Отворена опција

Да ли унутрашњи потреси и суздржаност Турске у вези са Бакиром Изетбеговићем иду наруку СДА?

Није било тешко претпоставити реакцију СДА која је уследила након што су љекари у БиХ затражили смјену и хапшење Себије Изетбеговић због умешаности у куповину скупих вентилатора, Бошњацима представљеним као респиратори. СДА је напала Србе. Рат је ту кључна реч. За њену употребу у сврху дискредитовања истине, послужиће арсенал клевета и претњи са којима располажу Слободна Босна и Босански Инфо.

ПРИГУШЕНЕ АФЕРЕ Ништа мање осетљива од Себије је и тема илегалног држављанства које поседује предсједник суда Ранко Кавесон Дебевец али и жалба угледног тужиоца Олега Чавке уложена на ослобађајућу пресуду нелегалном директору Обавјештајно безбједносне агенције БиХ Осману Мехмедагићу Осмици  коју је донијео корумпирани и ратом уцјењени судија суда БиХ Бранко Перић.  Али, ако СДА помене рат, све афере, разумљиво, губе на значају. У том светлу треба тумачити и Валентина Инцка који је распирујући приче о рату и ратним лидерима српског народа, коначно запретио незаконитим мјерама и санкцијама.
Овај дискурс за сада штити СДА. Међутим, о њеној реалној моћи речитије говоре однос Турске која је у умјереном и прозападном Денису Звиздићу нашла замјену за Бакира Изетбеговића, али и политичка превирања која потресају Сарајево. Наиме, млади и перспективни политичар Семир Ефендић, начелник сарајевске општине Нови Град (најмногољудније општине у БиХ са 118.000 становника) напустио је владајућу панисламску СДА и прихватио дужност предсједника Силајџићеве странке за БиХ. Прије него што је чаршија открила дубину расцијепа и ко ће све из СДА кренути за Ефендићем, стигло је упозорење да ће одбјегли политички екстрем Харис Силајџић уз Ефендићеву помоћ „изаћи на црту Алијином сину“ и кандидовати се за бошњачког члана Предсједништва БиХ.

ИСТОРИЈАТ ПОДЈЕЛА Дуга је историја подјела у СДА. Два мјесеца након оснивачке скупштине у сарајевском хотелу Холидеј Ин, 26. маја 1990, одласком Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића отворена је прва пукотина у кадровској структури. Но кључни удар на устројство СДА десио се 13. априла 1996. након што је из ње иступио Харис Силајџић оснивајући „своју“ Странку за БиХ. Велики број чланова СДА тада је кренуо за Силајџићем. Међу њима су били Сафет Оручевић, Мустафа Памук, Заим Бацковић, Бериз Белкић, Екрем Ајановић, Сафет Халиловић, Енес Карић, Омер Ватрић, Муниб Јусуфовић…
Наредно цијепање странке десило се 2008. када је крајишки дио на челу са Нермином Огрешевићем и Рифатом Хозановићем одвојио и направио А-СДА.
Свих ових година из СДА су, углавном не својом вољом, одлазили људи који су били њена персонификација. Међу њима је и велики број оснивача: Омер Бехмен, Џемалудин, Неџад Латић, Фахрудин Радончић, Хилмо Неимарлија, Мустафа Спахић и многи други.
Под притиском и због чињенице да се нису слагали са потезима врха, странку напуштају или су „силом“ удаљени и Мухамед Ченгић, Хасан Ченгић, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Ејуп Ганић, Бакир Алиспахић, Ибрахим Хаџибајрић, Рамиз Дрековић, Хазим Викало, Изудин Капетановић, Мирсад Велаџић, Ријад Рашчић, Русмир Махмутчехајић, Изудин Кешетовић, Џевад Млаћо, Кемал Терзић, Неџад Бранковић …
Распад локалне кадровске структуре у Зеници, Бихаћу, Горажду, Високом, Бугојну, Живиницама донела је 2014.
Из странке је иступило шест начелника и три посланика у Парламентарној скупштини БиХ, а међу њима: Фуад Касумовић, Садик Ахметовић, Сенад Шепић и Салко Соколовић, Ибрахим Хаџибајрић.
Услиједио је одлазак Елмедина Конаковића и формирање странке Народ и Правда, која постаје утицајна у Сарајеву.

ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД СДА? У фебруару 2018. политички удар на Тузлански кантон, који је СДА извршила рушећи Мирсада Кукића, довео је до експресног рушења Владе Тузланског кантона под вођством Беге Гутића, а као вид страначке одмазде исте ноћи је неко на Кукићеву дискотеку у Бановићима бацио бомбу. Кукић је узвратио оснивањем нове странке, Покрет Демократске акције – ПДА.
Непосредно пред одлазак Ефендића, СДА је напустио, и још увијек актуелни министар унутрашњих послова муслиманско-хрватске Федерације БиХ, Аљоша Чампара.
И тако унедоглед..Ово кадровско расипање надоместила је подршка Валентина Инцка и западних дипломата који су ову странку оштро супротставили идеји и минималној акцији помирења између Срба и Бошњака. То је основно обиљежје политичке и историјске улоге СДА. Прилика за минималну сарадњу између два народа, значајно је отворена али и пропуштена избором Сулејмана Тихића на чело СДА. Овај тихи и умјерени политичар долази на чело СДА већ у октобру 2001. када је под притиском САД, Алија Изетбеговић, након терористичког напада на Куле близнакиње и Пентагон, морао одступити, из Предсједништва БиХ и са позиције лидера СДА и заувијек се повући из политике властитог народа и цијеле земље.
Република Српска није искористила ову ситуацију али је након Алије наступио период стабилизације унутрашњих међуетничких односа а тиме и отворен простор у БиХ, за нову политику, сарадње Бошњака и Срба..
Тихићевих десет година лидерства протраћено је без иједне значајне одлуке на плану сарадње два народа. Разлози су били „објективне природе“ а то значи да се примарни утицај међународне заједнице и НАТО земаља није мјењао и био је још неповољнији по Србе.
Од доласка Бакира Изетбеговића на чело СДА 25. септембра 2014. нетрпељивост између Бошњака и Срба не јењава. Рат је у Бакировим рукама. Међутим, и Бакиров статус постаје отворена опција.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *