Америчка веза

Како је – напокон – на дневни ред у Српској напредној странци дошла смена Небојше Стефановића? И зашто је за разумевање ове афере необично важан случај бекства извесног Николе Вушовића Џонија из екстрадиционог притвора у Доминиканској Републици…

Изгледа да Небојша Стефановић, актуелни министар одбране, бивши министар полиције и за-садашњи председник Градског одбора владајуће Српске напредне странке, током боравка на свим својим функцијама, судећи барем по досадашњем пребројавању, није стекао много више од, прецизно, ни једног довољно верног сарадника да му сад пружи непоколебљиву подршку. Ко зна, можда је баш то и заслужио.
Док је насупрот томе поприлично јасно чиме је заслужио да се „Данас“ према њему баш сад определи сасвим другачије него досад, наиме, био му је предмет озбиљне критике, повремено до често и заслужене, све док је Небојша Стефановић могао да буде приписан Александру Вучићу. А сада би, кад то више није могуће, да га представе као жртву стаљинистичких чистки који, је’л, као такав, а приори заслужује извесно разумевање, ако не и симпатије. Уосталом, очигледно је да је овде реч о двоструким аршинима какви заслужују темељан презир већ и стога што је једино то пристојно, будући да својом бруталном недоследношћу у старту онемогућавају било какву разложну расправу аргументима. Шта рећи осим да је „Данас“ у власништву компаније „Јунајтед медија“.

[restrict]

ИЗЈАШЊАВАЊЕ У СНС-У Кад смо већ код разноразних штампаних ствари, вредна је помена и релативна тишина којом су медији, на које актуелна власт има (ин)директан утицај, одреаговали на таласање у СНС-у, иако је реч о догађају од, ван сваке сумње, прворазредног јавног значаја. Нарочито је у случају таблоида упадљив изостанак оргијастичког дивљања какво је иначе за њих сасвим карактеристично; они су се поводом случаја Небојше Стефановића, барем до сада, успешно направили, такорећи, мртви. Претпостављамо да такав став представља израз процене, онога ко такве процене доноси, да јавна експлоатација овог дела ове комплексне афере – која се у јавност излила када су 4. фебруара ухапшени Вељко Веља Невоља Беливук и његови сарадници – владајућој странци не може да донесе корист а извесну штету можда и може.
Но све је то много мање битно у односу на кључну чињеницу да је споменути случај министра Стефановића напокон кренуо ка свом разрешењу.
Тај поступак разрешења, својим захтевом за разрешење Небојше Стефановића, не спомињући његово име, покренуо је прошлог четвртка посланик СНС-а и члан Председништва и Главног одбора ове странке Владимир Ђукановић. За њим је, у један глас, уследило изјашњавање одбора ове странке у Нишу, у Чачку, Раковици, на Врачару, Косову и Метохији…, у Новом Саду где је, како преносе „Вечерње новости“, донета „једногласна одлука да се покрене поступак смене Небојше Стефановића са свих државних, као и страначких функција“.
Истовремено је затражена и смена „свих страначких функционера који су учествовали у урушавању странке, а пре свега, због афере прислушкивања председника Србије Александра Вучића и угрожавања његове личне безбедности“.
Уз образложење: „Довођење у питање безбедности председника Србије који је дуже времена прислушкиван, највећи је разлог за смену бившег министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, који се тренутно налази на функцији министра одбране. Његово нереаговање на прислушкивање председника говори или о његовој неспособности, или о директној намери да науди безбедности председника државе Александра Вучића.“

ЗАТИШЈЕ И БУРА Ова тешка оптужба изговорена је читава два месеца након што је потпредседник СНС-а и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић јавности открио да међу умешанима у најкрвавију и најопаснију аферу у овој деценији има „и министара, и директора, и других страначких функционера“. И притом је на директно питање о постојању „објективне одговорности Небојше Стефановића за стварање паралелне структуре у МУП-у, али и у странци“, одбио да одговори одрично и тиме уклони сенку сумње са свог страначког колеге: „То је питање за тужилаштво и судске органе. Нико не сме бити аболиран одговорности, уколико се утврди његова кривица. И није битно да ли се зове Небојша, Милан, Милош или како год, као што није битно ни колико дуго има чланску књижицу странке, ни ко су му пријатељи или кумови.“
Управо је тих дана почетком марта, због злоупотребе свог службеног положаја у овом случају, био ухапшен и Горан Папић, заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК) у време прислушкивања Вучића и прекомерног јачања Беливукове криминалне групе, и, што је сад подједнако битно, блиски сарадник и пријатељ, неки кажу кум, Небојше Стефановића.
После тога, међутим, није се догодило ништа, то јест, ништа што би јавност могла да види. Уследила је тишина која је могла да се протумачи двојако; или као исход некаквог споразума о примирју, трулог компромиса јер у овако драстичној ситуацији другачији не би ни био могућ, или као пословично затишје пред буру. Сад се испоставља да је реч о тој, разуме се, далеко мање компромитантној варијанти. Тако да само остаје да схватимо зашто се оволико дуго чекало.

ОРУЖЈЕ У РИТОПЕКУ У међувремену су пак наставили да излазе на видело нови и све грознији детаљи злочина за које се сумњичи клан Вељка Беливука и његовог, како се наводи, налогодавца из Црне Горе, шефа Кавачког клана Радоја Звицера; од индустријске машине за млевење меса пронађене накнадним претресом Беливукове куће у Ритопеку до ћевапа прављених од људског меса њихових жртава…
Но кудикамо значајније откриће, барем што се тиче даљег тока оног дела истраге који се односи на питања од ширег државног значаја, представља арсенал оружја који је пронађен у Ритопеку, у тој тајној соби која је откривена са закашњењем.
С тим оружјем у вези цитирамо објашњење Александра Вулина, министра унутрашњих послова, зато што делује смисленије од било ког другог објашњења: „Количина и разноврсност оружја нађеног у тајној соби у Ритопеку говори да се банда спремала за ликвидације лица која су штићена. Имати авионски ’бровинг’ и тако велику количину муниције калибра 12,7 милиметара значи спремати се за пробијање лако оклопљеног возила. Ако претпоставимо да се нису наоружавали да би бушили ’лазара’ или ’милоша’ (оклопна возила наше војске и полиције), онда остају лица која користе блиндирана возила. А то су они који воде систем безбедности и нашу земљу. Нико не набавља ’бровинг’ да би се обрачунао са противником са трибина.“
А треба подсетити и на проналазак снајпера приликом првобитног претреса, као и на податак да је, поред осталих, и Славиша Кокеза, доскорашњи председник Фудбалског савеза Србије, у полицији испитиван о припремама атентата на Александра Вучића и/или чланове његове породице. И да је одбио да се на детектору лажи изјасни о тој околности.
Наравно да све ово нису докази, у судском смислу, да је припреман атентат. Али, истовремено, нико чисте савести и здравог разума не може да каже да није реч о смртно озбиљним елементима за сумњу да се (и) овако нешто припремало…

СТРАНИ ФАКТОР Ако се пак постави разложно питање какав би интерес ови криминалци, ма колико иначе били крволочни, могли да пронађу у оваквом виду уплитања у политику, долазимо и до међународне димензије читавог случаја. А истовремено и до одговора на питање зашто Небојша Стефановић већ није претрпео последице због поступака који му се сад стављају на терет.
Подсећамо, наиме, да је још пре два месеца премијерка Ана Брнабић говорила да, „како истрага одмиче, постаје јасно да постоји група људи која је умрежена (…) од стране неких страних служби.“ И да је, отприлике у исто време, лидер радикала Војислав Шешељ јавно изговарао оно што функционери СНС-а нису смели: „Зна се да је Стефановић отишао у Америку и вратио се са ЦИА мишљењем.“
Позивајући се на своје изворе из истраге, и „Вечерње новости“ указивале су у истом смеру: „У перфидној операцији која је, како говоре обавештајни подаци, на крају могла да доведе и до физичког уклањања најјаче политичке фигуре у земљи, регистровани су утицаји страних служби и званичника. Наиме, извори ’Новости’ преносе нам да један дипломата из САД већ дуже време показује отворену наклоност према појединим функционерима СНС-а, који би после планиране ’политичке сахране’ Вучића, изазване његовом криминализацијом, преузели странку и власт у држави.“
У истом је смеру ових дана јавно указао и председник Вучић: „Јесте ли ви скоро видели једну вест, да је ухапшен Никола Вушовић Џони (са Врачара) у Доминиканској Републици, један од наследника вођа Кавачког клана. Био је у екстрадиционом притвору. Е, он више није ухапшен. Слободан је као птица. А ви знате ко тамо једини одлуке доноси. Која земља и на који начин.“
Најзад, ово је теза која од самог почетка делује најлогичније, као што смо већ и писали. Наиме: Беливукова криминална група није могла да стекне моћ какву је стекла без подршке некога довољно, а то значи веома, моћног у структурама овдашње власти и полиције. Па отуда не може да буде случајно ни то што је њена моћ почела да нестаје с одласком Небојше Стефановића са функције министра унутрашњих послова. Баш као што ни Кавачки клан, с којим је Беливук повезан, није могао годинама да се бави својом делатношћу прекоокеанског транспорта и дистрибуције кокаина без подршке неке моћне обавештајне службе. При чему чланство Црне Горе у НАТО-у само још и додатно сужава круг сумњиваца.
И ето прилично уверљивог одговора зашто је процес против Небојше Стефановића почео тек сада: зато што је право мало чудо што је уопште и отпочео. И баш зато је нужно да тај процес добије свој епилог, и то пред надлежним органима. А то, ако су тачне оптужбе Стефановићевих партијских другова, свакако нису општински и градски одбори владајуће странке.

[/restrict]