Бајденов поход на Европу

Први званични излазак новог америчког председника у свет као покушај оживљавања уздрманог трансатлантског партнерства: У његовом „крсташком рату“ против аутократије и аутократа, при чему су на нишану најпре, и највише, Русија и Кина, Владимир Путин и Си Ђинпинг, Бајдену су потребни поуздани партнери и глобални, готово институционализовани „савез демократија“ и демократа

Америка се враћа. Кључна парола, и порука, новог америчког председника којом је ушао у Белу кућу је вишезначна. С њом језде планетарним медијским и политичким простором звани и незвани вашингтонски телали, објашњавајући шта је у њој коме намењено. И шта ко може да очекује од тог звучно најављеног „праска“ и великог повратка.
Тимови аналитичара и теоретичара се упињу да из те кратке пароле, која се интерпретира као рески контрапункт програмском слогану Доналда Трампа: Америка, пре свега – извуку далекосежне поруке. Она главна би, у тим нескривено еуфоричним интерпретацијама, требало да гласи: Америка неће бити (изолационистички) загледана у саму себе, фокус империје (макар она била и на заласку) биће, и мора бити, цео свет.

ГЛОБАЛНЕ АМБИЦИЈЕ Васкрсавање тих глобалних амбиција и аспирација да се уреди и „поравна“ (готово војнички) хаотични свет у драматичном превирању по ригорозном америчком рецепту – с нама, иначе смо против вас! – Џо Бајден је сликовито и недвосмислено сажео, одређујући сопствену, недвосмислену улогу и позицију неприкосновеног режисера и диригента у свему томе: седеће, поручио је, „уврх стола“.
Да би у тим амбицијама планетарних размера успео, Бајден зна да најпре мора успешно да оконча нови крсташки рат који тријумфално најављује. Овога пута, у сумраку старих идеологија, стварање нове идеологије, за „21. век“: беспоштедном обрачуну демократија с аутократијама.
Новом америчком председнику у овом рату су потребни, као у сваком рату, савезници. Отуд позив да се створи (институционално обавезујући) „савез демократија“. И као први конкретан потез у остваривању тог подухвата, планирани Бајденов „поход на Европу“ (прва половина јуна) ради „освежавања“ традиционалних и некад поузданих а сада, за разлику од оних далекоисточних и неупитних (Јапан), поколебаних и несигурних европских партнерстава: њих је, по тумачењу нових вашингтонских званичника, Доналд Трамп багателисао и отворено игнорисао.
Иако се Бајденова одлука да Европа буде прва спољнополитичка станица и адреса тумачи као знак „ренесансе“ трансатлантских односа и офанзивног „лечења“ уздрманог поверења с ове стране Атлантика у све непредвидљивију, драматично и драстично подељену Америку, Бајденов „поход на Европу“ је, очигледно, врло неизвесна мисија: и фанатични европски „атлантисти“ сумњају у повратак времена (готово) непомућене хармоније.
Нови амерички председник, упркос свему, верује у „велики заокрет“. Његови најближи сарадници поручују да би Бајден могао бити „најевропскији амерички председник“. И да је одлучан да поправи све што је његов претходник Доналд Трамп у трансатлантским односима „покварио“. То, међутим, по свему судећи, неће бити лако.

ЕВРОПСКИ СКЕПТИЦИЗАМ Иако се у идеји лансираној у Трампово време, да Европљани морају узети судбину у своје руке (Ангела Меркел) и градити сопствену, стратешку аутономију (Емануел Макрон) како би постали, и били, активан и уважаван „играч“ на све компликованијој и проблематичнијој глобалној политичкој сцени, није далеко одмакло, накупила се уочљива доза европске скепсе и резервисаности према Вашингтону. Уз то иде уочљива европска сумња у да ће таква Америка, с уздрманим политичким системом, моћи да оствари глобално вођство по, и под Бајдеоновом паролом да се „Америка вратила“.
Најновија истраживања ауторитативних европских института, међу којима и истраживање Европског савета за спољну политику, показују наглашену скепсу према америчком политичком систему (седам од десет анкетираних у једанаест европских земаља верује да је тај систем готово разрушен) и Бајденовој способности да ублажи унутрашње поделе у САД, да се значајније ангажује у решавању међународних проблема (климатске промене, мир на Блиском истоку, европска безбедност, односи с Русијом и Кином) и, коначно, да „води свет“.
Ова истраживања су показала парадоксалну ситуацију: међу европским (ЕУ) земљама које упркос готово општем неповерењу према Америци (само девет одсто Европљана јој верује!) наглашено поверење у САД и амерички политички систем исказују Мађарска и Пољска, државе које су се нашле на удару жестоких критика управо из Вашингтона и појединих европских престоница због „недемократског и ауторитарног система владавине“. Оцењујући то као „шокантну европску ситуацију“, Тимоти Гартон Еш, утицајни британски политички аналитичар, тражи да Бајден приликом предстојеће посете Европи интервенише, укори и „казни“ две „својеглаве“ и ауторитарне чланице ЕУ које највише верују Америци.
Бајден, иначе, треба да учествује на самиту Г7 у енглеском Корнволу (од 11. до 13. јуна), да се затим састане с лидерима ЕУ у Бриселу и, коначно, учествује на НАТО самиту 14. јуна. Последња „ставка“ и станица у програму америчког председника изазива највише интересовања и – стрепње: има, наиме, оних који се плаше да би Бајден у најављеном рату између демократије и аутократије могао да „гурне“ НАТО у ситуацију каква је постојала у време Хладног рата.
Од порука с тог самита могла би умногоме да зависи судбина, и исход, планираног Бајденовог сусрета с руским председником Владимиром Путином. У време писања овог текста још нису били прецизирани ни датум ни место одржавања руско-америчког самита. Вашингтон би желео да то буде управо у време Бајденовог боравка у Европи (јун), а као потенцијални домаћини сусрета, од којег би много тога могло да зависи, не само у односима између две велесиле, који су тренутно затегнути готово до пуцања, најчешће се спомињу Финска и Аустрија.
Затезању „конопца“ готово до пуцања допринео је и сам Бајден. У готово ратничком походу против аутократија, под паролом да „демократије а не аутократије успоставе правила понашања у свету“, Бајден је узео на нишан, као главне мете, Кину и Русију. И њихове лидере, Си Ђинпинга и Владимира Путина. Уочљиве су, међутим, нијансе у вербалној паљби: према Русији и Путину био је грубљи и немилосрднији. Русију је означио као опасног противника и непријатеља, а у једном телевизијском интервјуу сагласио се чак (и нечувено) с водитељем да је Путин „убица“. Кина је у том Бајденовом фокусирању главни ривал и велики изазов а да Си Ђинпинг „нема никаквих склоности ка демократији“, мисли да је „аутократија (против чега, иначе, нови амерички председник „иде на барикаде“) талас будућности“, да „демократија не може увек да функционише у сложеном свету“.

ПОЕН ЗА ПУТИНА Иако је „отворио фронт“ против Русије, Бајден је прагматично проценио да није исплативо и упутно улазити у фронтални сукоб с Москвом. Одмах по доласку у Белу кућу потписао је продужење јединог још преосталог америчко-руског споразума који се тиче контроле, и ограничавања наоружања (у овом случају нуклеарног, СТАРТ) и, недавно, одустао од конфронтације у ионако запаљивом украјинском питању. Москва је, слањем трупа уз границу с Украјином, јасно и одлучно ставила до знања да је спремна да одговори на сваку провокацију. У руско-америчком балансирању над украјинском провалијом, Бајден је, констатује британска новинска агенција, „први трепнуо“. Поен за Путина: зазвонио је телефон у Кремљу, из Вашингтона је стигла понуда о самиту…
Према Кини није отворен, не бар још, вербални фронт. Јесте, међутим, немилосрдна конкуренција у којој Сједињене Америчке Државе имају све мање шанси. Кинеска економија је у незаустављивом успону и само је питање тренутка када ће престићи америчку. И по снази и по технолошким иновацијама. Већ сада Кина има трговинске везе с више земаља него Америка. И због тога је Вашингтону потребан јак савез снажних економија, пре свих немачке (укључив ЕУ) и јапанске.
Чини се да Американци имају још извесну војну предност и покретљивост (базе практично по целом свету и снажна логистика), али полако губе политичку. Захваљујући управо снажној економији и финансијској способности да широм света убризгавају астрономске износе инвестиција (Нови пут свиле) и успешној „вакцина офанзиви“, Пекинг стиче политичке поене и тамо где је, колико до јуче, био амерички „забран“. У неким чланицама Европске уније, на пример.

СПЕКУЛАЦИЈЕ О АМЕРИЧКО-КИНЕСКОМ РАТУ Ако је у кинеском случају изостао Бајденов вербални рат, учестале су књиге, чак ауторитативних аутора, који предсказују неминовни, и неизбежни, али велики и разарајући рат између Сједињених Америчких Држава и Кине. У аргументацији за тај „неизбежни сукоб“, који би попримио планетарне размере, узимају се у обзир жаришне тачке које би могле да распламсају ратни пожар (Тајван, на пример), а потеже се и Тукидидова формула о неминовности сукоба државе (или империје) у успону и оне на заласку, на античком примеру Спарте и Атине.
Једну од најновијих књига о, ето, неизбежном америчко-кинеском рату потписала су звучна имена, амерички писац и авганистански ветеран Елиот Акерман (41) и (још звучнији коаутор) амерички адмирал (са четири звездице) Џејмс Ставридис (66), први морнарички (високи) официр који је 2009. преузео команду над НАТО трупама у Европи. Хилари Клинтон је у (губитничкој) председничкој кампањи рачунала с њим као потенцијалним потпредседником, а победник у том дуелу Доналд Трамп као с могућим шефом дипломатије.
Толико о ауторској легитимацији и легитимности геополитичког трилера „2034“. Те године аутори, наиме, предвиђају да ће избити америчко-кинески рат. Тај рат би, међутим, могао да букне знатно раније, рекао је адмирал и аутор трилера новинарима „Шпигла“ (од 17. априла 2021). То су му, каже, изричито саопштили високорангирани официри. Међу њима и командант америчких оружаних снага у индопацифичком простору, адмирал Филип Девидсон. Адмирал је уверен да би рат могао да букне за шест година: око Тајвана се, у Јужном кинеском мору, увелико гомилају америчке ратне лађе и бомбардери…
Нови председник је и Балкан уврстио, истина на шестом месту, својих спољнополитичких приоритета. Наша ситуација у свему овоме зависи од слагања геополитичких карата и интереса у троуглу САД–Русија–Кина.
Амерички телали (а тај појам, углавном незваничних, али утицајних гласноговорника споменуо сам на почетку текста) програмирано упозоравају Београд да би Србија лако могла да се нађе на увек опасној, и фамозној, „линији ватре“. Бивши амерички амбасадор у Београду (2007–2009) Камерон Мантер је усред Београда (Београдски центар за безбедносну политику) упозорио „будите с нама пре него што постанете проблем“.
А у америчкој интерпретацији Србија постаје проблем ако је савезник и пријатељ Русије и Кине, земаља које представљају „отворену претњу“ Сједињеним Америчким Државама. Из тога се извлачи констатација да је стратешки проблем на Балкану чињеница да Русија и Кина имају „активног партнера“ у региону: Србију.
Бајденова нова геополитичка слагалица искључује, очигледно, сваки независан глас у спољној политици и појединачни, национални државни интерес, самосталност и несврстаност. И кад су у питању „велики партнери“, у које Вашингтон, кад је о Европи реч, рачун, пре свега Велику Британију, Немачку и Француску. И мали, где је смештена Србија, чак и кад се означава као стратешки важна, и најважнија, у региону.