Вашингтонски хазардерски покер

Време драматичних конфронтација: с доласком нове администрације у Вашингтону дошло је до опасног „затезања конопца“ између великих сила, односи с Москвом никад нису били гори од пада Берлинског зида, а с Кином од успостављања дипломатских односа

Tешко је заиста рећи шта туробније и злослутније делује у овом часу: пандемијска пошаст која незаустављиво хара планетом или, такође, злослутне вербалне салве које минулих недеља размењују званичници великих сила. Све учесталије се, у медијском и политичком свету, чује питање: јесмо ли на прагу новог хладног рата. Расте број оних, а међу њима има звучних имена, који тврде да нови хладни рат, овога пута друкчијим (дигиталним) средствима, увелико бесни.
Није мало експерата који упозоравају да улазимо у период бурних, тектонских промена и опасности. С потенцијално фаталним последицама: надметања великих сила око идеологија, интереса и (посебно) премоћи, често су се завршавала великим ратовима.

АГРЕСИВНЕ ПОРУКЕ Страх од конфронтација међу великим силама – а у овом случају и том контексту, спомињу се најпре, или искључиво, Сједињене Америчке Државе, Русија и Кина, које би могле у једном часу да измакну контроли – подстакле су, добрим делом, неуобичајено оштре, агресивне поруке упућене из Вашингтона Москви и Пекингу: као да је нова администрација, у хазардерском политичком покеру, кренула на „све или ништа“. У том контексту се могу посматрати и тумачити најновија, и све опаснија, драматизација ситуације у Украјини и око Украјине.
Тек устоличени амерички председник Џозеф Бајден најављује (говорио је о томе недавно и изричито дипломатама у Стејт департменту) такође офанзивно, оживљавање старих и успостављање нових савезништава с нескривеним циљем „обуздавања и изоловања“ Русије и Кине. С друге стране, ни у Москви и Пекингу не седе скрштених руку. Запад примећује да се збива оно што је најмање хтео и желео: „забрињавајуће приближавање“ Русије и Кине.

[restrict]

ИСКУШЕЊА САВЕЗНИШТАВА Још је неизвесно како ће то ићи са стварањем нових савезништва, али је већ сада очигледно да оно старо, и деценијама готово монолитно – посебно у годинама Хладног рата – трансатлантско савезништво неће, и не може бити онако хармонично како би нови станар Беле куће желео. За то су „криве“ промене које су се догодиле у међувремену, не само током Трамповог председничког мандата, и на једној и на другој страни Атлантика.
Јединствени односи какви су постојали између САД и Европе неће се поновити, констатује уредник „Тајма“ Ијан Бренер. „Заједничке вредности“ које су некад чврсто повезивале савезнике, бивају све мање заједничке.
Доста „пометње“ изазвао је, и кад то на први поглед није било видљиво, брегзит: Вашингтон је остао без „главног адвоката“ у Европској унији. Кључне поделе и могући расколи су, међутим, они геополитички: у различитим приступима и односима према Русији и Кини. Вашингтон региструје са све уочљивијом нервозом поделе у Европској унији: неке чланице европске фамилије би „топлије“ неке „хладније“ односе, на пример, с Москвом.

КИНЕСКА РАСЕЛИНА Главна раселина у трансатлантским односима је, иначе, она кинеска. Вашингтон види земљу у великом, не само економском, напону као највећи изазов, и претњу, за сопствену економију и националну безбедност. Европски поглед на Кину је нешто друкчији. Европљанима је, с мање зазорљивости кад је реч о безбедности, у првом плану економски интерес.
Нова америчка администрација је с горчином примила европски „поклон за усељење“ Џозефу Бајдену, за кога су, иначе, готово листом у европској фамилији срчано „навијали“: потписивање свеобухватног споразума о инвестицијама (у децембру), током немачког председавања, између Европске уније и Кине. Мет Потингер, заменик (Трамповог) саветника за националну безбедност, констатовао је како су влада и лидери обе политичке странке били „збуњени“ и „запрепашћени“ због тог кинеско-европског ортаклука.
Раније споменути уредник „Тајма“ Бренер, имајући све то у виду, упозорава да је тешко успоставити чврсту сарадњу међу партнерима кад се не зна „ко су вам заједнички пријатељи, а ко непријатељи“ . И закључује: трансатлантско савезништво ће се само даље растакати…

ТРАМП ОТИШАО, СПОРЕЊА ОСТАЛА Немци су међу Европљанима вероватно најгласније, и најотвореније, прижељкивали промену станара у Белој кући. Изричитије због онога који се иселио. Доналд Трамп је отворио широк фронт према отаџбини његових предака, атакујући је на више (осетљивих) тачака: од „неправде“ у трговинској размени, с огромним суфицитом на немачкој страни („није морално да је њујоршка Пета авенија препуна мерцедеса а да у берлинској Унтер ден линден нема готово ниједног шевролета“) преко готово занемарљивог издвајања за НАТО (испод два одсто бруто националног дохотка), енергетске зависности од Руса (на нишану се посебно налазио „Северни ток 2“) до претњи с повлачењем десетак хиљада америчких војника из Немачке.
Трамп је дефинитивно отишао. Међутим, све је уочљивије да с његовим одласком нису отишле и потенцијална политичка „минска поља“ у односима између две земље. Бива већ очигледно да ће с доласком Бајдена бити више сагласја и хармоније на међународној сцени (климатске промене, нуклеарни споразум с Ираном…), али не мање спорења у билатералним односима.

ПОКУШАЈ „УБИЈАЊА“ „СЕВЕРНОГ ТОКА 2“ Да се овом приликом усредсредимо само на једну „варничаву“ тачку: „Северни ток 2“. Преко те тачке прелама се много тога у немачко-америчким односима. И прети да постане драматичније него у драматично Трампово време. Сенатори обе политичке странке притискају председника Бајдена да, по сваку цену, осујети велики енергетски пројекат „пре него што буде прекасно“. Постављање цеви за гасовод дуг 1.200 километара који пролази дном Балтичког мора већ је готово (96 одсто) обављено.
Сенаторе очигледно није умирило упозорење новог шефа Стејт департмента Ентонија Блинкена да сви који су повезани с градњом овог гасовода треба „хитно да обуставе рад“ иначе им прете ригорозне америчке санкције. Да би се појачао утисак, лансирана је идеја о именовању специјалног изасланика „за убиство ’Северног тока 2’“.
Амерички портал „Политико“ саопштава да је саветник за националну безбедност Џејк Саливен пронашао за то правог човека – Амоса Хохстејна. Главна препорука: био је у администрацији Барака Обаме специјални изасланик и координатор за међународна енергетска питања и, што је у овом часу још важније, особа од „посебног поверења“ тадашњег потпредседника а садашњег председника Џозефа Бајдена.

ИРИТАЦИЈЕ У МОСКВИ И БЕРЛИНУ „Политико“ констатује како „неки званичници“ страхују да би именовање специјалног изасланика (још то званично није учињено) могло да буде контрапродуктивно: да само доведе до одлагања санкција против „Северног тока 2“ и сигнализира Немачкој и Русији да су САД, у овом случају, отворене за „неку врсту помирења“. Бајдену је, наводно, стало да не заоштрава додатно односе с тако важним европским партнером као што је, несумњиво, Немачка.
И Русија и Немачка (бар за сада) су, свака из сопствених разлога, веома заинтересоване да се градња гасовода оконча и што пре пусти у рад. И сасвим је разумљиво што је идеја о изасланику за „убиство“ „Северног тока 2“ изазвала иритације и у Москви и у Берлину.
Званични представник Кремља Дмитриј Песков био је изричит: кандидовање таквих изасланика за пројекат, „екстремно важан за енергетску будућност Европе“, који нема ништа са Сједињеним Америчким Државама (лоциран је на другом континенту), представља кардинално мешање у унутрашње ствари и економске интересе других земаља.
Ни обазриви немачки шеф дипломатије, кад је реч о односима с Америком, није био мање јасан и изричит: влада је одлучна да се заврши велики енергетски пројекат. Уз опаску: није нам уопште потребно да расправљамо о европском суверенитету (а те расправе је подстакао Трампов наглашено критички однос према Немачкој и Европској унији) ако се под тим подразумева да (и) у будућности чинимо све што хоће Вашингтон.

ЗАТЕЗАЊЕ КОНОПЦА У и онако лошим односима између три велике силе споменуте на почетку овог текста, Сједињених Америчких Држава, Русије и Кине, „с доласком нове администрације „затезање конопца“ дошло је до пуцања. Утицајни „Њујорк тајмс“ у тексту под насловом „Распирује се потпуно нови хладни рат“ упозорава да наступа ера огорчене борбе суперсила, обележена вероватно најгорим односима које Вашингтон има с Москвом „још од пада Берлинског зида“, а с Кином од успостављања дипломатских односа.
Ескалирало је, примећује амерички дневник, након што се Бајден сложио с констатацијом (телевизијског водитеља) да је Путин „убица“. И након што су Кинези, приликом сусрета с представницима нове администрације (на Аљасци), подучавали Американце о томе колико је погрешан њихов арогантни став да свет треба (и мора) да имитира америчке слободе.
Иако хладни рат, наставља овај дневник, није поново почео – нема оне (некадашње) нуклеарне претње, садашња трка одвија се у технологијама, сајбер ратовима и утицају на друге земље – „сцене које се одигравају пред нашим очима носе ехо старих лоших дана“. Споменути састанак на Аљасци подсетио је аутора „Тајмсовог“ текста на ону (чувену) сцену у којој је тадашњи лидер Совјетског Савеза Никита Хрушчов лупао ципелом о сто у Уједињеним нацијама „проклињући амерички империјализам“.

С РУСИЈОМ СЕ ТАКО НЕ РАЗГОВАРА Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је после Бајденовог „ужасног коментара“ о Путину констатовао суморно да су односи са Западом (укључио је ту и ЕУ) „дошли до дна“. Уз опаску , и наду, да ће ипак „превладати здрав разум“ јер „сви су то одрасли људи“.
Сам Путин је наизглед лежерно узвратио Бајдену дечјом бројаницом „један, два, три, све што кажеш то си ти“, уз (циничну) опаску да времешном америчком председнику („успавани Џо“) жели добро здравље. Председников портпарол, раније споменути Дмитриј Песков, био је, међутим, оштар и директан: ни Путин ни било ко из руског руководства неће допустити Американцима, ни било коме другом да с нама разговара на тај начин.
Уздајући се у „здрав разум“, шеф руске дипломатије Лавров каже да Москва неће „куцати на затворена врата“. То значи: да би се избегао суноврат, у све запаљивијој ситуацији, на потезу су други. Упућенији у увек компликоване односе међу великим и суревњивим силама, саопштавају да нису, и не могу се, у свету велике међузависности, сва врата залупити. Најчешће се, у том контексту, спомиње чињеница да је и у тако затегнутим односима између Вашингтона и Москве дошло до продужења споразума о ограничавању нуклеарног оружја.

РАЂАЊЕ НОВОГ ПОРЕТКА Сасвим је, међутим, извесно и очигледно да свет улази у период великих, и драматичних, промена и неизвесности. И да се на глобалној сцени управо обавља велико „мешање карата“ из којег ће, неминовно, настати нови поредак моћи и интереса. У њему, ма какав био, то је већ сада сасвим сигурно, Америка више, без обзира на њене лидерске аспирације и амбиције, које готово агресивно подстиче нови станар Беле куће, не може, и неће моћи да демонстрира, и намеће другима, сопствену премоћ.
То констатују, уосталом, и челни људи из (америчког) Савета за спољну политику Ричард Хас и Чарлс Каплан: треба трезвено признати да либерални поредак предвођен Западом који се појавио после Другог светског рата не може гарантовати глобалну стабилност у 21. веку. Шта онда чинити? Овај ауторски двојац призива у помоћ искуства европског „концепта великих сила“, формације створене после Бечког конгреса 1815, који је читав један век гарантовао мир и стабилност на континенту. И нуде, по том узору, такав, овога пута планетарни, концепт за 21. век. Нови „концепт“, заснован на моћи и утицају његових актера, а не (либералним) вредностима и врсти режима, чинила би велика шесторка, која би већала и одлучивала о судбини света: Кина, ЕУ, Индија, Јапан, Русија и САД.

[/restrict]