Човек је мера свих ствари

Слово о Михаилу Марковићу

Прошло је не тако много времена од како Михаило више физички није с нама, али заборав који се покушава направити око његовог имена је гушћи и није неплански. Треба заборавити овакве људе, да бисмо могли другачије да сагледавамо Србију у време у коме смо живели. 
Покушаћу да не будем личан, када говорим о Михаилу, али доста је тешко не бити личан када говориш о некоме кога си познавао, када говориш о некоме с ким си сарађивао, када говориш о некоме ко је био историјска личност, али потпуно без свести о властитој историјској важности.
Михаило је био скроман човек, сујетан колико један професор и треба да буде, са свешћу о себи, о знању, о вредноћи, али човек који није био горд, човек који је умео да разуме људску слабост, чак и да прихвати људску глупост. Није му било тешко, само ако није било зло. Није му било тешко да разговара, да разуме, да саслуша и да огроман ниво свог знања спусти на ниво оног с ким разговора, јер тако је и он учио, човек је мера свих ствари. Колико је човек срећан и успешан, толико смо и ми срећни и успешни, толико је друштво срећно и успешно. Па, ако је потребно да оно што хоћемо да урадимо прилагодимо оном за кога радимо, е, онда то и чинимо. Тако се Михаило понашао. 

Његова уверења била су вреднија од његове главе 

Био је бескомпромисан. Његова уверења била су вреднија од његове главе. Из рата је изашао као капетан, као изванредан шахиста, одмах је почео да се бави интелектуалним радом, почео је да учи, да ствара и одмах дошао у сукоб с партијом коју је правио. И одмах се сукобио с друштвом за које је живео. Али код њега нисте могли да видите огорчење. Када смо деценијама након тих догађаја имали прилику да слушамо од њега како је то било, како је било 1968, како је то било у том великом „јуришу на небо“, како је било у време корчуланске летње школе, како је било у време праксиса, никада од њега нисте могли да осетите горчину изневерених идеала, државе која је издала, деце која су појела револуцију. Вредности које је он заступао за њега су биле толико велике, толико савршене, да те ситне људске несавршености као што је његово отпуштање с факултета или занемаривање правог идеолошког правца, како је он то сматрао, нису вредне помена, неће остати у историји. Када је говорио и мислио о Слободану Милошевићу, кога је волео и поштовао, а с којим се разишао, говорио је: „Не може се мерити историјска улога Слободана Милошевића на основу његовог односа према мени.“ Тачно. Зато, настојаћу да избегнем лично колико је то могуће, јер не можете мерити вредност Михаила Марковића на основу тога какви сте били лично с њим, већ на основу тога какав је и колико је дубок траг оставио иза себе.

Тежак, немилосрдан пријатељ који вас искрено воли и поштује 

Тежак пријатељ. Врло тежак пријатељ. Није онај који прећути, није онај који каже: „Ти си мој друг.“ Он вас воли, он вас поштује као људско биће, он вас сматра својим пријатељем и зато ће потрошити све сате овог времена да вам покаже колико сте несавршени и колико сте погрешили. И да вам докаже и покаже колико то што радите, увек ме је подсећао на Сократа, колико то што мислите да знате, не знате. А дужни сте да знате. Тежак пријатељ. Али пријатељ који искрено воли. 

„Добрице, опште је познато да се ти не разумеш у политику“ 

Једна од његових чувених шетњи, Добрица Ћосић и Михаило Марковић су волели да шетају, шетали су обично предвече када заврше све своје обавезе. Михаило је углавном држао руке на леђима када шета, погури се напред и пребаци руке на леђа и онда причају сатима о свему и да је имао ко да запише, ко зна какве књиге би изашле из тога. У једном од разговора Добрица Ћосић већ је био председник Југославије и свашта је постигао и урадио, а Михаило се окренуо према њему и после неке расправе рекао: „Добрице, опште је познато да се ти не разумеш у политику.“ То је пријатељ, он је искрени пријатељ. Али немилосрдан пријатељ. И за своје идеје је спреман да иде до краја.

„Александре, ја вас раздвајам од ваше политичке организације и поштујем ваше идеале“

Давно је било, тада сам тек упознао Михаила, био сам млад, знам да је тешко поверовати, али и ја сам некада био млад, дакле, био сам члан Савеза комуниста покрета за Југославију, формирали смо Југословенску левицу. Михаило је био уважени оснивач Социјалистичке партије Србије, потпредседник, писац програма, после Милошевића сигурно најважнија личност Социјалистичке партије Србије и наравно, не треба ни рећи, у сукобу с Југословенском левицом. Имао сам то задовољство да га упознам, ја тада са много више косе, и он ми каже: „Александре, ја вас раздвајам од ваше политичке организације и поштујем ваше идеале.“ Свега неколико месеци касније уважени оснивач и потпредседник СПС-а уђе у јавну полемику с функционерима из ЈУЛ-а и СПС-а, он покуша да објави своје реаговање на одређене прозивке у „Политици“. Они неће да објаве, а он оде и објави текст у „Нашој борби“. Без икакве идеје или жеље да помисли неко да је он променио страну. Он је само тражио мегафон. Само је тражио простор да се бори. Дакле, немилосрдан кад су његове идеје у питању и у потпуности спреман да се бори до самог краја. 

Михаило је био доказ да године не умањују левицу

Шта су класици? Класик је онај кога би сви волели да читају, а није нико. И обично се сви хвале да су прочитали Толстоја, Достојевског, а онда нису прочитали ништа. Е, они који су прочитали све, знају да је Михаило Марковић тај класик. 
Черчил је говорио да ко у младости није левичар, тај нема душу, ко у старости није десничар, тај нема памет. Михаило је био доказ да то није баш тако. Михаило је био доказ да године не умањују левицу, не умањују левичарску оријентацију, не умањују потребу човека да воли друго људско биће и да буде уз њега зато што му је тешко. Шта то чини левицу? Братство, једнакост, слобода, правда, осећање солидарности. Ко не би потписао манифест о коме говорим? Свако би то био, али Михаило је заиста то био. Левичар жели да буде Михаило.

Михаило је препознао суштинску грешку левице 20. века – занемаривање националног

Михаило Марковић је био немилосрдан и према сопственим уверењима, што је изузетно ретка особина. Свако од нас помисли да зна довољно, да се у животу развио и оформио и да ту више нема шта да се мења. Михаило, који је по идеји и теорији, а својим животом показао да је у пракси знао више од нас, мењао се непрекидно. Али мењао у складу са суштином левог учења. Марковић није био она левица која се исцрпљује у томе да објасни како је стварање друштва у коме постоји родитељ један и родитељ два и да је то највећа и најважнија суштина, да је то сврха левице. 
Михаило није био левица која каже да занемаримо оно што је човеку потребно, ми знамо боље од њега, ми ћемо му дати оно што му је потребно, ми ћемо креирати свет. Михаило није био та левица. Он као изворни марксиста је препознао једину, ако ја смем тако да кажем, суштинску грешку левице 20. века, занемаривање националног. Михаило је знао да је суштина свих ствари човек. А шта је човек? Човек је социјално биће, човек је друштвено биће, човек је сексуално биће, човек је пуноћа бића, али и национално биће. Човек да би био срећан, мора да зна ко је, он мора да зна одакле је, мора да зна које су вредности које га чине вредним понављања. Да би знао шта је његова врлина, он мора да се наслони на оног пре њега. Не родитељ један и родитељ два већ вредности које су му пренели отац и мајка, а вредности које су му пренели отац и мајка јесу вредности које су они добили од својих очева и мајки, а њих не би било без националног одређења управо тих људи.

Правили смо Покрет социјалиста с идејом да то буде левица која зна шта је национално

Није Михаило никад помислио да каже да су Срби бољи од других народа, али никада није ни помислио да допусти да неко каже да су Срби лошији од других народа и да треба да нестану и да се утопе. 
Вредности које одређује један народ су вредности које морају бити сачуване, иначе се сви давимо у великој глобалистичкој корпорацији, против чега се Михаило борио читавог свог живота. 
Нема планете без слободних нација. А какве су то слободне нације које немају своје вредности? Разликовање је добро. Михаило је био тај левичар који је био у стању да након деценија учења, образовања, борбе за марксистичке принципе, каже да постоји грешка и та грешка може и мора бити исправљена. А може бити исправљена тако што ћемо поред социјалног прихватити и национално. И социјално и национално и грађанско и национално нису у сукобу, не могу и не смеју да буду у сукобу, већ стварају вредност, систем, друштво у коме човек мора да испољи себе таквим каквим он јесте. Тако смо правили Покрет социјалиста. С идејом да буде левица која зна шта је национално. Такав левичар. То је био Михаило. Да зна да препозна, да промени, да исправи и никада не дозвољавајући да његови сукоби, да његове неправде које су му чињење буду опредељујуће за оно што мисли, за оно што ће радити или стварати. 

До краја живота био убеђен да је сваки мали људски гест прилика за велика дела 

Михаило је веровао у солидарност, искрену, људску солидарност. 
Неколико недеља пре смрти, у једном од наших последњих сусрета, Михаило је повредио ногу, била је зима, пао је, повредио се, сви смо се забринули, дошли смо да га обиђемо, питао сам га: Професоре, шта се десило, а он, на крају живота и снаге каже: „Изашао сам на улицу, видео сам човека који је пао, људи су пролазили крај њега и нико није хтео да му помогне.“ 
Михаило је пришао човеку, подигао га и заједно с њим пао, али нико други није хтео ни да покуша. То је био Михаило Марковић, искрено убеђен у сваки мали људски гест. Да је сваки мали људски гест прилика за велика дела. Волео је живот, искрено је волео живот, није био никакав пуританац. Заиста се никада није предавао. Не можете бити левичар, а да не волите живот. Не можете бити левичар, а да не волите људе. А шта су људи него тренуци среће. 

Био је историјска личност 

Кажу паметнији од мене да је људски живот штапом по води, појави се, замрешка површину и то је то. Али они који имају много више среће, оставе дубок траг у води. Имао је Михаило ту способност и вредност и да препозна и да остави тај дубоки траг. 
У времену у коме живите веома је тешко да препознате историјске личности с којима живите. Близина замагљује поглед. Михаило је и тада био историјска личност и сви ми који смо га познавали то смо знали, то смо препознавали, а посебно зато што он није могао да схвати да је историјска личност. 
Покрет социјалиста ће поднети иницијативу да једна улица у Београду понесе име по Михаилу Марковићу. 

(Излагање Александра Вулина, министра унутрашњих послова и председника Покрета социјалиста, на представљању књиге о животу и раду Михаила Марковића, научника, хуманисте, друштвено-политичког радника, оснивача Покрета социјалиста и пријатеља)


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *