Ко спада у ред „истакнутих правника“

Сувереност државе и независност судија (2.део)

Зашто српска удружења судија и тужилаца, као и српски професори права, с правом говоре о потреби заштите правосуђа од утицаја домаће политике, а потпуно занемарују заштиту правосуђа од малигног иностраног идеолошког утицаја?

Зашто је важно да се елиминише или макар смањи на најмању могућу меру утицај извршне и законодавне власти у поступку избора судија и тужилаца, кристално јасно је објаснио 2018. године, на једном скупу Друштва судија Србије, недавно преминули доајен српске уставноправне науке Ратко Марковић. Док се извршна и законодавна власт у демократским режимима „установљавају применом начела народне суверености“, дотле се, вели професор Марковић, судска власт установљава „применом начела професионалности.“ Како је избор судија и тужилаца повезан са испуњењем стручних услова, „тај избор није у стању да, сагласно начелу народне суверености, обавља народ, тј бирачко тело или његово представништво или шеф државе, него меродавно професионално тело, јер само оно може вредновати услов пресудан за тај избор – стручност пријављених кандидата.“ Зато „судска власт треба сама себе да бира“, а уколико би се „ипак избор поверио шефу државе или законодавном телу онда се он не би могао обавити без предлога судске власти“, закључио је том приликом професор Марковић. Истовремено је објаснио да је такав збор носилаца правосудних функција условљен тиме што носиоци извршне и законодавне власти црпе легитимитет из поверења већине народа, а носиоци судске власти из поверења правничке струке.

ПОЗИВАЊЕ НА НАРОДНУ СУВЕРЕНОСТ Политичари су се, међутим, одувек тешко мирили са захтевом да држе руке даље од судија и тужилаца. О томе професор Ратко Марковић на истом скупу вели: „Судови и тужилаштва имају различите улоге у постизању истог циља – васпостављања правде. Употребом или злоупотребом те своје моћи они могу преокренути многе животне судбине, политичке правце и каријере. Отуда настојање политичких моћника, како год се представљали, да држе судове и тужилаштва под собом.“ Политичари би, речју професора Марковића, „најрадије да државни органи у којима су представљени – парламент, шеф државе, влада – с позивом на народну сувереност бирају све судије и тужиоце и да им временски ограниче мандат, не би ли се у њима уместо професионалног формирао послушнички дух.“ Ваља се присетити да је управо позивање на народну сувереност служило као оправдање француским јакобинцима и совјетским и југословенским комунистима да уведу од народа на одређени рок изабране судије и да увођењем пороте лаицизирају судијски позив.
Правно-историјски гледано потреба за обезбеђењем судске независности постала је очигледна тек када је политика почела да се организује и води на партијском принципу, када је министра-бирократу заменио партијски министар. Та закономерност се лако може уочити и у развитку српског правосуђа. У само неколико дана разлике Србија је 1881. године добила први Закон о „независности судијској“, како се тада с правом називао Закон о судијама, и први Закон о удружењима и зборовима, с којим је у земљи започело партијско организовање. Свестан опасности да партизанство из политике лако може да се прелије у судство, посланик Стојан Павловић је тада за скупштинском говорницом јасно упозорио како „без овог закона (Закона о „независности судијској“), ја никад не бих могао гласати за слободу штампе, за зборове и удружења, јер би се огрешио о савест.“

БОРБА ПАРТИЈСКОГ СА НАЧЕЛОМ СУДИЈСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ Каснији развитак правосуђа Краљевине Србије није био ништа друго него борба партијског начела с начелом судијске независности. Тако је доношење Устава од 1888. године, а потом и његово укидање 1894. године, искоришћено, најпре, од стране радикала, а онда од напредњака и либерала, да се у Краљевини Србији партијски „пречисти“ формалноправно независно судство. Иако се стање у правосуђу Србије час удаљавало, а час приближавало од нормативног идеала, мора се признати да је тај идеал био такав да се ондашња Србија у погледу уставних и законских јемстава судске независности, према оцени уставног правника Танасија Маринковића, „неочекивано винула и изнад највиших европских узора, усвајајући, поред уобичајеног корпуса јемстава функционалне и персоналне независности, решења у погледу начина стицања и престанка судијске функције која у западној Европи почињу да се шире након Другог светског рата, а у источној се срећу тек након пада Берлинског зида.“
Стога је заиста жалосно што су решења постојећег Устава, која се тичу избора судија и престанка судијске функције, знатно лошија из угла судске независности од решења која је садржао први Србијин Закон о „независности судијској“ из далеке 1881. године.
Према важећем Уставу Србије законодавна власт бира не само судије на први мандат од три године и све председнике судова, већ и све чланове Високог савета судства, надлежног за избор и разрешење свих судија који се бирају за стално. Насупрот томе, према Закону о судијама од 1881. године Народна скупштина је бирала само судије првостепених судова, док су се све друге судије и сви председници судова бирали тако што су колегије свих судија Апелационог и Касационог суда (или само Касационог суда када се бирао његов члан) за једно упражњено судијско место бирале двојицу кандидата, од којих је министар правде предлагао кнезу једног. Једном речју, према Закону од 1881. године пресудну речју у избору судија имала је сама судијска струка (осим код избора првостепених судија), док је према важећем Уставу у избора судија пресудна реч политике оличене у законодавном телу.

УТИЦАЈ НА ПРАВОСУЂЕ Амандмани које је 2018. израдило Мнистарство правде, а који су за сада добили зелено светло тзв. Венецијанске комисије, садрже решења која су таква, да ће и даље бити и те како могућ утицај политичких партија на избор судија и тужилаца, само, речју Р. Марковића, „у промењеном и скривеном облику.“ Власт покушава да очува утицај на правосуђе, пре свега, посредством института „истакнутих правника“ и „институције за обуку у правосуђу“. Министарство правде је предложило да „истакнути правници“ треба да чине половину чланова Високог савета судства и, заједно с министром правде, половину Високог савета тужилаца. Ко спада у ред „истакнутих правника“ не одређује се на основу стручних, већ политичких мерила, јер „истакнуте правнике“ не бира струковно удружење, већ Народна скупштина као политичко тело. Нацртом уставних амандмана Министарства правде предвиђено да за судију и заменика јавног тужиоца може бити „изабрано само лице које је окончало посебну обуку у институцији за обуку у правосуђу основаној законом.“ Реч је о Правосудној академији, која би усвајањем оваквих амандмана постала уместо законске уставна категорија.
Већ је уочено како предлог да се за судију и заменика јавног тужиоца може изабрати само лице које је завршило обуку у Правосудној академији пружа извршној власти могућност да кадрира правосуђем контролишући упис у Правосудну академију.

ОБЛИКОВАЊЕ СВЕСТИ Друга опасност која долази од оваквог решења до сада је измакла свим критичарима нацрта уставних амандмана Министарства правде. Независност српског правосуђа не би била угрожена само партијским тријерисањем кандидата код уписа у Академију, већ, чини се, још малигније утицајем западних фондова и НВО на програме обуке кандидат за будуће судије и тужиоце. Када се погледа садржај програма обуке и приручника које на свом сајту препоручује Академије, као и извори финансирања ових програма, постаје јасно да се ради о установи која кроз обуку, наметањем одређених стандарда у тумачењу правних прописа, треба да обликује свест српских судија и тужилаца. Усвајањем неолибералног дискурса у тумачењу правних норми судије и тужиоци треба да буду измештени из домаћег националног вредносног и културолошког оквира и тиме постану део компрадорске елите. Имајући у виду да је судија када решава појединачни случај дужан да, по речима Слободана Јовановића, „изрази једну туђу вољу, законодавчеву, а не своју властиту,“ последица вредносно-културолошког конвертитства обучених судија и тужилаца, које се огледа у тумачењу норме домаћег законодавца према усменом или писаном упутству странаца, неминовно ће довести до десуверенизације државе.
Симптоматично је што српска удружења судија и тужилаца, као и српски професори права, с правом говоре о потреби заштите правосуђа од утицаја домаће политике, а потпуно занемарују заштиту правосуђа од малигног иностраног идеолошког утицаја. О томе ћути и власт. Зашто?

Наставиће се