ВЛАДИМИР ПУТИН: ЗАЖАЛИЋЕ КАКО ОДАВНО НИСУ

Одговор Русије на провокације биће асиметричан, брз и жесток и надам се да никоме неће на памет пасти да пређе црвену линију, а где ће она пролазити, ми ћемо одређивати сами, поручио је Владимир Путин

Овогодишње обраћање Владимира Путина Федералној скупштини Руске Федерације најављивано је као историјско. И с правом, јер поруке које је руски председник упутио домаћим грађанима и иностраној јавности умногоме одударају од свега што се од њега могло чути претходних година – не по тону, јер је Путин говорио мирно и пристојно као и увек, већ по садржају ових порука. Овога пута није говорио о западним „партнерима“ већ их је називао само „колегама“, а први пут је употребио израз „непријатељске државе“. Овде треба направити мало појашњење: у питању је дипломатска финеса и игра речи, јер се у руском језику непријатељ каже „враг“, а Путин и руски званичници у овом случају не користе именицу, већ придев скован од две речи: „не“ и „пријатељ“. Дакле, Руси још увек не кажу да су за њих САД и Запад непријатељи, већ је за сада реч о „непријатељским државама“, односно о земљама које се не односе пријатељски према Москви. Кремљ је оставио још један, последњи траг наде да ситуација може бити поправљена и исправљена, пре него што Запад, од „непријатеља“ – постане „враг“.

ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ ОДРЕЂУЈЕ МОСКВА На церемонији у Централној изложбеној сали „Мањеж“, непун километар удаљеној од Црвеног трга, сабрало се више од хиљаду људи, први пут у „постковид режиму“, односно углавном без маски, које су носили само ретки међу њима. Сенатори Савета Федерације, депутати Државне думе, премијер са члановима Владе, председници Уставног и Врховног суда, верски лидери и друге јавне личности окупили су се у среду, 21. априла, да од шефа државе чују најновије оцене актуелне ситуације у друштву и на међународној сцени. У говору који амерички председници и медији називају „стање нације“, Путин је заиста и указао куда иде Русија, али и подвукао да Москва више ни за милиметар неће узмицати пред притисцима, ма какви они били и ма од кога долазили. Истовремено је Вашингтону и његовим савезницима поручио да ће „зажалити како одавно нису“ ако буду прешли црвене линије.
А њих одређује Москва и задржава суверено право да одлучује где ће их тачно повући, нагласио је Путин. За оне који, можда, не прате пажљиво руског лидера и генезу његових порука Западу, треба рећи да он никада није, било коме, упутио било какву претњу или шта томе слично, већ води рачуна да се изражава крајње културно и с уважавањем, увек користећи различите нијансе еуфемизама и метафора. То је чинио и овог пута, али, први пут од 2007. и чувеног Минхенског говора, уз неколико недвосмислених изузетака. И за разлику од 2007, када је упозоравао да због покушаја успостављања западне хегемоније прети озбиљан поремећај у међународном поретку успостављеном после окончања Хладног рата – што 14 година касније може да види и разуме сваки становник ове планете, а не само „експерти“ – сада указује да актуелни геополитички сукоб може прерасти у нешто због чега ће многи зажалити „како одавно нису“. Остаје само нада да ће га овог пута пажљивије слушати, чути и разумети. За своје и добро свих нас.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Na prvi pogled mnogi bi mogli biti razočarani jer je Putin malo pažnje posvetio spoljnoj politici. Nije bilo nikakvih jakih međunarodnih izjava. Međutim, čini se da nije realna to razočarenje. Putinovo ćutanje o nizu pitanja (na primer o budućem susretu sa Bajdenom) govori glasnije od mnogih reči i izjava. Putin je iscrtao svoje gledanje današnjih problema međunarodnih odnosa. Umesto „Minhenske reči“ Putin je to učinio koristeći likove iz „Knjige o džungli“ Radjarda Kiplinga. Nije ovo prvi put da se Putin „poziva“ na likove iz ove knjige. To je učinio i 2011. godine, drugim povodom. Sada je SAD izjednačio sa zloglasnim tigrom Šir Kanom, oko koga igraju i umiljavaju se sitne zveri, da mu se dodvore. Moguće je mnogo pisati o ovoj „analogiji“, ali meni se čini važnim i nešto drugo. Šir Kan ima povređenu šapu i zbog toga nije više u stanju da lovi brze i jake. Sada je u otvorenom lovu samo na slabe i spore. To Šir Kan („duboka država“) pokušava da prikrije „silnim potezima“, ali (što bi rekla deca) vidi se iz aviona.

    14
    1
  2. Душан Буковић

    Уобличавање безбожности у Европи и Америци, давање замаха оним големим рушилачким снагама безбожја, извршено је кроз марксизам у свим његовим облицима, било да је реч о национал-социјализму, бундизму, фабијанизму, бољшевизму, фашизму, америчком кејнизму и текућем мултикорпоративном социјалистичком поретку, којег пропагирају извесни „велики изабраници и кадрови“ , идолатристи, окултисти, ритуалисти и езотеристи у дегенерисаној и безбожној Европи и Америци.

    У овом контексту цитирали бисмо Пјера Вириона, који у својој књизи “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise” трвди да су се Совјетски интереси поклапали са међународним интересима Запада:

    “Дакле, још једном тврдимо, да би 1955, па чак и 1957, Совјетска Русија била неспособна да се одржи, да Висока Универзална Масонерија, служећи се англосаксонском моћи и затровавањем маса, није сматрала Гвоздену Завесу неповредљивом, постигавши, да совјетска неповредљивост постане реалност. Суецка афера била је заустављена не руским претњама, већ интервенцијом САД. Тачно исто таква политика била је вођена на истоку, према Чанг-Кај-Шеку, а у корист кинеског комунизма…“ – “…Or, affirmons-le fois de plus: en 1955 et meme en 1957, la Russie sovietique etat parfaitement incapable de tenir si la Hute Maconnerie Universelle, usan des puissances le Rideau de fer comme intangible et fait passer la superiorite sovietique pour une realite. L’affaire de Suez a ete arretee, non par les menaces russes mais par les Etats-Unis. Exactement la meme politique qu’en Orient vis-à-vis de Tchang Kai’ Cheik au profit du communism chinois…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 117).

    Велика је заблуда извесних „српских“ стаљиниста, да је манијак Стаљин био заштитник „свете православне совјетске Русије“ , који је видео главну опасност по неруске нације у западној експериметнталној Совјетској унији у „великоруском шовинизму“. Он је у току 1923. године говорио, између осталог, још и ово:

    „Главна опасност која отуда проистиче, – то је од тога што код нас у вези с Непом расте, и то не сваког дана, него сваког часа, великодржавни шовинизам, најокорелији национализам, који настоји да збрише све што није руско, да скупи све конце управе око руског елемента и придави све што није руско. Главна опасност састоји се у томе што при таквој политици долазимо у опасност да изгубимо поверење бивших угњетених народа према руском пролетаријасту, које су ови стекли у октобарским данима, када су руски пролетери збацили спахије и руске капиталисте, када су руски пролетери разбили национално угњетавање, повукли трупе из Перзије, из Монголије, прогласили независност Финске, Јерменије и уопште поставили национално питање на потпуно нове основе. То поверење које смо тада стекли можемо потпуно изгубити ако се сви не наоружамо против тог новог, понављам, великоруског шовинизма… Ето ту опасност, другови, ми морамо по сваку цену потпуно савладати, иначе нам прети перспектива губитка поверења радника и сељака раније угњетаваних народа, прети нам перспектива прекида везе између тих народности и руског пролетаријата, а самим тим прети нам опасност стварања извесне пукотине у систему наше диктатуре. Не заборавите, другови: кад смо са развијеним заставама ишли против Керенског и срушили Привремену владу, срушили смо је поред осталог, зато што смо за собом имали поверење угњетених народа, који су од руских пролетера очекивали ослобођење. Не заборавите на резерве као што су угњетени народи, који ћуте, али својим ћутањем врше притисак и решавају много штошта. Често се то не осећа, али ти народи живе, они постоје, и на њих не смемо заборавити. Да, другови, опасно је на њих заборављати. Не заборавите: да у позадини Колчака, Дењикина, Врангела и Јуденића нисмо имали такозване ‘инорце’, да нисмо имали раније угњетаване народе који су поткопавали позадину тих генерала својим прећутним симпатијама за руске пролетере, – другови, то је нарочити чинилац у нашем рзвитку: прећутне симпартије, њих нико не види и не чује, али оне решавају све, – да није било тих симпатија, ми не бисмо смакли ниједног од тих генерала…“ (Види: Ј. Стаљин, Марксизам и национално-колонијално питање, „Култура“, Београд, 1947; Редакциони одбор: О неистинитим и неправедним оптужбама против наше Партије и наше земље, „Борба“, Београд, 1948, стр. 14-16).

    Достојевски је пророчки сагледао суштину безбожног марксистичког „социјализма“. Он је рекао:

    „Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да сав свет намерава уредити искључиво на начелима разума… Социјализам није само радничко питање, него је по превасходству атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато де се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу…”

    Све је то само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:

    „Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

    Три године касније, Достојевски је писао:

    „Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама и сакупљала се вековима…? Та неприродност и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“

    Такође, Достојевски је пророчки предвидео догађаје који су настали у данашњој дегенерисаној и безбожној Европи, која је изгубила своје јединство и своју водећу политичку и културну улогу у свету, рекао је да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

    У овом контексту указали бисмо и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог, стоји:

    „Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблему’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте представљају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом…“ (Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 41-42).

    Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника „Светског федералистичког покрета“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег („They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јофе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov, Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољског, јеврејског, немачког и етиопског порекла — … was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent… (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјаснио деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)

    Можемо без икаквивих претеривања рећи да су европски и амерички империјалисти-тријалисти остварили безбожне марксистичке и „социјалистичке“ планове и намере преко крволочних буржоаских најамника Лењина, Стаљина и Броза у Русији и Југославији. Трајно су разбили и осакатили Русе и Србе.

    1
    5
  3. Душан Буковић

    СРБИЈА И РУСИЈА У НАПОЛЕОНОВИМ ПЛАНОВИМА И НАМЕРАМА

    Полазећи о чињенице да су енглески масони основали у Француској 1789. године Јакобински клуб, у којем су се посебно истицали, између осталих, Марат, Дантон, Робеспјер и помпезни Наполеон (Види: Nesta H. Webster, The French revolution, Hawthorne, California, USA, 1983; Nesta H. Webster, World revolution, London, England, 1921; Nesta H. Webster, Secret societies and subversive movement, London, England, 1924; Nesta H. Webster, The socialist network, Omni publications, Hawthorne, California, USA, 1973; Nesta H. Webster and Kurt Karlen, Boche and Bolshevik, New York, 1923).

    За остварење Наполеонових масонско-јакобинских планова и намере главну сметњу представљала му је православна Русија. То нам најбоље одсликава и овај податак који се односи на разговор између Наполеона и римског католичког темплара Метерниха, који је објављен у књизи Гргура Јакшића “Европа и васкрс Србије 1804-1834”, где између осталог, стоји:

    “Тада се цар вратио на заједницу интереса Француске и Аустрије у Источном питању… Рекао му је да је наредио своме амбасадору у Петрограду да изјави руској влади, да се он, веран својим обавезама које је примио на себе у Ерфурту, не може противити присаједињењу Влашке и Молдавије Русији, али да неће допустити да се Русија даље шири. ‘Ја нећу трпети ни окупацију утврђених места на десној обали Дунава, ни заштиту над Србима – продужио је он. Србија вам мора припасти једног дана; али ја не сматрам да је у мом интересу да изазивам пропаст Турске царевине; њено рушење није ни у вашем интересу. Ако хоћете да поседнете Београд, ја се томе нећу противити; нека Турска закључи мир са Србима и нека им постави кнеза њихове народности; ја се нећу противити да тај кнез буде под вашом гарантијом и заштитом, не могу пристати на једног господара под гарантијом и заштитом Русије, нити на и најмању отимачину те силе на десној обали Дунава… Ако она буде хтела да узме ма и једно утврђено место, ја ћу то сматрати као
    освојење Цариграда’.

    – ‘Што се тиче Београда – одговорио је аустриски министер – то би место било од огромне користи по Аустрију; али досад су нас два разлога задржала од сваке активне политике у Србији: први је да не убрзамо пропаст Турске царевине…’

    Осем тога, Наполеон је ставио до знања руској влади да ће свако мешање у српске ствари а нарочито утврђивање Руса на десној обали Дунава, узети као повреду ранијих уговора и да се онда неће више сматрати као везан њима…”

    (Види: Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157/158).

    Наполеон је то радио по масонско-јакобинском програму, који је предвиђао уништење православне Русије и Србије и тиме проширио конспиративну базу за остварење фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у православној Русији.

    Није тајна да фабијанско-бундистичка и бољшевичка револуција у Русији није дошла изненада. Она је много раније приређена и припремљена у масонско-јакобинским ложама у западној Европи и подземној, подривеној и потпаљеној православној Русији, штo сe јасно види у расправи енглеске историчарке Несте Х. Вебстер (Nesta H. Webster), коју је објавила под насловом “Chart accompanying – The socialist network”, где између остало стоји:

    “RUSSIA.
    FIRST INTERNATIONAL 1864: Karl Marx, Wolff, Odger, Cremer – Mazzinistes, Le Lubez, Eugene Dupont, Herman Jung, Eccarius, Lessner, 1869-1872. Bakunin and Co. James Guilaume.
    ANARHISM.
    ALLIANCE SOCIALE DEMOKRATIQUE 1864: 1864. Bakunin, Netchaieff.
    NIHILISM 1862-1872.
    REVOLUTIONARY SOCIALISM.
    ANARHISM 1872: Prince Kropotkin,
    GROUP FOR THE EMANCPATION OF LABOR 1883: George Plekhanov, R. Axelord, Vera Zassulictch, Leo Deutch.
    RUSSIAN SOCIAL DEMOCRATIC PARTY (Marxian) 1908: Plekhanov.
    MENSHEVIKS 1903: Martov.
    BOLSHEVICS 1903: Lenin.
    JEWISH BUND 1906.
    MENSHEVICS 1917: National: Plekhanov, International: Martoff.
    BOLSHEVIKS: (Russian Communist Party)., Nov. 1917, Lenin and Trotsky.
    SOCIAL REVOLUTIONARIES: March, 1917. Kerensky.
    POLIT – BUREAU – TS. I. K.: Central Excc. Com’tee of U.S.S.R.
    ALL RUSSIAN CONGRESS OF TRADE UNIONS JAN. 1918.
    ANARCHISM COMMUNISM – BAKUNIN HOUSE – LONDON AND GLASGOW 1920: Guy Aldred.
    ANARCHISM FREEDOM GROUP (Kropotkinist) 1920: Geoge Bareet, Dr. M. Zalkind.
    ALL RUSSIAN CENTRAL COUNCIL COUNCILL OF TRADE UNIONS: Tomski.
    INTERNATINAL COUNCIL OF TRADE AND INDUSTRIAL UNIONS, June 1920.
    R.I. l. U. (Red Internationale of Labour Unions.): “The Profintern” ‘ 1921, A. Losovsky, Tom Mann, Nogin, Anton Mayer, Orlandes, geoge Andreychine.
    THIRD INTERNATIONALE: “The Komintern”, Moscow, March, 1919. Lenin and Trotsky, 1923, Pres. Zinoviev.
    I.K.K.I. (Exsecutive Committee of the Communist Internatonale): Zinoviev.
    YOUNG COMMUNIST LEAGUE: “Comsomol” 1919.
    M.O.P.R. (Scours Rouge Internationale): Moscow, 1922.
    ALL RUSSIAN GENERAL CONCIL OF TRADE UNIONS IN 1925: Tomski, Melnichansky, Lepse, Dogadov, Mikhaliv, etc.
    PROFINTERN IN 1926: Presidium of: A. Losovsky, Dogadov, Melnichansky, Nat Watkins, , Semard, Monmoussean, Johnson, etc.
    KOMINTERN IN 1926: Presidium of I.K.K.I, , Zinoviev, Bukharin, Stalin, Gallacher, Larkin, Semard, Dorsy, Clara Zetkine, etc.
    ANGLO- RUSSIAN TRADE UNION UNITY COMMITTEE 1925: Tomski, Dogadov, Pureell, H. Smith, Bromley, Tillett, etc.
    ANGLO – RUSSIAN PARL., COMMITTEE – Cic. 1923: E.E. Morel, A. A. Purcell, etc.
    HANDS 0FF RUSSIA COM’TEE MAY 1920: Tom Mann, Israel Zangvill, etc.
    (Види: Nesta H. Webster, Chart accompanying “The socialist network” – Marxian socialism, Karl Marx- Fiedric Engels, The chart is arranged latitudinally in chrolonogical order throughout, and longitudinally according to countries, Hawthorne, California, USA, 1973).

    Русија је била једина земља у Европи коју безбожни западно европски империјалисти-тријалисти нису могли фронтално уништити. Зато су је подривали, потпаљивали изнутра и споља у девтнаестом и двадесетом столећу преко буржоаских најамника, који су се церили, као што се цере и данас буржоаски најамници у Русији, над обновљеном православном руском земљом, коју и данас намеравају да униште.

    Шта нa ово кажу савремени “српски” западноеврпски и амерички буржоаски најамници, интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, франкофили, англофили, припадници француских и англоамеричких масонско-јакобинских ложа у окупираној, обесправљеној, осакаћеној и пониженој несрећној Србији?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *