Klizanje u jednostavno crno

„Seoba“ stvaralačkog potencijala s velikog platna na male ekrane: francuske TV serije

U Francuskoj nikada TV serije nisu bile tako popularne kao tokom prošle i ove godine. Navodno za to nije bilo zaslužno samo zaključavanje zbog pandemije već i kvalitet nove ponude francuskih televizija. Otud etiketa o „novom novom talasu“, koja bezobrazno aludira da se čuveni, možda i najčuveniji u istoriji filma, francuski „novi talas“, iako bez autora ranga recimo Fransoa Trifoa, eto, uspešno ponavlja

Dok mi s priličnim zakašnjenjem gledamo čuvenu skandinavsku TV seriju „Ubistvo“, koja je svojim kvalitetom toliko odskočila od ostale tadašnje (tri sezone između 2007. i 2012. godine) televizijske ponude da se može reći da je inicirala kvalitativni preobražaj u ovom odeljku industrije zabave, i to ne samo u njihovoj konkurenciji već i širom Evrope, a onda, najviše preko američkog „rimejka“, i sveta, nešto slično se ovih godina dešava kada je reč o novoj francuskoj TV ponudi. Naime, zbog tako iznenadnog i snažnog odskakanja od proseka svog vremena skandinavska serija „Ubistvo“ je inspirisala mnoštvo autora da krenu sličnim putem, pa je ubrzo stvoreno dovoljno njih da ta nova produkcija zasluži i etiketu – „nordik noar“. Isto se sada dešava s novom francuskom produkcijom, koja je zbog uspeha nekoliko njihovih novih serija čak nazvana novim francuskim talasom. Ili, ako ćemo da budemo ironično precizniji, „novim novim talasom“. Kako god, surovo zaključavanje koje su istrpeli Francuzi i još nekoliko zapadnih zemalja stvorilo je zamašno dokono gledalište koje bukvalno nije imalo ništa drugo da radi nego da se po čitav dan, svaki dan, mesecima, guši u TV ponudi. I nju su i dobili. I to u ogromnim količinama. U Francuskoj izgleda da nikada serije nisu bile tako popularne kao tokom prošle i ove godine. Međutim, navodno za to nije bilo zaslužno samo pomenuto zaključavanje zbog pandemije već i kvalitet nove ponude francuskih televizija. Otud, najpre, pomenuta etiketa o novom talasu koja bezobrazno aludira da se čuveni, možda i najčuveniji u istoriji filma, „novi talas“, iako bez ijednog autora ranga recimo Fransoa Trifoa, eto, uspešno ponavlja, kao i da se stvaralački potencijal izmestio s bioskopskog platna na male ekrane, a prikazivački iz bioskopa u striming servise ili kablovsku ponudu. „Novo normalno“ uplelo se i u industriju zabave.

Najdragoceniji proizvod „novog novog talasa“

Kažu da je 2021. najdragoceniji proizvod ovog francuskog novog talasa serija „Lupen“. Bio je to ubedljivi rekorder po broju korisnika striming servisa u prvom delu godine. Čak sedamdeset miliona gledanja ubeležio je prvi deo ove serije i to već u prvom mesecu od kada je bio u ponudi. „Netfliksovo“ (francuski ogranak) čedo, ovaj očekivano-neočekivani hit je najpre propagandni proizvod novog normalnog u rasnoj konfiguraciji likova. Oni koji znaju sigurno imaju dobar uvid u lik i delo literarnog junaka Arsena Lupena, „džentlmena lopova“ koji je pre stotinak godina zabavljao ondašnje ljubitelje plitke ali zabavne akcije-avanture. I, svakako, bio je belac. Taj junak Arsen Lupen, francuski prethodnik džejmsbondovskog otmenog lupeža, kao što je i bio u brojnim ekranizacijama. Sve do ove, „rekordne“ „Netfliksove. Danas je on gromadni crnac, kao da je sveže prihvaćen iz neke afričke postojbine i mi svi sada imamo zapravo višečasovnu (šest epizoda i još toliko na jesen) obuku o novom „rasnom dobrom“ i ko zna koji po redu „crnac sa plavušom“ narativ u kome je još, razume se, belac predstavljen kao simbol zla. Lupen, ovaj novi, crni, tako se zapravo sveti belom bogatašu koji je nepravedno poslao u zatvor njegovog oca, tako što će postati vođa pljačkaša skupocene ogrlice iz Luvra. Jeftini i bezbroj puta viđeni zaplet s „pljačkom veka“ u njenom srcu je, iako, ruku na srce, osuđen kao plitak i stereotipan od ono malo ozbiljne kritike koja još postoji, bio tek samo izgovor za pomenuto rasno prefarbavanje i „novo čitanje“ ovog sto godina filmičnog francuskog popularnog plitko-literarnog dela za najširu publiku.
A kada smo kod tekućih rasnih doškolovavanja gledališta, odmah iza najnaprednijeg u tom smislu „Bi-Bi-Sija“, ispred čak i sve u ovom smislu angažovanijeg Holivuda, upravo je francuski sistem rasnog prosvećivanja gledališta. Pa otud i među najpopularnijim novim ponudama naizgled kontroverzni kvazidokumentarni (opet francuski „Netfliks“!) film „Jednostavno crno“, koji je na navodno satiričan način „obrnutom propagandom“, od strane crnog autora, lažnom kritikom insistiranja na „crnoj pravdi“, zapravo otišao korak dalje u promociji borbe protiv belog rasizma kroz priču o pokušaju crnog aktiviste da organizuje rasni protest u Francuskoj, a što mu baš i nije krenulo po planu zbog nemogućnosti da pronađe pravu ulogu crnih žitelja Francuske u današnjem francuskom društvu!?

Klizanje u ponor društvenog pakla

Serija „Klizanje“, međutim, i te kako ustanovljava položaj, pa samim tim i ulogu, tipičnog belog Francuza savremene Francuske i to onog koji je u svakom smislu izbačen iz koloseka upravo odnosima nametnutim „novim normalnim“ diktatima tzv. neoliberalizma. Kritika zapadnog društva, preko slike sadašnjeg društvenog stanja vodeće zemlje tog sveta, Francuske, na kvadrat. Pravi socijalni komentar toliko moćan i realističan da više pripada dokumentarnom žanru nego igranom. Ipak, reč je o socijalnoj drami igranog karaktera, a u glavnoj ulozi je legenda francuskog fudbala Erik Kantona, briljantno upečatljiv i uverljiv. Ne, priča nema nikakve veze s fudbalom. Kantona je ovde bio jednako glumački nadahnut kao što je bio u svojim najboljim fudbalerskim danima. Pa čak možda i malo više dočaravajući postsredovečnog belog Francuza koji je na pragu sedme decenije života, kao žrtva rasne diskriminacije i svog nasilnog reagovanja na nju, ostao bez i one bede od primanja koju je imao, i suočen s gubitkom porodice i krova nad glavom odlučio se na veoma bizarni izlaz, ponuđen od ljudi koji gubitnike slične njemu koriste za svoje potrebe. Bez izlaza i spasa, moderni beli Francuz nekadašnje više srednje klase biva gurnut u sunovrat nasilja koje, kao i klizanje po ledu (otud i naslov), neminovno i nezaustavljivo vodi u ponor. Izuzetan glumački doprinos čuvenog fudbalera, realistična i dobro napisana priča, odmereni sporedni likovi i originalni zaplet čine ovu mini-seriju jedino dostojnom poređenja s nekadašnjim francuskim novim talasom. Ali i delima koja su nekada činila važne stavke među društveno angažovanim dramama što su kritikovale nepravde društva jer su to te nepravde zasluživale, a ne, kao ove današnje, radi ispunjavanja političkih agendi novog svetskog rasnog nivelisanja.
Za ljubitelje špijunskih serija svakako je opstanak i to na istom, visokom nivou, evo već pedeset epizoda koje se snimaju još od 2015. godine, serije „Biro“, nešto što će oni staviti u pohvalni kontekst prilikom ocenjivanja nove francuske TV produkcije. I biće u pravu. Ako se manemo kritika društva i rasnih lekcija, pa pomislimo da je televizijska zabava dovoljna čak i kada se bavi stereotipnim, ali ipak dovoljno solidno razrađenim idejama o tome kako „mali Đokica“ zamišlja špijunske okršaje današnjeg u tom smislu veoma komplikovanog sveta, ne treba ići dalje od ponude serije „Biro“. Uzbudljiva i zanimljiva zabava koja ima i izvesna lekovita svojstva za onaj, masovniji deo, gledališta s ozbiljno oštećenom sposobnošću držanja fokusa na bilo kojoj temi. Veoma slična opaska stoji i uz još jednu dugovečno popularnu, detektivsku seriju, „Spirala“, koja se bavi pariskim podzemljem u svim njegovim bogato-siromašnim kvartovima, što su uvijeni jedan u drugi, a to veoma uspešno čini od 2005. godine kroz skoro devedeset epizoda. Ova serija, koja je osmom sezonom okončana jesenas (možda i nije?), predstavlja i najubedljiviji izdanak „novog novog“ francuskog talasa koji je sada prisutan na malim ekranima, ali je, bar u ovom slučaju, originalan, hrabar, provokativan i beskompromisan baš toliko koliko je to danas moguće. Pariz je prisutan i u još jednoj „Netfliksovoj“ komercijalnoj seriji, „Emili u Parizu“, koja se u naizgled obećavajuće ciničnoj priči o mladoj Amerikanki koju u francusku prestonicu dovodi marketinška firma kako bi u svom poslovanju dobila „američki pogled na stvari“, već posle prvih nekoliko epizoda gubi u uobičajenoj romantičnoj kvazihumorističkoj sapunici i besmislenom kičerajskom propagandno-turističkom eksploatisanju čuvenih pariskih lokacija. Ova je serija, međutim, jedna od tipičnih ponuda za mase koja se intenzivno proizvodi za obamrlu, zaglupljenu, uplašenu, a sada još i po kućama zaključanu, publiku i otuda je, kažu, veoma komercijalna. Vrlo efikasna odbrana od mozga i njegovih strašnih, opasnih i potpuno bespotrebnih potreba da razmišlja. Bravo za „Netfliks“. Šta bi ovaj novi vrli zatarabljeni svet bez njega.