Завера против Лукашенка зближава Русију и Белорусију

Зашто су један за другим, а из различитих делова Европе, објављени наративи о планираном атентату против Александра Лукашенка и о наводној умешаности руских тајних служби у експлозију у складишту оружја у Чешкој далеке 2014. године? Шта ће завера против Лукашенка значити за руско-белоруске односе, а како ће се одразити на политику Белорусије према Западу?

Април 2021. године показао се као веома интересантан месец у источној Европи, а да при томе никако није повезан с темом пандемије короне, што је главна новост у западним медијима, између прилога који граде наратив о опасности Кине и Русије, наравно. Прво је цео месец протекао у сенци могуће ескалације војних дејстава на истоку Украјине. Руским сегментом интернета свакодневно су кружили аматерски снимци, начињени приликом вожње ауто-путевима или покрај главних железничких саобраћајница, на којима су биле видне непрегледне колоне руске војне технике, што су се запутиле на границе Украјине – од Кримског полуострва до Курска у средњој Русији. Постоје слични снимци и с украјинске стране. Новоустоличена администрација Бајдена у Вашингтону отворено је подржавала, можемо слободно рећи и подстицала, украјинску страну да започне нову погубну офанзиву у Донбасу, док су европски званичници призивали на деескалацију обе стране. После неколико недеља међусобних индиректних претњи и „добронамерних“ савета Кијеву да се ипак не окуша у новом поразу на Донбасу, који би само наштетио и Украјини и Русији, која би се вероватно морала умешати у неком војном капацитету, министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу прогласио је војне вежбе дуж границе Украјине завршеним.

[restrict]

На крају је Кијев, а што је битније и Вашингтон, разумео да су намере званичне Москве да стане у заштиту становништва у Донбасу од нових ратних злочина с украјинске стране биле више него озбиљне, о чему сведочи и атмосфера опрезне забринутости међу руским политичким аналитичарима, који су сматрали реално могућим да ће Владимир Путин испред оба дома руског парламента објавити о признавању независности Доњецке и Луганске Народне Републике. Поред ове врло опасне претње ескалације грађанског рата у Украјини, која је засад одложена, април је био испуњен анализама нових санкција које су Сједињене Америчке Државе увеле против Русије. За разлику од скорашњих рунди санкција, које су се тицале физичких лица и одређених компанија, овог пута је на удару био спољни дуг у доларима Руске Федерације. Већина економских аналитичара се ипак сложила да ове санкције неће озбиљно утицати на руску економију, јер је руска фискална политика што се тиче задуживања у страној валути ионако врло опрезна, а и због тога што се санкције односе само на забрану америчким компанијама да тргују руским облигацијама на примарном тржишту хартија од вредности. Међутим, многобројни високи руски званичници покренули су расправу о разради домаћег платежног система, који би могао да замени приватни амерички систем на коме су базиране кредитне картице под називом SWIFT. Поновљене су и већ традиционалне тврдње о потреби удаљавања од коришћења долара у спољној трговини, што се трансакција руске државе и компанија тиче. Један део ових предлога је ствар изградње институција, а други се већ тиче контура глобалне економије, на шта се не може утицати у кратком року и вољом само једне државе, па макар она била и Русија.
САД су ове санкције увеле због оптужби да Русија стоји иза хакерских напада на Америку, чиме се меша у тамошњи изборни процес. Наравно, овакве непроверене оптужбе на основу којих се намећу санкције само сведоче о томе да разлог за санкције није битан, важан је само њихов циљ – наношење политичке и економске штете Русији, која не жели да се одрекне својих интереса у Евроазији, а такође да престане да блиско сарађује с Кином, која умногоме зависи од руске војне технологије, не само енергената. Тако су овог априла односи Сједињених Држава и Русије на најнижем нивоу од распада СССР-а и завршетка Хладног рата. Охрабрује пак недостатак подршке западноевропских држава агресивној политици САД према Русији. Овом таласу санкција номинално су се придружиле само Пољска и Велика Британија, док најутицајније државе ЕУ нису увеле никакве санкције Русији, нити подржале амерички наратив. То говори да Немачка и даље задржава курс умерене сарадње с Русијом, што је потврдила и Ангела Меркел, рекавши 20. априла да је најутицајнија држава ЕУ донела решење у корист пројекта гасовода „Северни ток 2“, без обзира на став о том питању неких других чланица ЕУ. Докле год Немачка не мења овај правац лавирања између САД и Русије, званична Москва може наставити сарадњу с утицајним државама ЕУ, без обзира на местимичну антируску реторику и базична размимоилажења у неприхватању либералних вредности као фундаменталне друштвене парадигме.

Несуђени атентат на Лукашенка

Усред ових збивања дешавају се два наизглед неповезана догађаја, па и наратива везана за њих на основу којих се изграђује одређена геополитичка стратегија, како Сједињених Држава, тако и Русије. Наиме, 17. априла, за време, веровали или не, радне акције, председник Белорусије Александар Лукашенко обраћа се новинарима с тврдњама да је против њега и његове државе скована завера у оквиру које је требало да буде убијен, а власт преузета насилним путем уз учешће делова белоруског војног апарата. Свега сат касније истога дана на Западу је лансиран други наратив, да ли је у питању контранаратив и јесте главно питање, у складу с којим су исти они „агенти ГРУ“ одговорни за тровање Скрипаља нервним отровом „новичок“ у Британији, овај пут заслужни за дизање у ваздух складишта оружја у Чешкој, и то 2014. године. За овај наратив већ никако не приличи рубрика „веровали или не“, јер је више у домену паранормалног.
Белоруски наратив је потврђен конкретним доказима у виду видео-записа седморице мушкараца који на онлајн-сесији путем платформе зум расправљају о томе како је најбоље одстранити Лукашенка из власти и заузети престоницу Белорусије, Минск. Оптужбе против њих су свакако засноване на доказима, али њихови разговори делују аматерски и помало комично (што затворске казне које им прете нимало нису). На снимцима су белоруски опозиционари отворено повезани са Сједињеним Државама, у том смислу да један од њих, адвокат Јуриј Зенкович, поседује америчко држављанство, док други учесници ове занимљиве завере, члан академске заједнице Александар Перепечко, бивши безбедњак Павел Кулаженко, те психијатар Дмитриј Шчигељски, живе и раде у САД. Од остале тројице, бивши командант белоруске противтерористичке јединице „Алмаз“ Игор Макар живи и ради у Литванији, док је најпознатији од свих учесника, политички аналитичар и активиста Александар Федута на релацији Пољска–Белорусија. Од свих дискутаната на тему државног удара и ликвидације председника Белорусије једино политички активиста Григориј Костусев живи у Белорусији. По видео-записима завереници су расправљали о три сценарија преузимања власти: први је био атентат на Лукашенка за време параде победе у Другом светском рату 9. маја, други се тицао напада на колону аутомобила у којој би се налазио председник Белорусије и трећа је подразумевала убиство председника снајпером док се овај налази у својој државној резиденцији ван Минска. Поменути Федута био је заговорник идеје атентата на Лукашенка по угледу на убиство некадашњег председника Египта Анвара Садата, што ће рећи подржавао је први из три описана сценарија.
Од ове седморице, од којих, као што смо видели, већина живи и активна је ван граница Белорусије, ухапшена су тројица: Федута, Зенкович и Костусев. Сада долази најзанимљивији и најважнији део приче, док је Костусев ухапшен у Белорусији, Федута и Зенкович ухапшени су на оперативном састанку у Москви. Престаје да буде важно да ли су поменути завереници били заврбовани од стране америчких тајних служби, или су их на танак лед намамили руски ФСБ и белоруски КГБ (назив службе није промењен од СССР-а), већ је суштински значајно да је ово била заједничка операција руске и белоруске службе где су оне наступиле потпуно синхронизовано. Ова чињеница сведочи о високом степену сарадње и повезаности између званичне Москве и Минска, то јест Русија и Белорусија већ функционишу као добро наштимован оркестар. Александар Лукашенко саопштио је медијима да је питање завере против њега покренуо Владимир Путин у разговору с председником САД Џозефом Бајденом, али да од њега није добио никакав конкретан одговор да ли америчке службе стоје иза овог плана преузимања власти у Белорусији. Лукашенко је и нескривено оптужио Американце за, до детаља описану, заверу, поставивши реторичко питање – зашто они то раде, додајући при томе да одлуку за ликвидацију председника друге државе може донети само највише америчко руководство, а никако саме специјалне службе, које су искључиво задужене за оперативни део. Гласноговорница Министарства спољних послова Руске Федерације Марија Захарова изјавила је, поводом завере против Лукашенка, да је једну такву операцију тешко могуће било планирати, а камоли спровести, без сазнања америчке тајне службе. Руска Федерална служба безбедности започела је своју истрагу о организаторима овог догађаја, која је у току.

Интеграције Русије и Белорусије

Узимајући у обзир чињеницу да Сједињене Америчке Државе воде изузетно агресивну политику у источној Европи, усмерену против Русије и Белорусије, логично је да ће као резултат тих поступака уследити зближавање Русије и Белорусије и то не само на неофицијелном нивоу двојице председника већ и у сфери институционалних интеграција. Познато је да Русија развија свој евроазијски блок као пандан немачко-француској Европској унији, а мање се у српској јавности говори о другом руском интеграционом пројекту који се тиче зближавања с Белорусијом. Наиме, ова два пројекта су комплементарна и паралелна, што значи да се руске и белоруске интеграције такође позитивно оцртавају на развој хармоничних односа унутар Евроазијске економске уније. Руско-белоруски пројекат интеграција назива се Савезна држава, што на први поглед наводи читаоца да се ради о изградњи једне заједничке државе федералног типа политичког устројства. Ово у ствари није случај, Белорусија не намерава да се одрекне свог суверенитета, док Русија не планира да анектира свог најближег суседа и савезника. Савезна држава је 1990-их година била замишљена као пројекат обједињења Русије и Белорусије у једну државу, али је у савременој етапи та првобитна замисао замењена на интеграциони пројекат изградње широког спектра наднационалних институција упућених на економско усклађивање двеју суверених и независних држава.

Посета ГРУ Чешкој

Паралелно с наративом који сведочи о блиској повезаности Русије и Белорусије, на Западу је пуштен наратив о злим руским агентима који убијају и руше све пред собом широм Европе, а ко зна, можда и света. Опет су главни актери злогласни ГРУ агенти „Петров“ и „Боширов“, само што се овај догађај дешава годинама, тачније четири године, пре „тровања“ Скрипаља у британском Солсберију, па се они зову другачије – Табаров и Попа, али изгледају исто да не буде никакве забуне. Дакле, Петров и Боширов, односно Табаров и Попа, извршили су диверзију у моравском селу Врбетице, на југоистоку Чешке. Радило се о експлозији у приватном складишту, где је приликом прве експлозије у октобру 2014. погинуло двоје запослених. Међутим, дошло је и до друге експлозије у децембру исте године, а да ли су Табаров и Попа, или већ Петров и Боширов, направили други круг у Врбетицама чешке власти нису саопштиле. За разлику од наратива о атентату на Лукашенка где смо видели доказе, јавности нису предочене никакве чињенице о умешаности Русије у експлозији у забаченом чешком сеоцету која се догодила пре чак седам година.
Од тока ове невероватне приче важније су последице и на шта она треба да упути. Прво, овај невероватни наратив је показао ко су директни савезници САД у Европи, поред Чешке – Словачка, Пољска и три балтичке републике, оне су све прихватиле здраво за готово, па и америчко-чешки наратив и придружиле се протеривању руских дипломата из њихових држава. Прва је, наравно, била Чешка, која је, поред протеривања 18 руских дипломата, прекинула с Русијом и сарадњу у домену нуклеарне енергије. Дипломатски односи Русије и Чешке су услед овог протеривања дипломата, на шта је Русија такође одговорила протеривањем двадесеторице чешких представника, сведени готово на нулу. Ипак, као и у случају америчких санкција против Русије, због ко зна каквих и чијих хакерских напада, и уз овај чешки наратив стале су искључиво источноевропске државе које су од 1990-их под доминантним утицајем Сједињених Држава. Ово је веома важно јер показује да западноевропски део ЕУ није спреман да се слепо стави на страну САД и придружи се америчком Хладном рату 2.0 против Руске Федерације. Из датог следа догађаја закључујемо и да су источноевропске државе фактички тројански коњ унутар ЕУ који заступа у првом реду интересе Сједињених Држава, а не уједињене Европе, што ће такође имати своје последице за функционисање ЕУ.
Концепт о диверзији чак ни саме чешке власти нису решиле да развију до краја, јер је премијер Чешке Андреј Бабиш пожурио да изјави да не сматра да је поменута експлозија била акт државног тероризма, што би значило да та држава треба да прекине све односе с Русијом моментално. Као да и сама чешка политичка класа шаље сигнале – нисмо ово ми смислили, то је америчко масло. Бабиш је чак признао да је власник складишта био бугарски трговац оружјем Емилијан Гебрев, који се бавио доставом оружја у Украјину и Сирију. Русија, међутим, више изгледа није спремна да трпи агресивне провокације на свој рачун, те је одлучила да сваки пут када неки амерички источноевропски „партнер“, читај сателит, лансира антируски наратив, Москва реагује подизањем улога и кажњавањем свих који у томе учествују. О томе је и председник РФ Владимир Путин говорио док се обраћао представницима оба дома руског парламента, истичући да Русија неће више трпети провокације и да она има своје црвене линије које се морају поштовати иначе ће уследити последице. Добра страна датог наратива јесте солидарност коју је Белорусија исказала према Русији, уводећи санкције против чешко-немачке компаније „Шкода“. Разуме се да се белоруско руководство одлучило на овај корак не искључиво из усклађености са спољном политиком Русије него и као део протекционистичких мера усмерених против западних држава које врше притисак на Лукашенка, али ни амерички сателити не уводе санкције Русији из разлога међусобне солидарности, већ због материјалне користи за њихову политичку класу.

Руски медији су 2019. године објавили да је сачињен један оквирни документ о руско-белоруским интеграцијама, који је назван „мапа пута“. Пошто је спољна политика Белорусије у том тренутку била многовекторна, усмерена на сарадњу и с Русијом и са Западом, белоруски званичници су одрицали постојање поменуте мапе, оптужујући руски лист „Комерсант“ да је измислио целу причу. Тада се Лукашенко плашио да наговести да се ради на пројекту продубљивања интеграција Белорусије и Русије, јер би на то изразито негативно реаговали и представници колективног Запада, као и белоруски либерали и националисти. Две године касније, то јест сада када су САД покушале да збаце Лукашенка с власти, а Пољска и Литванија претворене у праве оперативне базе за спровођење једног таквог подухвата, председник Белорусије изјављује да преговори по мапи пута интеграција иду у позитивном смеру и више нико не одриче ову тенденцију. Мапа пута подсећа на поглавља преговора Србије у оквиру евроинтеграција, с тим што Русија и Белорусија заиста договарају услове разних тачака овог споразума, док се Србији из Брисела једноставно испоставља списак услова које она мора да испуни не би ли њена кандидатура за ступање у Европску унију била озбиљно узета у разматрање.
Говори се о 31 тачки у оквиру руско-белоруских интеграција, а Александар Лукашенко је на састанку с Владимиром Путином 22. априла изјавио да је постигнут договор око 26-27 тачака, док се око две-три тачке још увек воде преговори. До овог састанка је дошло после пуштања у оптицај белоруско-руског и чешко-америчког наратива који јасно показују где пролази граница између САД и Русије у источној Европи. Тачке које се тичу сарадње у сфери безбедности су већ, по свему судећи, покривене, али су економске тачке о јединственом валутном емисионом центру и о унификацији пореског система још увек отворене. О намерама званичног Кремља и Минска сведоче и истраживања јавног мњења официјелних центара за друштвена истраживања у Русији и Белорусији. Тако по подацима руског државног ВЦИОМ-а од септембра 2020. године, 43 процента грађана Русије сматра да није потребно да Русија и Белорусија ступе у исту државу већ да треба продубљивати двостране односе, 22 посто да треба да буде створена једна држава у којој ће Русија и Белорусија бити равноправни чиниоци, док само 17 одсто Руса подржава идеју утапања Белорусије у Русију. Институт социологије Белорусије урадио је слично истраживање у јуну 2020. године по коме 61,6% Белоруса није спремно да се одрекне суверенитета своје државе и да подржава повезивање с Русијом на основу потписивања међународног споразума, док 24,5% сматра да треба изградити заједничку државу у којој би Русија и Белорусија били равноправни федерални субјекти, а само 6,7% подржава идеју да Белорусија постане део Русије.
Будући да су ово званична државна истраживања јавног мњења, она јасно показују да грађани подржавају официјелну политику руководстава Белорусије и Русије, а то су процеси интеграције двеју независних држава. Америчка спољна политика увелико иде наруку интеграцији Русије и Белорусије, мобилишући поједине државе источне Европе против ове две савезничке државе. Не само то већ санкциона политика САД против Русије, подржана верзијама догађаја у које је тешко поверовати чак и ако сте ватрени русофоб, удаљава развијене западноевропске земље од Сједињених Држава, у поређењу с којима Русија и Кина почињу да изгледају као све пожељнији партнери.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *