Шта то ради Бајденова Америка
У овом тексту говорим о томе да Сједињене Америчке Државе (и то, да разјаснимо, персонификоване у администрацији Џозефа Бајдена и лидерима Конгреса, односно оно што сасвим оправдано зовемо „дубока држава“) веома успешно у прва четири месеца спроводе своје замисли. Мислим да су оне врло опасне, свакако изузетно штетне, али овде се не бавим вредновањем, него покушајем да расветлим њихово поступање.ПРОГОН НЕИСТОМИШЉЕНИКА На унутрашњем плану САД су успеле да легитимизују прогон неистомишљеника као нешто што се подразумева, а свакако као нешто што не заслужује било какву медијску пажњу.
Истовремено појачавају притисак своје идеолошке матрице и спровођење „правоверја“ на свим пољима: универзитетима, медијима, друштвеним платформама.
Не постоји проблем, па макар он био права драма каква је на граници с Мексиком, који ће бити третиран другачије него као ситница, камичак на путу који ће колико данас велики точак историје прегазити и претворити у прах.
До сада најављени и усвојени финансијски пакети државне интервенције (за сад их је три) укупно износе 5.700 милијарди УСД. Наравно да с тим обимом упумпавања новца расте БДП и ствара се клима оптимизма и вере у исправност политике која се води. И истовремено се пацификују незадовољни с доње две трећине друштвене лествице.
У правцу даље изградње подршке политици најављују се пореске промене против најбогатијих и у том светлу треба разумети и недавни предлог да се укину патентна права на производњу вакцина против короне.
ОКУПЉАЊЕ САВЕЗНИКА На спољном плану САД су подигле реторику дисквалификација и према Русији и према Кини до нивоа проглашавања обе државе за фашистичке.
Уз то повећавају претњу војног конфликта преко трећих страна (када је Русија у питању) и доводе у питање територијални интегритет Кине по свим замисливим матрицама: Хонгконг, Тајван, Тибет, мора (више није спорно само Јужно кинеско море него и Источно кинеско море), Синкјанг (област у којој је концентрисано највише Ујгура), и док овај текст буде објављен, не би ме чудило да измисле и још нешто.
На том таласу постигли су изузетне резултате у сврставању свих својих партнера (исправније: сателита) уз овако агресивну реторику према Кини и Русији.
Јапан је саопштењем заоштрио односе према Кини, формално га везујући за питање острва, а суштински подржавајући политику територијалног угрожавања Кине коју заговарају САД.
Аустралија је једнострано раскинула два важна уговора с Кином, отворено се позивајући на политичке разлоге (оба пројекта су део стратешких преговора Кине и Аустралије у оквиру иницијативе „Појас и пут“).
Европски парламент је донео декларацију која позива на опипљиве мере против Русије и Кине. Европска комисија је донела пропис по коме се могу спречавати инвестиције из других земаља практично по слободном нахођењу (ако се нађе да је купац субвенционисан директно или индиректно на свом домаћем тржишту од државе). Пре ратификације уговора о инвестирању који је постигнут с Кином, донет је пропис који га практично унапред анулира.
О Великој Британији да и не говорим; она готово да се такмичи са САД ко ће бити непримеренији у својим изјавама када су Русија и Кина у питању (мада је Бајденова квалификација Путина као „убице“, наравно, недостижна). У ту раван сврставам и Чешку с окривљавањем Русије за експлозију муниције у њиховом складишту од пре седам година, у коју причу јавно не верује ни председник те земље.
Са састанка Г7 који је одржан на нивоу министара спољних послова упућено је једногласно саопштење које обухвата све претходно наведено, и једнако агресивно формулисано.
Тиме је у потпуности припремљен терен за самит Г7 од 11. до 13. јуна, на коме ће се саопштити прве нове опипљиве мере против Русије и Кине. Права ескалација напада на Русију и Кину почеће од 14. јуна.
НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКИ КУКАВИЧЛУК САД су се осигурале да у предстојећем сукобу не буду усамљене. Када су наивно, пре свих Немачка и Француска населе на квалификацију Русије и Кине као мање-више фашистичких система, довеле су себе у ситуацију да се или бориш против „фашизма“, или си кукавица и неспособан.
Те измишљене, ничим доказане, крупне речи дисквалификација захтевају директно супротстављање без одлагања. Немачка и Француска одиграле су кукавички, не желећи да се на „реторичком“ плану сукобе са САД. А сада су притеране уза зид и немају никаквог маневарског простора у погледу стварних потеза против Русије и Кине, осим путем директне конфронтације са САД. Ко није био спреман да се супротстави на идеолошком плану, неће имати никакве шансе у каснијем сукобу. У том склопу треба разумети симболички значај заустављања „Северног тока 2“ по сваку цену.
Узгред, на тај начин су САД ојачале Зелене у Немачкој, као партију која је 100 одсто за САД, пред изборе који ће бити одржани крајем септембра. Када Меркелова склизне на терен да јесте реч (директно или прећутно) о „фашистичким“ режимима, онда развој сарадње, или барем нормализација односа с Русијом и Кином није примерена. А ако то дакле не треба да буде политика Немачке, онда су Зелени сасвим у праву и све друге замерке против њихових агенди су „кукњава власника превазиђених индустрија“. У овом тренутку Зелени су прешли у вођство у истраживањима јавног мњења у Немачкој испред владајуће Демохришћанске уније.
СЛАМАЊЕ ЕВРОЗОНЕ То даље значи да ће САД обезбедити да удар на Русију и Кину буде максимално јак. То је „План А“.
Разумеју у САД да су Русија и Кина спремне на тај удар. Разумеју да их не могу зауставити, али им могу нанети штету. Могу их успорити. И оно што је за САД најважније, могу их натерати на значајне контрамере. Лавовски део тих мера биће усмерен против партнера САД, а не толико против самих САД. У делу који ће погодити САД, на удару су власници компанија у реалном сектору, а ова власт се ослања на финансијски сектор, медије и забаву и, наравно, као и сви, на војноиндустријски сектор који неће бити на удару, или он неће бити значајан.
Цена коју ће због слеђења америчке политике платити ЕУ, Аустралија, па и Јапан и Велика Британија биће огромна.
То је за САД „План Б“. Сломити еврозону, преко сламања Немачке.
Без тржишта Русије, и нарочито Кине, немачка привреда нужно иде у депресију. И тек у том тренутку ће нужда изнедрити неке нове политичке снаге у Немачкој које ће морати да се прво изборе за ослобађање сопствене државе од САД. И то с неизвесним исходом због невероватног политичког слепила код младих у Немачкој и са закашњењем од најмање четири године. Ослобођење нужно мора да се концентрише на националну државу, па тако све „интеграције“ од ЕУ до еврозоне и „Шенгена“ у том процесу представљају оптерећење које се прво мора збацити. Како макроекономски само Немачка може да се врати с евра на марку без већих потреса, то ће излазак Немачке из еврозоне, након што упадну у замку коју су им САД спремиле, бити нужни преткорак ка укупном ослобађању од страних стега.
Није само Кина конкурент САД. Једнако су то и Немачка и Јапан, као и друге значајније економије еврозоне.
У њиховом паду ствара се простор за богаћење САД.
Укратко: САД „ударе“ Русију и Кину и виде да ли то може да постигне резултат у виду битнијег заустављања њиховог развоја. Ако не може, униште еврозону, потисну Јапан и Аустралију и опет себи обезбеде огромну предност у деценији пред нама.
У крајњем исходу, верујем да ће САД доживети пораз тако што ће мултилатерализам превладати у светским оквирима. Не по некој „историјској законитости“ него зато што је руководство и Русије и Кине на нивоу историјског тренутка. Све им је јасно и спремно повлаче одговарајуће мере.
Колико ће та борба трајати, на који начин и с каквим последицама, не зависи од њих. Зависи од политичких елита, пре свега, у ЕУ. Не толико од ових које су сада на власти, јер су оне доказано неспособне да разумеју време у којем делају, него од оних које већ можемо да препознамо, као на пример у Француској, али пре свега од неких сасвим нових које сада не региструјемо на јавној сцени, а које ће безизлазност слеђења проамеричке политике изнедрити као инкубатор.
САД знају шта раде. Русија и Кина знају шта морају да раде. Британија мисли да зна шта ради. Сви остали плове у магли верујући да су катастрофе ствар прошлости.