„БОСАНСКА ГОЛГОТА“ – НОВА САЗНАЊА О СТАРОЈ ПРИЧИ (1.део)

О Митским размерама једне трагедије:
Књига БОЈАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА И НЕМАЊЕ ДЕВИЋА

Како су у спомен-костурници на Тјентишту помешане кости партизана и равногораца: Широм Зеленгоре остале су само кости, урасле у земљу и засуте лишћем. Те кости нису се разазнавале од костију њихових идеолошких противника, партизана, које су Немци две године раније побили на овим истим просторима. Када је 1953. године подизана партизанска спомен-костурница на Тјентишту, како је посведочио Милован Ђилас, сакупљачи костију нису могли утврдити којој војсци су припадале кости погинулих војника, па су у костурници сахрањивани и ратници Југословенске војске у отаџбини

Злочини које је починила победничка партизанска војска (тада Југословенска армија) над заробљеницима, рањеницима и цивилима Југословенске војске у отаџбини, на њеном путу кроз Босну од октобра 1944. до краја маја 1945. године, деценијама после Другог светског рата су прећуткивани и о њима се бар у тадашњој југословенској држави није смело говорити. Тек деведесетих година прошлог века почело се писати о овим злочинима, али се та прича тада није могла честито чути у заглушујућем хуку бурних догађаја који су се у то време смењивали на историјској позорници. Целовиту слику, готово митских размера, о тој трагедији, на више од 600 страна, са око хиљаду фуснота и око двеста углавном први пут обелодањених фотографија, пружа управо објављена књига „Босанска голгота: слом снага ЈВуО у Босни 1945. године“ Бојана Димитријевића и Немање Девића. Књигу је објавио београдски издавач „Свет књиге“.
Историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић ову књигу засновали су на богатој архивској грађи коју су истраживали у више архива у земљи и иностранству. Коришћени су бројне монографије и чланци објављивани у Србији и расејању на српском, али и неким страним језицима. Та грађа омогућила им је да прате епски ход те војске из Србије и Црне Горе преко босанских планина до Лијевче поља, Јасеновца и Зеленгоре, од места до места којим су се кретали, од датума до датума. При томе су именоване равногорске јединице које су учествовале у том походу, њихови команданти, противничке партизанске јединице, као и јединице Независне Државе Хрватске с којима су се равногорци тада борили. Поменута су имена више стотина људи који су учествовали у овој ратној драми. Сакупљани су подаци и о губицима равногораца, од њиховог преласка из Србије у Босну, до покушаја повратка у Србију. Само на Зеленгори, где је вођена одсудна битка, према партизанским подацима, који би могли бити тачни, средином маја 1945. године страдало је 9.235 војника Југословенске војске у отаџбини, од тога више од 300 официра. Знатан број их се предао партизанима, који су их без ислеђивања и суђења стрељали.
Та војска кретала се босанским планинама са свешћу да представља легалну војску иза које је до јуче стајала легална избегличка југословенска влада, али и западни савезници. У том свом походу, колико год је било могуће, придржавала се ратног права. Равногорску војску чиниле су на хиљаде младића надахнутих косовским предањем, верних завету својих предака из устанака с почетка 19. века и ратника војске Краљевине Србије из балканских ратова и Првог светског рата. Одазвали су се позиву своје Врховне команде и кренули преко босанских планина онако као што су њихови дедови и очеви 1915. године кренули преко Албаније у албанску голготу.

[restrict]

Одлуци Врховне команде Југословенске војске у отаџбини да корпуси из Србије и црногорска равногорска војска пређу у Босну и тамо покушају да нађу сламку спаса претходили су неки изненадни догађаји. Крајем 1943. године савезници, Енглези, стали су иза супарничког комунистичког, партизанског покрета, наоружавајући га не само пешадијским наоружањем него и артиљеријом и авионима. Тако наоружана партизанска војска своју бројност је знатно увећала примајући у своје редове војнике Независне Државе Хрватске и муслиманске СС „Ханџар дивизије“, који су били заробљени или су се предали партизанима.
Боље наоружане партизанске снаге, после битке на Јеловој гори код Ужица, у јесен 1944. године продрле су у Србију, запоселе слив Западне Мораве и већи део Шумадије, усмеравајући се према Београду. У исто време с истока је наступа Црвена армија која се такође усмерила према Београду. Врховна команда Југословенске војске у отаџбини, после само делимично успеле мобилизације и апела краља Петра Другог из Лондона да се снаге Равногорског покрета ставе под комунистичку команду, одлучила је да се равногорске снаге повуку из Србије у Босну, и на широком простору између Тузле, Добоја и Бањалуке и реке Саве створе слободну територију. Ако би им то пошло за руком, надали су се подршци западних савезника. Ту илузију изгледа да им је подгревао и пуковник Роберт Макдаул, шеф америчке војне мисије при Врховној команди.
Пре него што је кренула на овај неизвесан пут, Југословенска војска у отаџбини, у време када је чекала да се западни савезници искрцају на јадранску обалу, могла је имати око 50.000 људи под оружјем. Како се почело причати о повлачењу према Босни, тај број се знатно осуо. У Босну се кренуло у два правца. Врховна команда, с већим бројем цивила, упутила се 11. септембра из околине Чачка, прошла између Ваљева и Лајковца, поред Владимираца, недалеко од Шапца прешла Дрину и кроз Семберију приспела на планину Озрен. Остале јединице Југословенске војске у отаџбини, које су бројале око 20.000 војника, кренуле су 21. октобра из Ивањице и, заобилазећи партизанске снаге, провукле су се поред Милешеве на Пештерску висораван, запоселе Сјеницу, а затим 9. новембра и Пљевља. Било је сукоба с партизанима, а у тим борбама партизанима је помагала и авијација западних савезника. Код Горажда су прешли Дрину, одакле су, преко Рогатице, и Хан Пијеска, доспели на шири простор Озрена, Требаве и Вучјака. Нису успели да заузму Тузлу, али су преузели Модричу. На том простору који су држали од фебруара до априла 1945. године било је доста муслиманских, али и римокатоличких насеља. Врховна команда издала је наредбу да се војска мора пажљиво опходити према муслиманском и римокатоличком становништву. Ни једни ни други, иако је било понеке муслиманске пружене руке, нису их прихватили. За муслимане су то били „ђикани“ стигли из Србије.
На Озрен, Требаву и Вучјак почетком фебруара 1945. године пристигле су и црногорске равногорске снаге с потпуковником Павлом Ђуришићем на челу. На овај пут приморали су их комунисти који су немилосрдно спроводили у Црној Гори последњу фазу грађанског рата. Кренуле су са Цетиња и из околине Подгорице почетком децембра 1944. године. С војском су се пешке преко снежних босанских планина кретали многобројни цивили. Та колона војске и народа, како пишу историчари Димитријевић и Девић, тонући у „неизвесност зими, са само најнужнијим стварима и најближим укућанима делује заиста епски. Пут националне Црне Горе претворио се у праву голготу при преласку у Босну“. У то време на простор централне и северне Босне из правца Трнова, преко планина Романије и Звијезде, поред Завидовића и Добоја, из Херцеговине су приспели остаци Требињског и Невесињског корпуса Југословенске војске у отаџбини, предвођени потпуковником Петром Баћовићем који су пришли Павлу Ђуришићу. Дочекали су их домаћи, босански равногорци који су ратовали у другим условима, били су сувише везани за своје територије.
Са Црногорцима, како тврде историјски извори које наводе Димитријевић и Девић, на простор на коме су се задржали равногорци стигао је и тифус који је нагло узео маха и косио војнике и цивиле. Свуда су бауљале колоне тифусара помраченог ума. Отваране су многе приручне болнице, а како су оне изгледале најбоље сведочи болница у селу Мајевцу недалеко од Добоја. Болница је била у сеоској школи и околним кућама. Око хиљаду болесника лежало је на поду по коме је била прострта слама. Многи умрли лежали су међу живима, није имао ко да их склања и сахрањује. Ову болницу су 8. марта опколи партизани, који су, како каже један запис, „бацили ручне бомбе кроз прозоре у одељење тифусара и тешких рањеника и убијали сваког тифусара и рањеника који је давао знаке живота. У часу напада на болницу на Мајевцу, особље болнице, део тифусара и рањеника побегли су из болнице у разним правцима гоњени паником или лудилом изазваним тифусом“.

Цео широки простор Требаве, Озрена и Вучјака опкољавале су и блокирале јаке партизанске снаге, усташе и домобрани и муслиманска милиција. Против равногораца, с петокракама на капама, борили су се и мало раније мобилисани Шумадинци, који су упућени на босанска ратишта, а 14. корпусом партизанске војске, која је атаковала на територију коју је запосела Југословенска војска у отаџбини, командовао је бивши официр југословенске краљевске војске Радивоје Јовановић Брадоња, који је пришао комунистима. Како су изгледале те борбе говори један извештај 19. средњобосанске бригаде, која је напала равногорске положаје. Због несташице муниције равногорци су „давали јак отпор, јуришали су са ножевима на пушкама и одступали су са неког положаја тек послије дужег отпора, тако да надирање партизанских снага није ишло лако“.
Долазак војске Павла Ђуришића с многим цивилима, како сведоче историјски извори на које се позивају Димитријевић и Девић, погоршао је ионако тешко стање на територији у северној Босни коју су контролисали равногорци. Ђуришић није желео да се повинује наређењима Врховне команде, дошло је до несугласица између њега и Драже Михаиловића. Ђуришић је решио да крене на запад, стопама Динарске дивизије Момчила Ђујића. Ни у Ђуришићевој војсци није било слоге, одједном су почели да дижу главу „зеленаши“. Претходно је Ђуришић успоставио везу са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем, блиским сарадником Анте Павелића. Дрљевић је у то време боравио у Загребу, где је имао некакву црногорску сепаратистичку владу, па чак и војску. Дрљевић је Ђуришићу гарантовао да ће његова јединице и народ који је за њим кренуо моћи безбедно да пређу кроз Хрватску и преко Словеније оду на запад. Црногорци су с Вучјака кренули према Бањалуци 17. марта. Прикључили су им се и Херцеговци Петар Баћовића, а међу њима је био књижевник Драгиша Васић.
Иако су текли последњи дани постојања Независне Државе Хрватске, код Хрвата се није гасила жеђ за српском крвљу. Црногорцима је направљена замка на Лијевче пољу, између горњег тока Врбаса, Сане и Саве. Тамо их је 4. априла чекала 7. хрватска дивизија с тенковима. Изнад њих су летели хрватски авиони који су бацали летке којима се од Црногорца тражило да положе оружје и несметано наставе пут кроз Хрватску, на запад. Истовремено, као по договору, с друге стране равногорце из Црне Горе и Херцеговине нападале су партизанске јединице. У тој бици на Лијевче пољу страдало је много равногораца.
Поред тога Дрљевић је припремио клопку у коју су упали Ђуришић и његови најближи сарадници. Нашли су се у затвору у Старој Градишки, где су изведени пред војни суд црногорске сепаратистичке војске. Судије су биле Бошко Аграм, Слободан Павловић и Вукосав Дрљевић. Павле Ђуришић и његови најближи сарадници осуђени су на смрт, допремљени су 21. априла у Јасеновац, дошли су у руке кољача које је предводио Доминик Пичили. Било је то последње велико клање у Јасеновцу, које се није разликовало од злочина чињених на овом губилишту претходних година. Неколико дана касније Јасеновац су запоселе снаге 28. славонске партизанске дивизије. О призору који је тамо затекао сведочио је командант ове партизанске јединице Радојица Ненезић, који каже да је у Јасеновцу „затекао 750 те ноћи убијених четника Павла Ђуришића. Били су животињски масакрирани. Неколико ухапшених усташа, а међу њима и један усташки бојовник потврдили су да су усташке јединице претходне ноћи убиле 750 четника. Генерал Ненезић прича да током рата није видео ниједан тако грозни призор. На степеништу куле и по собама била је посвуд крв, негдје мозак па помијешана крв са мозгом, ухваћен је само један преживјели четник, жандармеријски капетан Кастратовић. Тијело Павла Ђуришића било је у бунару. Био је убијен маљем“. Ненезић је наредио да се Ђуришићево тело сахрани у оближњем гробљу.

После одласка Павла Ђуришића, на запоседнутим територијама остале су само снаге из Србије и равногорци из источне Босне и са Озрена. Врховна команда с ђенералом Дражом Михаиловићем на челу предузела је мере да се консолидују положаји које је држала Југословенска војска у отаџбини како би се избегле замке које су им припремали партизани, углавном 14. корпус Радивоја Јовановића Брадоње. Да би заузели што боље стратешке позиције, било је померања према Вучјаку. Средином марта приступило се новој реорганизацији војске. Многобројни војници испали су из строја, многи су изгинули, били рањени, заробљени, или су се разболели. Неки су се самовољно у мањим групама враћали у Србију. Цела та војска која је претходне јесени кренула из Србије свела се на нешто више од десет хиљада људи, сврстаних у Горску гарду, Авалски, Шумадијски, Расински, Топлички, Ваљевско-моравски и Церски корпус, Групу командоса и Ђачку групу. Неке јединице готово да су остале без муниције. После реорганизације наступило је кратко затишје, било је времена за политички рад с војском, спровођена је допунска обука младих војника а било је и спортских такмичења. Затишје је кратко трајало, у ноћи између 24. и 25. фебруара напале су их хрватске снаге.
Историчари Девић и Димитријевић, позивајући се на већи број историјских извора, пратећи из дана у дан драму последњег језгра Југословенске војске у отаџбини, осветљавају догађаје који су се брзо смењивали. Врховна команда одлучила је 8. априла да напусти Вучјак, решили су да се помере на запад, према планини Мотајници и ушћу Врбаса у Саву. Једно време размишљало се о томе да се крене према Словенији. Покушавало се неуспешно да се успостави веза с „мачековцима“ у Независној Држави Хрватској, како би се нашли некакви заједнички интереси с Хрватима, пружио озбиљнији отпор комунистима и подстакли западни савезници да пруже помоћ Равногорском покрету. Брзо се увидело да од тих планова неће бити ништа.
Колона 17. априла 1945. године мења правац кретања, Врховна команда одлучује да се преостала војска и народ врате у Србију, скрећу према југу, па онда према југоистоку, усмеравајући се према горњем току реке Дрине где су намеравали да пређу у Србију. Из те велике колоне осипале су се неке босанске јединице, које су остале на својим завичајним теренима, где су убрзо биле уништене. Тешки рањеници остављани су у селима кроз која се пролазило. Заокрет према Србији учињен је на планини Мотајници, с које се кренуло 19. априла. У ноћи између 18. и 19. априла, пред полазак према Србији, партизани су упали у село Ножичко, где су убили двадесетак равногораца, углавном рањеника.
На пут према Србији кренуло се у три колоне које су плански пратиле једна другу. Стигли су до Челинца, скренули на југ пратећи ток реке Врбаса. Код Котор Вароши скренули су према централној Босни. Тешке борбе вођене су у селу Шњеготини код Челинца. У околини Теслића, док су се кретали планинским масивом Борја, на простору села Младиковина, сачекала их је 53. партизанска дивизија и њена 18. средњебосанска бригада. У зору 27. априла нападнут је Шумадијски јуришни корпус. Развила се борба у којој су равногорци имали губитака. За неколико дана борбе погинуло је око триста, а заробљена су 272 равногораца. Заробљеници су стрељани, мртви су сахрањивани, а српски сељаци памтили су места где су биле гробнице. На путу у изненадним нападима партизана гинули су најхрабрији официри и војници који су претходних година прошли кроз сва ратна искушења. Спустили су се на планину Влашић, између Травника и Зенице, преко Фојнице, крећући се између насеља у којима су углавном живели муслимани и римокатолици. На планини Враници дочекала их је једна партизанска јединица коју су чинили муслимани мобилисани у Призрену, наоружани совјетским оружјем. Овамо су доведени, а да претходно нису имали основне војне обуке. Колона је прошла поред Фојнице, Крешева, према Брадини. У тој колони био је и ђенерал Дража Михаиловић, који је са својим војницима делио све патње и неизвесности овога марша.

[/restrict]

Наставиће се