Опасни енглески казамати

Хашко кажњавање

Само су лицемери могли донети одлуку да Радована Караџића пошаљу у неки од британских затвора у којима је већ било покушаја убиства Срба, хашких осуђеника и на тај начин га, мимо одмерене казне, додатно осудили

Све се чешће може чути да би свет био много боље место за живот када не би било силних лордова плаве крви и гусарског порекла. Ова драстична фраза у ствари је одговор и закључак на питање: колико ће још у свету бити патње и крви где год су Енглези умешали своје пипке? Јер, како стоји у једном читалачком коментару на најновија дешавања око хашке пресуде и казне лидеру Срба у БиХ Радовану Караџићу, тешко је веровати у демократију „наших западних пријатеља“ која се кроз историју уопште не мења. Њихов принцип – нападнеш, уништиш, оптужиш и пресудиш – добро смо осетили и још увек осећамо.

[restrict]
Изјава министра спољних послова Велике Британије да његова земља треба да буде поносна на чињеницу да је током претходних 30 година учествовала у потрази за правдом, оправдава Караџићев став да би се тамо осећао „ратним заробљеником“: Доминик Раб

У ЛОГОР А НЕ НА ИЗДРЖАВАЊЕ КАЗНЕ А десило се да ће бивши председник Републике Српске Радован Караџић, који је пред Хашким трибуналом осуђен на доживотну затворску казну због ратних злочина у Босни и Херцеговини, бити пребачен у Велику Британију на одслужење казне, што је потврдило и британско Министарство за спољне послове, Комонвелт и развој Уједињеног Краљевства.
„Радован Караџић је један од ретких људи који је проглашен кривим за геноцид. Он је одговоран за масакр мушкараца, жена и деце у геноциду у Сребреници и помогао је одржавању опсаде Сарајева која је представљала напад на цивиле“, рекао је на свом Твитер налогу Доминик Раб, министар спољних послова Велике Британије. Земље, да иронија буде већа, која је починила буквално садистичке, и то истинске, геноциде са милионским жртвама широм планете, почев од Северне Америке, преко Африке, па до Аустралије. И нико зато никад није одговарао, нити је та земља икада формално прозвана на одговорност за та злодела.
„Треба да будемо поносни на чињеницу да је од подршке његовом хапшењу до одласка у ћелију, Велика Британија током претходних 30 година учествовала у потрази за правдом“, рекао је Раб и тиме показао колико је Караџић у праву што ће се сматрати „ратним заробљеником“ Велике Британије. Његов понос „свим што је Лондон учинио да обезбеди (Караџићево) хапшење“ неки већ виде као додатни разлог да Србија отвори истрагу која би показала: како је и под којим околностима био у Београду ухапшен први председник Републике Српске и њен вероватно кључни творац…
Један од чланова Караџићевог правног тима адвокат Горан Петронијевић подсећа да је управо специјална јединца Велике Британије учествовала у потрази за Караџићем и у његовом хапшењу 2008, али претходно и бомбардовању Републике Српске 1994–1995. године, чиме се отворено ставила на непријатељску страну. Према томе, Караџић сада иде у заробљеништво, у логор, а не на издржавање казне, објашњава адвокат.
Он подсећа да је управо једна од тачака по којој је Караџић осуђен – узимање талаца, војника из мировне мисије, која је то престала да буде након НАТО бомбардована РС, а међу којима је највише било британских војника.

Тужио је 2014. године британску владу јер су га три муслиманска осуђеника напала и исекла ножем: генерал Радован Крстић

РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК Одбрана Радована Караџића уложила је приговор на одлуку Механизма за кривичне судове у Хагу да њeн брањеник буде премештен у затвор у Великој Британији а Питер Робинсон, још један од адвоката Радована Караџића, наводи да у образложењу одбране стоји да се Караџић противи издржавању казне у Уједињеном Краљевству и тврди да би у том случају био ратни заробљеник јер је Уједињено Краљевство учествовало у рату у Босни на страни муслимана и да би тамо био угрожен од стране муслиманских екстремиста.
„Председник Караџић разуме да не може да бира место у којем ће служити казну, ипак, било је неодговорно да га Механизам пошаље у државу у којој би био у опасности или би морао да издржава казну у самици, када су на располагању друге државе у којим такви проблеми не постоје“, рекао је Робинсон за „Вечерње новости“.
Британска влада није прецизирала затвор у којем ће издржавати казну, али су истакли да је реч о мушком затвору са максималним обезбеђењем за најтеже осуђенике. У ту категорију спада пет затвора: Франкланд, Фул Сатон, Лонг Лартин, Вејкфилд и Вајтмор.
У затвору Вејкфилд казну је издржавао српски осуђеник генерал Радован Крстић, против којег је Трибунал у Хагу донео прву пресуду која је злочин у Сребреници окарактерисала као геноцид. Он је 2014. године тужио британску владу јер су га три муслиманска осуђеника напала и исекла ножем. Касније је пребачен у затвор у Пољској, али ову епозоду Караџићеви адвокати користе да покажу да ће му у овој установи безбедност бити угрожена.
Интересантно је, како пишу „Новости“, да је Раб после 50 минута поново твитовао и написао да свима жели срећан Бајрам и да се ове недеље придружио виртуелном ифтару, како би безбедно прославио тај муслимански празник.
Није прошло ни пет дана од подношења жалбе а председник Механизма за кривичне судове у Хагу Кармел Ађијус одбио је приговор одбране Радована Караџића на одлуку о издржавању казне доживотног затвора у Великој Британији. Ађијус није хтео да уважи чињеницу да су осуђени Срби у британским затворима у више наврата били нападани од муслиманских екстремиста, попут Радослава Крстића, који је једном претучен шипком, а други пут су покушали да га убију жилетом.

Иако по Статуту Хашког трибунала, осуђеници имају право на помиловање или ублажавање казне према важећим прописима државе у којој издржавају казну, председник Хашког трибунала је два пута одбио захтев генерала Војске Републике Српске: Станислав Галић

ЗВЕР КОЈА ТРАЖИ МЕСО Међународни кривични суд у Хагу је 2019. правоснажно осудио Радована Караџића на доживотну затворску казну. Он је проглашен кривим по десет од 11 тачака оптужнице – међу њима су геноцид у Сребреници, нападе на цивиле током опсаде Сарајева, прогон Бошњака и Хрвата из 20 општина и узимање припадника УНПРОФОР-а за таоце.Ослобођен је оптужбе за геноцид у седам општина 1992. године.
За тезу „геноцида“ у Сребреници заслужан је Хашки трибунал „иновирајући“ постојећу дефиницију Конвенције УН из 1948. године тако што је занемарио непостојање намере, иначе најбитнијег елемента геноцида, а део који говори да геноцид подразумева биолошко и физичко уништење националне, етничке, расне или верске групе као такве или дела групе – израз „део групе“ односи се на значајни или већи део чланова групе – тумачио тако што је и најмању, никада потпуно доказану групу од неколико хиљада побијених борбено способних мушкараца, уместо ратног злочина, окарактерисао као геноцид. Суд је навео да су злочини почињени као део удруженог злочиначког подухвата
Ова „паразитска одговорност“, како је својевремено енглеска академска јавност назвала тај облик одговорности (удружени злочиначки подухват) у Великој Британији је укинут 18. фебруара 2016, када је oдлукoм Врхoвнoг судa Уjeдињeнoг Крaљeвствa стaвљeнa вaн снaгe.
Треба по ко зна који пут поновити да се Хашки трибунал тако, уместо да буде суд с ауторитетом, претворио у „звер која тражи месо“ (у затвору у Шевенингену напрасно је преминуло или се убило двадесетак оптужених Срба). А сви они су, углавном, оптуживани по командној одговорности у заједничком злочиначком подухвату, врло сумњивом правном термину који хашки делиоци правде годинама немушто покушавају да објасне, иако га није било чак ни у Статуту овог суда.
Још приликом оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију, речено је да он има претензије да успостави „високе стандарде правосуђа“. Услов тих претензија је пре свега поштовање људских права у складу с већ постојећим нормама међународног права. Међутим, пракса Трибунала показала је да његова делатност излази изван оквира због којих је и основан. А да су све то само пусте фразе и пароле које су се изметнуле у контроверзну праксу и током суђења али и после њих, на својој кожи осетили су бројни српски осуђеници (којих је и било највише пред овим судом).
Управо је председник судског механизма који је наследио Трибунал Кармел Ађијус, одлучујући о захтеву за превремено ослобађање шесторице Срба који су издржали две трећине казне, то глатко одбио иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени.

Председник Механизма за кривичне судове у Хагу Кармел Ађијус није хтео да уважи чињеницу да су осуђени Срби у британским затворима у више наврата били нападани од муслиманских екстремиста

СУДБИНА СРПСКИХ ГЕНЕРАЛА Ађијус је „оценио“ да бивши шеф Кризног штаба Српске аутономне области Крајина Радослав Брђанин, који је одслужио 20 од 30 година казне затвора, не може да буде ослобођен због озбиљности злочина и зато што није показао да се довољно рехабилитовао.
Слично су прошли и српски генерали који су тражили превремени отпуст из затвора: генерал Небојша Павковић, осуђен на 22 године а ухапшен 2005, Сретен Лукић, осуђен на 20 година, ухапшен 2005, Властимир Ђорђевић, осуђен на 18 година, ухапшен 2007, Радислав Крстић, осуђен на 35 година, ухапшен 1998, и Радивоје Милетић, осуђен на 18 година, ухапшен 2005.
Трибунал је чак успео да код Савета безбедности УН издејствује (својом препоруком) да се одбију многобројни захтеви Србије да хашки осуђеници наставе да служе казне у нашој земљи, чак и под међународним надзором. Без обзира на физичка злостављања, попут генерала Радислава Крстића – у затвору Вејкфилд у Западном Јоркширу преживео је класичан атентат, због чега је пребачен у Краков у Пољској – или Милана Мартића, Драгомира Милошевића и Милана Лукића који казне издржавају у Естонији. Када се обрате суду у Хагу с конкретним замеркама, Естонија то схвата као напад на њен казнени систем и брани се тако што негира проблеме. Лукићу дан и ноћ гори светло у ћелији а затворске власти траже да плаћа комуналије и храну, одбијају да му дају неки посао, јер не зна језик и јер је хашки осуђеник, па је оцењен као ризичан. Тортура иде до те мере да Естонцима, који не воле Русе, смета и то што српски језик којим тројица затвореника причају личи на руски, па се и због тога према њима непријатељски односе.
Посебно занимљив је случај генерала Војске Републике Српске Станислава Галића, осуђеног 2006. на доживотни затвор због гранатирања Сарајева, а који од 2009. служи казну у немачком затвору у Фрајбургу.
Немачки Кривични закон предвиђа да већ после 15 година одслужене казне осуђеници на доживотни затвор могу да поднесу захтев за пуштање на превремену слободу, уз преквалификацију казне у условну. Чим су се 2014. стекли ти услови, немачке власти обавестиле су тадашњег председника Хашког трибунала Теодора Мерона да осуђеник Галић има право на превремено пуштање на слободу. По Статуту Хашког трибунала, осуђеници имају право на помиловање или ублажавање казне према важећим прописима државе у којој издржавају казну, али под условом да председник Трибунала тако одлучи „на темељу интереса правде и општих правних начела“. Мерон је оба пута одбио Галићев захтев.

МЕНДЕЛИНА РЕЗОЛУЦИЈА Пошто је по окончању рада МКСЈ, 31. 12. 2017, његове надлежности преузео Механизам за међународне кривичне судове, немачке власти обавестиле су и његовог председника Кармела Ађијуса да Галић и даље испуњава услове за превремено пуштање на слободу, тј. да „остатак казне може бити преквалификован у условну казну“. Приложена су и писма министра правде покрајине Баден–Виртемберг, јавног тужиоца из Карлсруеа и управника затвора у Фрајбургу. Узалуд, захтев је одбио и Ађијус, „због тежине злочина“.
Следећи логику Трибунала, која се огледала приликом одређивања казни, рекло би се да су њима казне овако продужене јер је неписано хашко правило било да ако некога хоће да осуде на 10, изрекну му казну од 15 година затвора, знајући да ће последњих пет провести на тзв. условној привременој слободи, коју никад нико није прекршио, нити је ико враћен у затвор.
Када је у питању издржавање казне Радована Караџића, одбрана је једино тражила да то буде у земљи у којој ће бити осигурана његова безбедност, да се не би догодило исто што и са Крстићем или Биљаном Плавшић, коју су такође напали муслимански екстремисти у затвору у Шведској, али је председник ММКС-а урадио управо супротно.
Одбрана подсећа да је 17. децембра 2015. донета Резолуција Уједињених нација која садржи поглавље под називом „стандарди и минимални услови за третман затворених особа”, познатије као Менделина резолуција.
Према овом поглављу мора да се обезбеди да затвореник казну издржава колико је могуће ближе свом месту пребивалишта, кажу адвокати и додају да ту резолуцију сви поштују изузев Хашког трибунала, сада ММКС-а.
А што се тиче Британаца, па они су недавно, преко својих марионета, и Менделу држали на робији са најгорим олошом и криминалцима, а сада га тобоже славе. Управо у складу са њиховом максимом коју је изрекао Винстон Черчил да „не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *