 20 км, с комплетном инфраструктуром за потребе становништва које гравитира сеоским центрима (асфалтиране главне саобраћајнице ка суседним сеоским центрима и општином/градом, као и обавезно насутим млевеним каменом или шљунком и уваљаним путевима до улаза у двориште сваког домаћинства, уз одржавање каналске мреже поред путева и пропуста испод путева; месна заједница са стално запосленим секретаром – представником општине за основне административне потребе сеоског становништва; сеоски водовод и канализација ‒ организовани у водне задруге с државно-приватним партнерством; здравствена станица с приручном апотеком и зубном ординацијом, и теренском лекарском амбулантом за болесне и старије становнике и чланове удаљенијих домаћинства – организоване у здравствене задруге које су постојале у Србији до 1954. године; електрична мрежа са стабилним напоном за трофазне потрошаче; пошта с банкоматом за кориснике платних картица свих банака; осмогодишња школа с обдаништем и библиотеком, као и бесплатним превозом, уџбеницима и ужином за ученике и децу; бензинска пумпа с радионицом за одржавање и основне поправке аутомобила и пољопривредне механизације; кабловска ТВ и интернет; дом културе с просторијама за различита удружења и салом за венчања; вишенаменски спортски терени; одредити локације и опремити противградне станице и контејнере за смеће и датум месечног изношења кабастог смећа…); (4) потраживао бих с припадајућом каматом неисплаћене подстицаје за развој пољопривреде и села до минималних пет одсто укупних пореских прихода, јер је у периоду од 2013. до 2021. године власт опљачкала пољопривреднике и житеље села за преко милијарду евра – што је противвредност продатих 10 Пољопривредних корпорација Београд (са 170.000 хектара уређеног земљишта, комплетном одводном каналском мрежом и 40% површина под системима за наводњавање, свим пословним и економским објектима, десетак хиљада погонских и прикључних пољопривредних машина и уређаја, 50 зависних предузећа…), или противвредност 50.000 трактора средње јачине по набавној цени од 20.000 евра по трактору, или противвредност 400.000 стеоних високомлечних јуница по цени од 2.500. евра по грлу, или….; (5) отписао бих све камате на ненаплаћена потраживања од пољопривредника за ПИО и здравствено осигурање, као и дуговање за здравствено осигурање пољопривредника у периоду када нису имали оверене здравствене књижице и нису могли да користе услуге државних здравствених установа, а дуговања за ПИО репрограмирао бих бескаматно на период од 10 година до навршетка минимално 15 година пензијског стажа; (6) по моделу субвенција у ЕУ пропорционално бих смањио суме износа субвенција за велике инвестиције; (7) вратио бих сеоским заједницама тзв. утрине за напасање стоке и прибављање дела огревног дрвета за житеље села којима припадају; (8) спровео бих комасацију земљишта са учешћем Републике односно Покрајине у износу 50% трошкова, општине или града са 35% и власника или корисника пољопривредног земљишта са 15% укупних трошкова уређења земљишта; (9) у насељу које је одабрано за центар села предложио бих да се одреди и огради локација за тзв. сточна гробља, сточну пијацу и откупна места за воће и поврће, продају дрва за огрев…;  (10) да се формира систем резерви меса у живој стоци с давањем уз обавезу враћања до пет година приплодних грла: до 20 стеоних јуница млечне или товне расе, до 100 сјагњених двиски и сјарених козица и до 20 супрасних назимица; (11) да се уреде корита и заштитни бедеми за водотоке, изграде или реконструишу мостови преко водотока за савремену пољопривредну механизацију; (12) да се додатно подстичу: (а) незапослени агрономи као власници или носиоци регистрованих пољопривредних газдинстава (РПГ), (б) млади пољопривредници; (в) домаћинства с више чланова и (г) домаћинства учесника ратова – предност домаћинствима погинулих и инвалидних учесника отаџбинских ратова; (13) да се подстичу национална, регионална и градска/општинска гранска и општа удружења пољопривредника; (14) да се посебно подстиче органска и биодинамичка пољопривреда и њихова удружења; (15) да се подстиче подизање пластеника/стакленика с предношћу оних који користе термалне изворе воде; (16) да се подстиче подизање савремених воћњака и винограда, рибњака, пчелињака, објеката за производњу гљива и за откуп, дораду и пласман самониклог биља и шумских плодова; (17) да се подстичу задруге другог нивоа за заједничко коришћење пољопривредне механизације, изградњу капацитета за прераду и промет ППП…

Крај


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *