Уметник који види јер зна да – гледа!

Mирa Брткa нa излoжби Фoрмe прeсeнти, Рим, 1965. године

Поводом велике ретроспективе радова Мире Бртке у Музеју града Београда

Због чега је широј јавности потпуно непознато да је Мира Бртка, стваралац који је без сумње понос српске и словачке уметности, шездесетих и седамдесетих година прошлог века била део римске културне елите, блиска са Ђулијом Карлом Арганом, највећим италијанским историчарем уметности, градоначелником Рима, дадаистом Хансом Рихтером, великим познаваоцем надреализма Патриком Валдбергом и бројним другим значајним актерима европске и италијанске културне сцене?

Најквалитетнија изложба у главном граду а вероватно и региону је велика ретроспектива радова Мире Бртке (Нови Бановци, 1930 – Београд, 2014) у Музеју града Београда. Ова уметница је понос српске и словачке уметности, али је тек сада потпуно откривамо. Њена каријера је успешно остварена у Риму, где је имала атеље до 2003. године. Дипломирала је 1955. режију на београдској Академији за позоришну и филмску уметност и 1959. отишла у Рим, где је примљена на Академији лепих уметности. Треба имати у виду у каквом граду и у које време је успела. Рим је 1960-их година био центар модне, филмске и музичке индустрије, с једном од јаких ликовних сцена. Била је асистент режије код Латуаде у више филмова, радила је на играним, документарним и анимираним филмовима. Бртка је била у римској културној елити, блиска са Ђулијом Карлом Арганом, највећим италијанским историчарем уметности, градоначелником Рима, дадаистом Хансом Рихтером, великим познаваоцем надреализма Патриком Валдбергом и бројним другима.

Mирa Брткa рaзгoвaрa сa Ђулиjoм Кaрлoм Aргaнoм, Рим, 1960. године

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА, ИЛИ… Представљала је Југославију на Међународном симпозијуму уметника, критичара и историчара уметности 1965. у Сан Марину и Риминију. Није била у друштву Ћелића и Србиновића па овде није ни могла да успе. Поставља се, међутим, друго питање. Учествовала је на Октобарском салону четири пута и Тријеналу југословенске уметности, за њу се могло знати овде да се хтело. Како и зашто на такву истакнуту појаву не само у српској већ европској модерној уметности Музеј савремене уметности, који прати нове тенденције, није обратио пажњу? Ова сјајна ретроспективна изложба требало је да се одржи у том музеју, али док његовим запосленима треба две-три године само да узму у разматрање и излагачки план неку изложбу, док примају плате ништа не радећи, приватна иницијатива у виду Фондације Мира Бртка је цео замашан посао око организације прве њене овакве изложбе у Београду, објављивања обимне монографије на 414 страна, на српском и енглеском језику, обавила у кратком року. На изложби се може пронаћи и пропратни материјал о овој уметници, какав имају сви велики музеји поводом капиталних изложби. Крајње добро решена поставка експоната, на којој делује да се ниједна слика није могла наћи на другом месту, резултат је знања и искуства београдског галеристе Мирослава Родића Жуће, који је деценијама успешно водио Национални галерију.

Mирa Брткa: Бeз нaзивa, 1967, тeмпeрa нa лeсoниту, 120 x 80 цм

УЧИНАК ГАЛЕРИЈЕ „АРТЕ“ Велику помоћ у остварењу изложбе дала је „Арте“ галерија, која у нашем главним граду има неколико простора и представља најуспешнији нови српски галеријски пројекат, као једна од ретких способних да организује велике изложбе и објављује капиталне монографије. Директор „Арте“ галерије Иван Митић и Мирослав Родић, који четрдесет година ненаметљиво, у позадини, стоји иза многих значајних изложби и публикација, идеални су пар и моторна снага Фондације Мира Бртка. Приватна иницијатива ствара тамо где је државна заказала. Реч је о мегаизложби, какву ни Музеј града Београда у Ресавској улици није имао до сада, воде се преговори о њеном пресељењу у Словачку, можда и Рим, а на велико интересовање публике изложба „Рефлексије. Мира Бртка“ продужена је до 9. маја.

Mирa Брткa:
Бeз нaзивa, уљe нa плaтну,
90 x 45 цм

Драгош Калајић је сумњао у способности историчара уметности да до краја разумеју уметничко дело и продру у његове дубље нивое. То је поткрепљивао катастрофалним промашајима историје уметности, која је на пример деценијама на познатој Карпаћовој слици две венецијанске даме видела проститутке, да би се тек недавно утврдило да је реч о племкињама из високих друштвених слојева. Историчари уметности уопште нису имуни на духовне болести и помодности, напротив, та наука следи диктате времена, па јој се не може дати првенство у арбитражи. Писцу овог приказа се увек чинило да међу историчарима савремене уметности нема никог способног да уочи грешку на некој фигуративној слици, а камоли оној старог мајстора. Тако му и изгледа да нико од тумача није заиста разумео опус Мире Бртке, све што је код нас написано о њеном стваралаштву маши циљ, спада у паралитературу, ефемерије, неко кунстхисторичарско причање прича, у најбољем случају у историју и социологију, без дубљег увида. Брткино дело (не у целини) једно је од ретких у ери високог модернизма које наслеђује и иде путем првих апстрактних слика, са почетка 20. века, када апстракција није била компромитована безбројним епигонима једног стила на заласку. Реч је о ars sacra, духовном у уметности, које је тешко дефинисати а лакше видети можда најпре у луминозности, сјају и прозирности Брткиних боја, које су сличне аури. Артур Шопенхауер је записао: „Лако је проповедати морал, али га је тешко образложити.“ Духовност уметности је њена етичка категорија, мера светости и поштења, а Бртка је ту на трагу најбољих, од Михаила Чурљониса, с којим започиње апстрактно сликарство, о коме је први код нас писао Станислав Винавер између два светска рата, преко Василија Кандинског, Хилме Аф Клинт до Јозефа Алберса и Паула Клеа. Брткино дело је духовније и од оног Макса Била, који се сматра правим наследником пионира апстрактне уметности, мада је таква категорија најтежа за егзактно доказивање, више се уочава по деловању уметничког дела. Брткин почетни део стваралаштва је унапређење енформела а затим је пионирски започела и нешто што је блиско оп арту.

КАКО СЕ ИЗЈЕДНАЧИТИ СА ЗАПАДЊАЦИМА По годинама живота и стварању слика изједначена са чувеном Енглескињом Бриџет Рили, мада нема њену славу, што је разумљиво али неприхватљиво. Наши сликари који живе на Западу приметили су да Србима, ма колико били успешни, није дозвољено да се до краја изједначе са западњацима, а Бртка је била припадница још мање словачке заједнице у Србији.

Mирa Брткa: Плaвa шумa, 1970, уљe нa плaтну, 110 x 140 цм

Историчари уметности који су се бавили сликарством ове уметнице, а оно је најважнији део њеног разнородног опуса, уопште нису свесни да ту није никаква реч о мекој или тврдој, органској или геометријској апстракцији већ о знању сакралне геометрије, које се од староегипатске и античке естетике канонски протеже до ренесансе. Оно је идеална допуна њеног колорита, основ, сразмера на којој израста свет боје. Сакралну геометрију је код нас у више књига анализирао архитекта Ђорђе Петровић а о разним врстама такве уметности једна од најбољих је студија неакадемског историчара уметности, традиционалисте Титуса Буркхарта. Реч је најпре о употреби златног пресека и устројству слике на сакралној математици, која се код великих стваралаца појављује и на интуитивном нивоу, не само у теорији као код Албертија, Леонарда и Дирера, што су потврдиле и детаљне анализе слика. Брткине композиције, а она их је стварала на такав начин и у позној доби, израз су познавања тајни компоновања ликовног дела, које се више не учи ни на једној ликовној академији, а вероватно и када би се хтело, више нема ко да пренесе таква знања. Бртка одлично познаје симетрију, као основу ликовног рада, разна одступања од ње, све до увртања форми око своје осе, паралелних одраза по хоризонтали и вертикали, динамизирања помоћу дијагоналног компоновања, репетиције или смицања форми. Гете је рекао: „Немојте да мислите да видите ако гледате.“ Бртка је уметница која зна да гледа, а ликовно дело је виши ред перцепције, суптилнији извор визуелних података од природног. У естетици постоји мишљење да су, за разлику од насликаних пејзажа, заласци сунца у природи увек кичасти. Овде се говори о најважнијем у њеном опусу, који осим слика чине и скулптуре, слике колажи од шарених крпица, слике изведене у техници веза, беле слике, модне креације и друге форме. Интересантно је да њен доследни модни дизајн, у ери Мери Квант, Пако Рабана и невероватног пробоја смелих решења јесте традиционални, ближи моди тридесетих година 20. века, него хипи ери мини-сукње, једнократној одећи од папира или пластике и другим експериментима. Наше доба пандемије обележиле су две велике изложбе, једна традиционалистичка, Влахе Буковца у Галерији САНУ и друга Мире Бртке, неуморног визуелног истраживача, непролазне уметнице, чија је судбина да јој се стално враћамо и изнова је откривамо.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *