Биологија за осми разред

Пише Марија Стајић, координаторка Коалиције за природну породицу

Родитељска права су у сукобу с родном идеологијом

Пре тачно четири године, с пролећа 2017, родитељи у Србији били су приморани да се боре за своја права, гарантована и Уставом Републике Србије и Универзалном декларацијом о људским правима, када је Министарство просвете покушало да путем тројанског коња, названог образовни пакет, и под плаштом борбе против насиља, у наше школе уведе родну идеологију.

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМИ РАЗРЕД Сада се налазимо у истој ситуацији, али овог пута је Министарство отишло корак даље и у наставни план и програм већ унело измене у уџбеник из биологије за 8. разред. Према досадашњим сазнањима, реч је о уџбеницима издавача „Клет“, „Нови логос“, „Вулкан“ и „Герундијум“, премда су сви издавачи у обавези да се придржавају наставног плана и програма. Родитеље и наставнике запрепастио је садржај лекције „Полни и родни идентитет“, у којој се, између осталог, наводи да „временом свако од нас развија свој осећај припадности мушком или женском роду, то јест родни идентитет“, те да се „род и пол не морају нужно поклапати код сваке особе“.
Затим, у делу који објашњава непостојећи и ненаучни концепт „родног идентитета“, стоји да на свету постоје особе мушког пола, женског пола, трансродне особе и родно неутралне особе.

ЗАКОНИТИ ЕКСТРЕМИ Заборавили су – или намерно нису хтели да открију све карте – да помену да постоје и трансдобне особе (transage, као Холанђанин Емил Рателбанд, који има 69 година, а идентификује се као да има 49 и хоће да промени годину рођења), трансрасне особе (transracial, као белац и Американац Адам, који за себе тврди да је Филипинка по имену Џа Ду), трансспособне особе (transabled, рођене здраве, али се осећају као да треба да буду инвалиди), као и особе друге врсте (transspecies, нпр. девојка из Норвешке по имену Нано, која за себе тврди да је мачка, или Ричард Ернандеск, који не само да се идентификује као жена већ као рептил, тј. жена-змај) или особе које се идентификују као ванземаљци (otherkin или transalien, попут Американке која је постала мушкарац, а затим и „ванземаљац“).
Грађанима Србије ово може звучати као шала или набрајање екстремних случајева или изузетака, али не смемо заборавити да су у напредном неолибералном свету ови „екстреми“ сасвим законити. И на том неславном Западу све је ово почело малим корацима, које управо сада видимо код нас на делу: почев од декриминализације хомосексуалности, преко парада, филмских фестивала и изложби, до захтева за једнаким правима у виду истополне заједнице. Следећи корак је нормализација трансродности, а то значи и свих родних идентитета који постоје – тренутно према неким изворима седамдесетак, док у Британији деветогодишњацима у школи говоре да их има преко стотину.

ЗАКОНИ ПРИРОДЕ Поменути уџбеник за биологију, у издању „Клета“, хоће да учи нашу децу да „нам друштво често намеће да род и пол морају да се подударају“, док у стварности уопште не мора да буде тако.
Дакле, егзактна наука, каква је биологија, прво ће три године говорити деци о свим облицима живота, о мужјацима и женкама свих животињских врста и начину размножавања, а онда у 8. разреду, када дођемо до најразвијенијег и најинтелигентнијег сисара, одједном престају да важе закони природе и генетике, те ми више нисмо оно што нам наши гени и полни органи кажу да јесмо, већ можемо да будемо – било ко и било шта. И уместо да једноставна чињеница – мушке или женске гениталије – буде довољна да знамо да ли смо мушког или женског пола, уџбеник из биологије ће нашој деци говорити да је сасвим „природно“ да неко узима хормоне супротног пола (тзв. блокаторе пубертета), затим да оде на бројне и болне операције како би променио полне органе, и након тога да до краја живота узима хормоне тог новог пола како би одржао свој „прави идентитет“.
Један родитељ дечака, који је изјавио да је девојчица након што му је мајка сугерисала да „неке девојчице имају пенис, а неки дечаци вагину“, јадао се на твитеру што су након дечакове „транзиције“ морали да „едукују све одрасле особе у њеном животу“, да их обавесте о новом имену, о заменицама које треба користити кад се обраћају њиховом сину који је сада ћерка, те како је све то „исцрпљујуће“. Верујем да јесте. Моја ћерка је девојчица. Није јој „додељен пол“ на рођењу већ је она рођена таква и ја не морам да држим говор свакој особи с којом се сусретнемо, нити да едукујем друге и развејавам туђу „трансфобију“ и предрасуде како бих пред свима изградила и одржала њен идентитет девојчице.
Особе које су заиста рођене с родном дисфоријом често морају да буду на терапији управо зато што имају неку абнормалност која понекад захтева и операцију. Али уџбеник нашој деци не говори истину о тим особама већ под појам „међуполне особе“ заправо подводи трансродне особе, које свој „родни идентитет“ одређују потпуно субјективно, као „дубоко унутрашње и индивидуално искуство рода“. Шта то уопште значи? Како влада да доноси и регулише политику у складу с „унутрашњим и индивидуалним искуством рода“?

ПОДРИВАЊЕ УЛОГЕ РОДИТЕЉА Баш као што је био и случај с образовним пакетом – где је на питање „С ким могу да разговарам о сексу?“ понуђен одговор „Родитељи врло често не знају одговоре“ (стр. 348) – и нови уџбеник из биологије жели да подрије ауторитет и значај родитеља у животу детета, па тако саветује: „Адолесценција је време у коме себи треба дати времена и сасвим је у реду ако си збуњен/а, ако се још не проналазиш. Проћи ће још неколико година док не успеш себи да разјасниш шта заиста желиш и шта осећаш. Зато треба да разговараш са неким старијим и искуснијим… Психолог је добар избор.“
Дакле, осим што родитељи „не знају одговоре“, кад дете има веома важне и интимне недоумице у вези с полношћу, уместо да се обрати родитељима, који га најбоље познају, аутори уџбеника саветују да оде код психолога.
Устав РС гарантује право родитеља да „својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима“ (члан 43, став 5). Универзална декларација о људским правима каже да „родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју децу“ (члан 26, став 3). Међународни пакт о грађанским и политичким правима каже да се државе потписнице „обавезују на поштовање слободе родитеља, односно законских старатеља, да обезбеде верско и морално васпитање своје деце у складу са својим убеђењима“ (члан 18, став 4).
И као што је образовни пакет наводно био покушај борбе против насиља (по било ком личном својству, укључујући и сексуално опредељење или „родни идентитет“), тако нам и сада Завод за унапређивање образовања, који одобрава уџбенике, поручује да у овим лекцијама не види ништа спорно и да је циљ да се код ученика развија толеранција.

РИЂОКОСИ И МЕЂУПОЛНИ „Клетова“ биологија нам поручује да је „међуполност релативно честа у људској популацији“, те да се сматра да „међуполних особа има више него риђокосих“.
Према подацима Удружења међуполности Северне Америке (Intersex Society of North America), особе с родном дисфоријом – с карактеристикама оба пола, па чак и с хромозомским аномалијама – рађају се једна у 1.500 или 2.000 особа (вероватноћа за поједине синдроме иде и до 1 : 13.000, 1 : 83.000, па чак и 1 : 150.000). С друге стране, вероватноћа да се роди риђокосо дете износи 1 : 200, како каже пројекат Технолошка иницијатива, који је покренула Катедра за генетику на Медицинском факултету Универзитета Станфорд. Видимо да нови уџбеници из биологије не само да ће нашу децу учити ненаучним теоријама заснованим на идеологији већ да аутори уџбеника, заслепљени идеологијом – баш као и сви идеолози – нису у стању ни да деци понуде проверене чињенице.
У одељку који говори о „сексуалној оријентацији“, „Клетов“ уџбеник каже следеће: „То што је хетеросексуална оријентација већинска не значи да оне које нису већинске треба да буду предмет дискриминације. Напротив, сећаш се са часова биологије да је управо биолошка варијабилност та која омогућава процес еволуције.“
Волела бих да аутори уџбеника објасне како су хомосексуални односи „биолошка варијабилност која омогућава процес еволуције“ будући да у тим односима не може доћи до потомства, што је, са еволутивног становишта, буквално да буквалније не може бити, предуслов за опстанак врсте. Како то хомосексуалне везе могу допринети еволуцији, ако је један од основних принципа еволуције – опстанак најјачих јединки које потом своје особине, које им дају предност над другима, преносе на потомство? Пре него што неко покуша да хомосексуално опредељење оправда са становишта еволуције, мора пронаћи генетско оправдање за преношење тог личног својства или способности – што досад нико није успео да докаже, премда је било покушаја. При томе, чак и да су научници успели да издвоје „ген за хомосексуалност“, он би и даље представљао еволутивно непожељну карактеристику јер није сврсисходан самом принципу еволуције.

ГРЕХ И ХРИШЋАНСТВО Разуме се да једни друге не треба да дискриминишемо на основу личног својства или начина живота, па чак ни због исправних или погрешних одлука у животу. Не можемо изабрати боју коже, величину носа, или земљу у којој ћемо се родити, али зато сами доносимо одлуке у животу. Ту хришћанство прави веома важну разлику – не осуђује особу или нечију личност већ грех, тј. понашање које проистиче из грешног начина живота. Црква прихвата грешнике (а то смо сви ми), али не може да релативизује и прихвати грех. Христос јесте рекао да онај који је без греха први баци камен на блудницу, указујући на то да сви грешимо, међутим, апологете греха обично се задрже на тој реченици и намерно изостављају оно што је Христос потом рекао блудници: „Иди, и од сада више не гријеши“ (Јован 8:11).
Родитељима који су хришћани не треба Министарство просвете да помаже лекцијама о толеранцији и недискриминацији – све што је имало да се каже о томе рекао је највећи учитељ у историји човечанства. Толеранција и спречавање дискриминације само су изговори за увођење крајње спорних идеолошких елемената у образовање. Уз то, ови делови спорног уџбеника залазе у домен вредносног и моралног система родитеља и деце, а ту, као што сам навела, родитељи имају апсолутно загарантовано право да васпитавају своју децу у складу са својим верским и моралним уверењима.
Родитељи који се противе овим уџбеницима нису хомофоби, како их поједини оптужују. Штавише, појава каква је хомофобија тешко да постоји у правом смислу те речи: страх од друге особе. То је вештачки осмишљен термин чија је једина сврха да етикетира групу људи и самим тим их дискредитује и искључи из јавне расправе. Ако и постоје особе које се заиста плаше других људи, вероватно их на свету има још мање него интерсексуалних, тј. међуполних особа.
„Клетова“ биологија каже да је „право на родни идентитет и сексуалну оријентацију законом загарантовано право свакога од нас“. Устав не познаје категорију рода и родног идентитета. Закон о забрани дискриминације говори о „сексуалном опредељењу“, а не оријентацији. Изгледа да аутори уџбеника могу да предвиде и будућност – или само прижељкују будућност у којој је Србија усвојила спорне противуставне и противпородичне предлоге закона који већ месец дана изазивају буру негодовања у српској јавности.