Светионик – Бајка о рибару

Рибе, с пругом од сунца, фото Н.М.

На питање зашто, до врага!, мисле на уврнут начин, генерације синова, а први пут и кћери, казивале су да им је овдје постало неподношљиво тијесно. На све су спремни, урлали су окупљени по трговима, под црном бандијером са стилизованом бијелом празном шаком, па и да осјете глад! Старице су се крстиле, а старци одмахивали рукама, потпуно разочарани начином на који младеж данас налази да мисли

Био једном заливски рибар, именом Петар.
Памтио је да о другим морима нико његов није говорио као о мјестима гдје би ваљало забацити мрежу. Током Рибље вечере, годишње феште налик скупштини, кад је било доста вина, нашло се и оних рибара са брковима до стопала који су одбијали да повјерују у могућност да других мора уопште има, сем оног које се плимом стално уливало у Залив. Наравно, и школска су дјеца знала да других мора напросто има, и да се та уливају у море пред Заливом, по логици ствари, по логици спојених сланих водених сасуда.
Док је био млад, Петар се питао колико само има морâ што су плаветнија и већа, пунија рибом? Гајио је мисао да се барком отисне једном надалеко, и окуша у лову.
Ипак, из залива Боке, што у преводу значи из уста, никад није завеслао. Прва најближа земља постојала је предалеко до те мјере ипак. Током Рибљих вечери казивало се да су тамо све обале равне, што не воле рибе. Рибе воле вијугаве линије, острва, ртове, увале, подводне хриди, потонуле бродове, спиље, грöте, сëке, амфоришта. То су све имале у Боки.
Не воли пераје да се ни иза чега не може сакрити. Тако мисли риба.
Сваке сриједе и петка, кад је забрањено лагати – у истину о заливском богатству заклињали су се најстарији, они рибари који су његовали бркове до силних дужина. Ко је имао брк дужи – лакше се сналазио, ако би му на мору пукла надовезана коњска нит, па су на нову удицу од рибље кости везивали длаке из бркова.
Рибе је баш било посвуда; видјела се она голим оком и с прољећа, и љети, и на јесен и зими. Заливско море је као лонац пун воде стављен на ватру – врило од рибе! Кључала је она, и реповима се преметала усред ноћи, као и у подне. Чак су и дјеца, самохране мајке или старице које су по несрећи надживјеле све своје, умачући кажипрст у нешто јестиво, рецимо у маслиново уље, на удицу од прста – вадили замашне комаде. Исто су чинили и обални љубавници кад би изнемогли од посједовања самих себе, на кап сјемена из уда ловили рибу из руке.
Хоп!
Зато се казивало да ако и постоји богатије какво море, тада га тамошњи људи због неког разлога дебото заслужују.
Како год, у Боки су постојали вјекови без глади. Ипак, млади Заливљани све су чешће жељели да виде макар и сирота, али коначно! нека друга мора. Презирали су властите плаво-бијеле мајице и носили их намјерно поцијепане, па закрпљене, а у задње – ни закрпљене, него сасвим отворено бушне, као рите. На питање зашто, до врага!, мисле на уврнут начин, генерације синова, а први пут и кћери, казивале су да им је овдје постало неподношљиво тијесно. На све су спремни, урлали су окупљени по трговима, под црном бандијером са стилизованом бијелом празном шаком, па и да осјете глад! Старице су се крстиле, а старци одмахивали рукама, потпуно разочарани начином на који младеж данас налази да мисли.
У то да су јамачно у праву, млади синови пронашли су у Легенди о празном мору. Изронили су је, или ископали случајно, или нашли у боци, или измислили, свеједно. Вјеровали су да негдје мора да постоји и такво чудо, да рибар данима чека рибу да загризе. У томе су видјели прилику за доказивањем у екстремним условима, авантуру.
Рибар да данима чека рибу да загризе! – смијали су се преко свих зуба на свакој од годишњих заливских свечаности, они с титулама Краљева рибара.
Млади би се на традиционалним годишњим светковинама једнако гуркали лактовима. Исмијавали су бркате Краљеве, дували су у дебело цријево отровне ihtis noctis да их нико не види, и удисали потом, видно расположенији тај рибљи прдеж. Мора да постоји море без рибе, вјеровали су опијено.
Qwerty! – сви памте да је рекао син Краља рибара. Ту глупост је рекао краљевић, једно неразумљиво ништа, али се запатило као прва изречена глупост. Они који су удисали зрак из отровне рибе страга наставили су да описују све саме нејасноће, qwerty, подражавајући вокабулар сина Краља рибара, и наставили су да дувају преотровној риби у шупак, и да удишу што су рекли. Qwerty. Qwerty. Само тако.
Иза леђа родитеља, родила им се визија.
Рибе је у бајковитом Заливу било премного.
Тој је пошасти коначно ваљало стати у крај.
Бригаде младих стадоше да ноћу веслима лупају рибе по главама. Син Краља козара набавио је прах који хоће да експлодира у додиру с морском водом, а син Краља маслинара – неку кобну мјешавину уља која се показала погубном за сву површинску популацију риба. Под водом је завладао апокалипсо, јер су рибе стале да једу лешине ближњих својих. Потом, неке су знале и да се понашају чудно. Нападале су галебове слетјеле на површ.
Да рибе гризу ноге у галебова, никад се није догађало у класичним временима.
Први пут дјеца су могла да се купају у Боки, а да им, ма колико боравили у мору, ниједна риба не би дотакла кожу.
Рибар Петар оженио се до тих дана. Жену је упознао кад се оно у мореузу преврнула претоварена цатара, и кад је ту дјевојку, у мору жутог, упишану од страха, он мишицом извадио из узбуркане воде. Показало се касније да је син власника трајекта мало дувао у рибу, и из ње дисао, па је стотинак магараца претоварених маслинама поставио на баш ону страну која је касније претегла, и преврнула пловећи мост-трајект између двије најближе обале.
Рибар је са спасеном утопљеницом потом добио сина. Прва заливска фотографија, међу колекционарима знана и као златна, показује га како у мајици на пруге, поред оца с брковима дугим до голих стопала, позира са ихтисом библијских димензија, 6 метара и 66 центиметра. Упућени у историјски улов свједочили су о томе да је тадашњи оберкраљ – у тренутку када се већ знало да су многи рибари довеслали до првих осиромашених мора – откупио улов за ријеч, али ријеч никад није претворио у обећану пару.
Потом, када је Петров син и сам добио, прво два, па једног потомка, Заливско море постало је до те мјере море из Легенде, пусто, да нити једно дијете приликом брчкања у плићаку риба не би такла.
Зазирале су рибе и бјежале од свега, чак и од своје врсте, сем у доба парења.
Унуци су хрлили у загрљај рибара Петра, дакако, као што дјеца вазда чине, и казивала радосно гдје су под површи с маском на лицу видјели и ову и ону врсту, али је Рибар једнако туговао; у доба његове младости дјеца су причала о звијездама, не о рибама. Јер је звијезда било мање.
С маслиновим штапом умоченим у море, Петар је, као већ онемоћали, на стари начин испитивао стање ствари, с обале. То његово бућкање штапом неки су туристи преводили у локални обичај, а туристи који би били под утицајем иностраних а не домаћих водича – у доказ локалног лудила.
Петар се сјећао гдје је пред њим као дјететом, тадашњи Краљ рибара извео слично чудо. Умочио је једног јутра маслинов штап. И риба је загризла, у штап, у обичан. И није га пуштала, иако је Краљ држећи улов над водом, а не над копном, пред окупљенима задуго бесједио како наши млади силно гријеше у потрази за хљебом преко погаче. – Ево леба! – рекао је гласно, са загризлом рибом. И дуго ју је на српском хвалио и описивао усликаван плавим очима свих оних окупљених младости. И никад му се бијела, квалитетна риба не би отела са празног штапа, никад не би зинула похваљена месом, еда би се иза промоције натраг вратила мору. Не. Опричана, гризла је штап до свршетка. Свака се врста по имену жртвовала себи. Нахваљена, постајала је, касније кувана или печена, јестива сторија.
Наших дана – слутећи да је надолазећа смрт налик увозној паштети од рибљих костију, крљушти и хемије – Петар је само желио да га најмлађи унук запамти као ловца. У прескупи купљени мамац утакнуо је удицу. И уловио је, на то сићушно челично ј, једну јебену рибицу, премда је ружну ријеч пред морем и дјететом закамуфлирао кашљем.
Унук се радовао испрва. Видио је живу праћакаву рибу, надмудрену ха!, како се само бори за ваздух, и зијева шкргама. Али се сневеселио, јер се тој копрцавој трици није код куће обрадовао ни црни мачак Данте. Дебели љењивац одавно се навикао на порције куповног Caty Cat-а. А некад су, мислио је рибар Петар, у трену кад га је смрт кажипрстом већ куцкала по рамену, и док је једним увом био уз Радио Боку а другим око себе – некад су се мачке уздигнутих репова чешале о рибареве ногавице, пресрећне и вјерне као да су пси, а не представнице најсебичније специје у животињском царству.
Није прошло много – тек до првих нових вијести с радија Слободна Земља. Краљ политичара стао је да говори о бољему сутра. У исто су вријеме слично казивала и звона са Цркве Светог Јована, јер…
У тај час по умиреној површи Залива, од барке до барке, од ува до ува, сазнало се гдје умре рибар Петар.
Сит живота.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *