СТИД У БЕСТИДНОМ ДОБУ

Да ли се стид као исконско осећање јавља с кршењем божје наредбе, што је део божјег плана?

Схваћени као дијаметрално супротна осећања, стид и понос су добили и одговарајућа одређења у социокултурним амбијентима у којима се ствара и потврђује значење пожељних и непожељних поступака. Увидевши да је због свог понашања, казивања или изгледа у очима других опажен као недостојан или мање вредан, појединац се осећа постиђеним. С обзиром на то да се стид несвесно изражава у његовом понашању, евидентно је да су корени таквог осећања пред другим знатно дубљи.
Показивање стида се не учи експлицитно, већ је он несвесна манифестација непријатности, а почиње да се испољава у понашању детета пре него оно наврши две године. Од доласка на свет оно се учи култури и придржавања њених правила, а свест о њиховом кршењу исказује се осећањем стида и кривице. То неугодно осећање човек манифестује карактеристичним гестовима, обарањем погледа, спуштањем главе, прекривањем лица рукама, скрушеним изгледом, повлачењем у себе и општом тежњом да умањи своју величину. Осећајући да је унижен и да је доведен у питање његов идентитет, он би у том тренутку највише желео да га нема, па зато и каже да би тада најрадије „пропао у земљу“. Будући да спада у осећање самопроцене, стид има важну улогу у развоју свести о себи, одакле проистиче и мотив за одбрану ега од природних нагонских импулса који би могли да доведу у питање његов интегритет.

ЗНАЧЕЊЕ ТАЈНЕ Стид има и латентну позитивну индивидуално психолошку функцију, јер чува човекову интимност и приватност од нежељених приступа других. Тај сегмент његовог живота, изван социјалног амбијента у којем постоји доступно знање о свим члановима колектива, има за њега, и њему блиским особама, значење тајне. Зато уклањањем стида као чувара интиме, садржај личног живота појединца постаје опште доступан, јер се он отвара и показује спремност да зарад популарности у ријалити програмима медијски објави своје највеће животне тајне. Када у датој средини постоје јасни критеријуми о томе шта је пристојно, а шта непристојно, онда свако непристојно, неприлично понашање има за последицу непријатно осећање стида. За разлику од стида, понос је супротно осећање, које појединац настоји да изрази подизањем главе, испрсавањем и тежњом да буде примећен и покаже своју величину и важност. Некада се осећање поноса, након учињеног подвига, изражавало и бусањем у груди.
Стид је примарно повезан са страхом, јер страх настаје због блокираног бекства од опасности, а његове карактеристике се манифестују и у стиду осећањем због спутаног бекства од особе пред којом је доживљена неугодност. У потоњем развоју, ове емоције су се диференцирале. Стид се испољава неконтролисаним црвенилом лица, а чињеница да се психопате не стиде, а идиоти ретко црвене показује одређене претпоставке за овакво морално осећање. Одсуство стида индикатор је, према Фројду, ниског нивоа интелигенције, из чега се и изводи да се само глуп човек не стиди. Не показујући стидом да му је угрожена личност и да му прети опасност од губљења достојанства, он тиме показује низак степен осећања заједнице. Зато је илузија да се такве особе без могућности адекватног осећања стида могу због својих недела постидети чињењем добрих дела. Осрамоћени је морално понижен и симболички се сматра да је укаљао свој образ који се тешко пере. У односу на оног који га је прљањем оцрнио, за оног који превлада искушења и покаже своје јунаштво каже се да је обелио образ. У традиционалним друштвима изузетно се држало до моралних категорија, па одатле и Његошево упозорење: „Част и брука живе довијека“, јер се пазило на то како ће ко бити запамћен.
Развијен, дакле, из првобитног синкретичког облика у којем је био повезан са страхом, стид као осећање треба разликовати од стидљивости, као личне особине, попут скромности, па је разумљиво да личности с наведеним менталним карактеристикама немају осећање стидљивости као особине, односно претпоставке за такво осећање. У том смислу и треба разликовати индивидуално психолошки стид од социокултурног срама, односно срамежљивости (стидљивости, постиђености) као првенствено социјалне категорије. Иако се ова осећања поистовећују, а њихова одређења сматрају синонимима, стид и срам се разликују зависно од њихове доминантне, јер у стиду преовладава психолошки, а у сраму његов социјални аспект. Стид може осетити појединац као последицу неког свог поступка или казивања због само њему познатог разлога везаног за његов лични живот и интимно искуство, док је срам социокултурно утврђена реакција осећањем непријатности због кршење важећих моралних, друштвених и културних правила, па се зато они који се не обазиру на своје непримерене поступке и опомињу да би због таквог свог понашања требало да се стиде. Диференцирањем стида од страха, и успостављањем разлике између стида и срама, настао је и страх од срама, односно срамоте и бруке, као социјалне непријатности која се доживљава и индивидуално психолошки као стид.

ТРАГОМ БОЖЈЕ ПРОМИСЛИ У свим религијама, од паганских до монотеистичких, па и у српском народном веровању, стид и понос су добијали своју артикулацију. О пореклу стида говори и старозаветна библијска прича о првим људима и њиховом понашању након кршења божје заповести. У опису њиховог реаговања на сопствену нагост истиче се постојање свести, односно знања стеченог кушањем забрањеног плода. Иако су импровизованим прегачама од лишћа прикрили своју нагост, они се више не стиде да се појаве пред Богом у том природном, непристојном стању, већ осећају нелагодност због учињеног прекршаја.
У природи нема стида јер он настаје с културом и почиње са човеком који, спознавши своју природну нагост, осећа нелагодност и потребу да прикрије своју голотињу. Тек, дакле, с успостављањем културних правила ствара се амбијент у којем њихово кршење има за последицу осећање неугодности изражено стидом. Човекова хуманизација природе огледа се у његовом утицају и на животиње које су припитомљавањем постале део његовог света. О важности социјалног амбијента за профилисање овог осећања говори и понашање кућних љубимаца, паса и мачака. Наиме, када учине неки прекршај због којег се кажњавају или вербално укоре, они се повлаче у себе, и постиђени одлазе изван уобичајено социјалног простора да тамо негде у ћошку сачекају док не истекне време казне и осећање непријатности када се самоиницијативно или на позив укућана враћају. Идентична њиховом односу према људима, била је и реакција првих људи према Богу, од којег се они плаше и од којег су се стидели.
Инстанца пред којом појединац осећа стид је она која је више од њега и од које он зависи и страхује. Стид је осећање које настаје због свести о учињеном и помишљеном прекршају. Зато веровање у постојање надзора, контроле и кажњавања смањује човекову природну тежњу да крши постојећа правила и законе да се због тога не би осећао неугодно и да се не би стидео. Истоветно веровање га храбри да чини дела која колектив позитивно вреднује да би био поносан на себе.
Увек када природа порази културу, када нагонско у човеку преовлада и поништи духовност, он осети стид због своје огољености, свођења на ниже од његових могућности. То је, дакле, исконско осећање које се јавља према обрасцу у освиту човековог постојања, с кршењем божје наредбе, и које је део божјег плана. Већ сама забрана претпоставља њено нарушавање, па је наглашавање њеног поштовања само подстицај оспоравању. И само осећање стида је плод човековог психолошког сазревања. Треба бити свестан и имати осећање за стид, што се тумачи и као знање, јер онај који не зна за стид, нема препреке да се јавно оголи и прикаже своју нагост и бестијалност, дичећи се њоме.

СТАРОЗАВЕТНО ИСКУШЕЊЕ Када се човек распојаса, оголи, врати природи, регредира на нижи степен своје културе и заигра око златног телета, онда такво бесрамно понашање провоцира агресивну реакцију. Бацивши плоче на којима су биле исписане божје заповести као нови закон, Мојсије је уништио златно теле и окупивши око себе истовернике наредио да се побију сви који му нису приступили. Тако мачем успоставља веру у једног бога, Јахвеа, и утемељујући монотеизам међу Јеврејима добија међу својим сународницима статус највећег законодавца и пророка.
Са законом је успостављена и култура која је била поуздана одбрана од искушења паганског, огољавања до природног и стида. У односу на дотадашње паганство, које је остало стално човеково искушење, старозаветна религиозност представљала је виши степен развоја религијске свести чије је институционализовање, оличено у тадашњим свештеницима и фарисејима, показало и етичка ограничења која ће бити превазиђена новозаветним учењем Исуса Христа. Та ограничења Исус јасно показује демаскирајући њихове ставове према починиоцима зла и успостављања новог етичког принципа саможртвености и правде. Парабола о стиду из Новог завета указује како се губи и обнавља то осећање.

ХРИШЋАНСКА ОБНОВА МОРАЛНОСТИ У причи о стиду и страху, бестидни виноградари су у жељи да присвоје виноград убили не само власникове слуге већ и његовог сина који је дошао да их опомене. Власник је рачунао да ће од његовог сина, уколико нису од његових слугу, имати обзира и стида и поштовати договор. Испоставило се да заслепљени егоизмом постају безобзирни и бестидни, али и немоћни у својој охолости, јер моћни постају одбачени и народ који је прихватио Исуса постаје носилац моралних и духовних вредности битних за људски опстанак. Народ је нашао у Исусу религијско утемељење и смисао свог самопотврђивања, а они који су изгубили осећање стида, фарисеји и првосвештеници, губе и дотадашњи значај. Народ је постао огледало пред којим се обнавља осећање стида. Зато је тај преображај и праћен неком врстом поноса, којим је означено не само ступање на сцену нове вере већ и значај самоодрицања и саможртвености као основе духовног и моралног подвига који је сваки појединац морао да чини, а мора и данас, у тежњи да се потврди као хришћанин.
На основу изнетих примера видимо да је човек започео да се стиди у стању идентичном сну, у рајском врту, када није имао довољно свести о значењу учињеног. Тада и почиње његово разликовање добра од зла, свест о кршењу забране и осећање греха, који током историје постаје његово обележје. Од тада, он има могућност да се свесно определи за кршење правила, закона и моралних начела, али се због тога осећа нелагодно и стидно. То осећање се, међутим, јавља и када он лично учини прекршај и када то ураде други, што доказује да је осећање стида дубоко у њему и да има своју архетипску основу.

БЕСТИДНО ВРЕМЕ Повезан са осећањем кривице због кршења постојећих друштвених и моралних правила, стид се не јавља код психопатских особа које немају то осећање за сопствену одговорност и емпатију. Они су у стању да причају и евоцирају ситуацију кршења тих правила, да истичу себе и уживају у делима због којих би се други стидели. Но то је, дакле, посебна групација људи која се и не каје због учињеног и нема мотива да тражи извињење или опроштај, а још мање да испашта за извршен злочин. Уколико појединац то и не осећа, он се опомиње да би требало да се стиди. Међутим, уколико се ти критеријуми снизе и нестану, онда он престаје да држи до свог образа. Показатељ безобзирног, бестидног времена у којем се губи осећање нелагодности због кршења постојећих моралних и друштвених огледа се у човековој спремности да себе оголи.
О појави нестајања стида међу људима говори и српско народно веровање везано за биљку стидак или срамак, чији је бели цвет у средини мало црвен. Верује се да је управо тај црвени део био некада знатно већи, али се стално смањује због губљења стида међу људима. Забележено још у 19. веку, ово веровање је актуелно јер поставља питање о наговештају бестидног доба које је данас постало наша реалност у којој и долази до инверзије вредности и губљења осећања одговорности. У таквом свету преовлађује површност и постаје све израженија равнодушност према осећању стида које добија значење некадашње људске вредности.
Данас људи као да губе осећање стида, па се живот у бестидном свету не исказује само повећањем броја оних који због структуре своје личности не могу да се стиде, попут психопата и идиота, већ је последица атеизације, удаљавања од религије, преокретања традиционалних и хуманистичких вредности. Таква морална, друштвена и културна криза показатељ је аномичног социјалног стања које подстиче варварски егоизам. Када популарне личности у масмедијском свету постају појединци који се не стиде својих поступака, онда њихова ефектност постаје повод да се њиме поносе. Док су се некад и чланови њихових породица стидели њиховог понашања, данас се криминалци, лопови и проститутке поносе својим поступцима у друштву поштених и часних особа.
У време бешчашћа, превара и крађе неугодно је и стидно бити частан и поштен. Појединац се може осећати нелагодно и у околностима када се одређена традиционална вредност сматра анахроном, превазиђеном, па је због тога у датом идеолошком контексту добила негативно значење. На пример, у време комунистичког једнопартијског атеистичког једноумља, религиозни људи су скривали то своје осећање, а уколико би се сазнало да присуствују литургији или славе крсну славу, били су исмејавани, као верски затуцани. Због тога су се осећали нелагодно, постиђено када би се открило да се тако понашају, па су својим кајањем обећавали да се више неће тако понашати.

ПОПУТ ОНИХ 36 ПРАВЕДНИКА У доба када је истополна склоност сматрана девијацијом и психичком болешћу, која је имала и своју психијатријску шифру, геј особе су скривале и стиделе се те своје склоности. Данас се припадници ЛБГТ популације поносе својим сексуалним идентитетом, различитим од хетеросексуалног обрасца, и тај свој понос демонстрирају парадирањем. Јавно показивање своје интиме и своје голотиње као начина самопотврђивања показатељ је данашњег бестидног времена, које се тумачи као својеврсно предапокалиптично доба.
Моралан и честит човек који не чини добро другима због себе, већ због оних којима је помоћ потребна, осећа се нелагодно и стидно када га похвале због доброг дела које је учинио. Искрени патриотизам појединаца такође је изазивао осећање стида у околностима када се борба за отаџбину није посебно ценила. Људи који су доживели велико понижење, попут преживелих у Холокаусту, осећају стид и нерадо говоре о свом негативном искуству.
Осуду због кршења закона, друштвених и моралних правила члан колектива доживљава и у осећању стида. Зато је стид, заштита од лагања, преваре, крађе. Лажљивци, преваранти, лопови који понављају своја недела губе осећање стида као бране од неморала и кршења закона и правила културе. Тумачећи монструозне злочине над Србима у време НДХ, Јован Дучић је запазио да их Хрвати нису починили због своје храбрости, већ зато што се ничега не стиде. Та бестидност траје до данас у негирању геноцида, умањењу броја жртава и проглашавању Јасеновца, тог, како је утврдио Гидеон Грајф, балканског Аушвица, радним логором.
Губљење стида код једних не значи и губитак стида код свих људи и у бестидном добу. Истањена основа морала показатељ је њене вредности које остају свесни појединци као њени чувари. Попут оних 36 светских праведника који, према јеврејској легенди, одржавају свет од пропасти, и они доприносе очувању људског света пред опасношћу од његовог урушавања у бестидност. Због огољавања и непристојности других у нашим ријалити програмима, они су ти који се застиде пред таквим призорима. Међутим, као што се може стидети због других, тако се може и поносити због других, попут спортиста, чији се успех колективно прославља и доживљава као сопствени.
Сходно својој моралности, доследности у потврђивању етичких начела и осећању стида не само због својих већ и због туђих поступака, човек може бити поносан на то што чини. Из осећања стида, уместо других који су изгубили то осећање, и долази његов понос с којим лакше у саможртвености носи своје бреме патње. То осећање не треба пренаглашавати, парадирати њиме и представљати себе жртвом ради стицања неке добити. Бити поносан, не значи истицати себе и сматрати себе већим од других због учињеног, јер се тада понос претвара у гордост и постаје грех. Превладати то искушење значи потврдити себе као биће које помера границе својих моћи, али и унутар тих граница, и због поступака и понашања других може да реагује поносом или стидом.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *