Српски варварски геније

Поводом стогодишњице часописа Зенит (2.део)

Зашто је Мицић одбацио своје некадашње мишљење о марксистичком пореклу зенитизма да би национално освешћен изнео тврдњу: „Зенитизам је син пробуђеног српског варварогенија“

Иако се иницијатива зенитизма најпре идентификује с експресионизмом, идеја о барбарогенију изражена у Манифесту овог покрета резултанта је више тадашњих утицаја. У тежњи да посредством уметности и књижевности изврши и радикалну промену света и човека, Љубомир Мицић идеју о варварству и барбарогенију представља као решење европског цивилизацијског проблема. Овом идејом је револуционарна дадаистичка и бољшевичка тежња за рушењем старог света спојена с потребом за афирмацијом вредности балканске традиције.

ВАРВАРИ С БАЛКАНА Настао као синтеза експресионизма, футуризма и дадаизма, али у претензији да буде и више од њих у идејно-филозофском и егзистенцијалном смислу, зенитизам је најпре био недовољно идејно профилисан. У трагању за његовим јаснијим идентитетом Мицић је у антицивилизацијским одликама авангардних покрета видео истоветан предзнак који карактерише и тадашњи ниво балканске културе. Међутим, осим тих идејних подстицаја, његова тежња да барбарогенијем препороди декадентну европску цивилизацију је и својеврсна реакција на тадашње европско одређење Балкана као свог негативитета. У односу на Европу, Балкан и његови становници били су њена супротност, а представу о њима оличавао је познати негативни стереотип који је створен у циљу истицања позитивног стереотипа који су о себи формирали сами Европљани.
Таква културна и цивилизацијска конотација овог подручја у западном свету резултат је најпре вековног става према Византији и византијском наслеђу које је у очима Западне Европе постало основ формирања свог негативног другог као чиниоцем сопственог идентитета. Будући да је управо таква Европа доживела цивилизацијски колапс током Првог светског рата, могућност њене културне и духовне обнове се јавља у уметничкој и песничкој визији као супротност дотадашњој политици. Европско цивилизовање других народа био је повод за њихово колонизовање и експлоатацију, а борба за колоније један од мотива почетка Великог рата који је показао стање апсурдности и безизлаз из којег је нађено решење у деловању супротним смером и вредношћу првобитне, варварске културе из које се обновила цивилизација. Визија оваквог начина изласка из кризе, израз је Мицићевог песничког увида у витални образац обнове вишег помоћу нижих слојевима културе. Негативном стереотипу о Србији као земљи дивљака у којој опстају само најпримитивнији, како је представљана у ратној пропаганди и западној штампи пре и током Великог рата, Мицић даје супротно значење. Варвари с Балкана као ратни победници могу својом креативном снагом и у култури и у уметности да обнове европску цивилизацију. Насупрот европеизацији варварског и примитивног Балкана, он истиче могућност балканске варваризације Европе. Покушај таквог одговора на цивилизацијски проблем легитиман је са становишта уметности и књижевности које актуелизују и древно искуство идентичног начина решавања криза вишег постојања регресијом до нижих нивоа.

ОБНОВА СРЕДИШТА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Идеја о варварској обнови европске културе има дубље корене, препознатљиве најпре у оквиру архаичног и традиционалног модела празничне обнове заједнице као и у схватањима о оним априори позитивним вредностима природе којима би човек требало да се врати у циљу свог ослобођења и излечења од невоља узрокованих животом у цивилизацији. Суочавање с невољама у култури и цивилизацији било је подстицај да се увиди вредност повратка природи и превазилажења криза. У том смислу и зенитисти следе не само тадашње авангардистичке идеје већ и једну знатно дубљу културну традицију оличену на Истоку филозофијом таоизма, а на Западу Русоовом идеализацијом природе.
Посежући за архаичним у циљу његове афирмације да би се успоставио нови уметнички и вредносни поредак, авангардисти су у тежњи да енергијом нижег поруше више како би се ослободио простор за стварање новог исказивали и блискост тадашњим револуционарним настојањима за рушењем постојећег поретка да би се изградио нови. У том смислу и Мицићев зенитистички ангажман има шире значење изражено у потреби да незадовољство постојећим искаже тежњом за стварањем новог. С барбарогенијем, он постаје поборник идеје о симболичком рушењу цивилизације у циљу њене духовне обнове. Оно што су западноевропски уметници, Гоген и Пикасо, нашли изван свог културног простора у уметности становника далеких земаља, Тахитија и Африке, које су сачувале своје архаичне почетке у живој народној традицији, он је пронашао у актуелној традиционалној култури сопственог народа на ширем подручју Балкана. Његова тежња за поретком у којем ће потиснути садржаји добити централни значај је глас представника културне маргине који претендује да својом песничком и уметничком креативношћу обнови средиште цивилизације.

ХЕРОИЗАМ ДУХА Иако најпре најављен као обрачун са сваком претходном традицијом, зенитизам идејом барбарогенија настоји да активира снагу исконске балканске традиције везане за ниже културне нивое. Спознајом да се ни авангардна уметничка и књижевна дела не могу стварати без свести о значају културног искуства које им је претходило, Мицић увиђа значај те везе са читавим културним простором Балкана, а потом и с традицијом српског народа коме је припадао. Његов однос према тој традицији је одређен већ 1921. године када пише да не треба бити барбар у смислу херојства мишица и срца које је током Великог рата показао балкански српски човек својим жртвовањем за физичку слободу поробљених. Таква активност је историјски завршена и у њој се не садржи уметност која претпоставља другачије деловање барбарогенија. Ти последњи барбари били су само претече првих зенитиста који су исказали потребу за универзализацијом националних вредности и потврђивањем свечовечјег „хероизма духа“.
Уместо историјски окончаног физичког хероизма, нови барбарогеније би требало да делује у пољу уметности и књижевности. Овим ставом је јасно одређено поље, стратегија и циљ зенитистичког авангардног деловања, јер је Мицић одмах дефинисао главног актера и област његове активности.

ОЛИЧЕЊЕ МАРСИЈАНСКОГ ПРИНЦИПА Препознавши да би то могао да буде представник народа који је допринео ослобађању Балкана од вековног турског ропства, он је јасно указао да је време такве његове мисије завршено и да треба започети с једном новом активношћу у духовној и уметничкој сфери. Као изузетно сензибилни интелектуалац, Мицић је исказао аутентични митопоетички однос према нижим слојевима културе као извору за обнављање виших културних форми. Његов сан о варварској обнови света је песнички мит чија је идејна конструкција остала већа и значајнија од вредносних домета његове поезије, а идеја да варварством ревитализује европску цивилизацију била је несразмерна његовим креативним могућностима да је заиста оствари уметничким и књижевним средствима. Ту немоћ је компензовао протестним и агресивним акцијама, као врстом перформанса, којима је провоцирао и иритирао јавност доказујући своју интелектуалну и песничку храброст за постизањем културног и друштвеног ефекта. Уколико се све те активности сагледају у контексту његовог одласка у Француску, онда се може препознати амбивалентност његовог односа према тадашњој европској цивилизацији. Екстремно критичан и презрив према њој, он је у тежњи да је обнови снагом свог варварског генија исказивао и притајену тежњу да јој припадне и да буде њен део. Напуштајући Београд, он одлази у њено средиште, где се прилагођава њеним критеријумима и стандардима и проналази жељену сигурност. Животна прагматичност је надјачала његову песничку принципијелност када у Паризу пише и објављује на француском своја песничка и прозна дела. Цивилизација коју је аутор барбарогенија оспоравао и желео да преобрази, променила је, заправо, њега самог омогућивши му да сходно својим креативним могућностима и искаже свој књижевни мит. У антологијским валоризацијама, он је као песник прошао попут Марсије у надметању с Аполоном, а поразни исход тог ривалитета исказан је и животном судбином творца барбарогенија. Упркос том поразу, он је у српској култури и уметности оличење тог марсијанског принципа. Међутим, у прозним делима писаним на француском, нарочито у роману Барбарогеније, децивилизатор, он успева да свој песнички мит транспонује у вредно и значајно литерарно дело.

УВРЕДА ЗА СРПСКИ НАРОД Када је у кратким записима налик својеврсним филмским кадровима приказао историју зенитизма као филм, Мицић је у 38. броју Зенита 1926. године оцртао тадашњи друштвени и политички контекст овог књижевног покрета и духовне револуције. Јасно указујући на димензију поразног мирнодопског исхода српске победе у Великом рату, он је симбол тог пораза видео у заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Будући да су у тој држави помешани, попут ватре и уља, победа и пораз, обједињавање победника и поражених лажном љубави скривало је, у ствари, дубоку нетрпељивост и мржњу између Срба и Хрвата. Док се 1918. Србија из свог самопоништавања рађа као троглава држава СХС, већ следеће године се легализује притајена мржња. Као легитимни наследници идеологије и политике Анте Старчевића, франковци су под окриљем бољшевизма легализовали радикално негативан однос према Србима, тако да је бољшевизам омогућио трансфер србомрзачког шовинизма у официјелан политички став. Свестан тих процеса Мицић пише: „Све што мрзи Србе и Србију постаје бољшевик. То се звало југословенство. Оно што се кријумчари под тим именом заудара на гњило, увенуло воће из прошлог столећа. Неко југословенско месијанство под маском лажи и самосвесне обмане.“ Овај увид у стање у тадашњој држави, он појашњава у текстовима написаним у Француској. У прозном тексту Некролог, који је, у ствари, његов аутонекролог написан због сопствене савести, он говори у име свог некад херојског народа да би указао на његову подјармљеност општом неморалношћу у лажно уједињеној држави Југославији. Тај став Мицић исказује и у делу Барбарогеније, децивилизатор у којем оптужује Александра Карађорђевића да је унизио и увредио српски народ тако што га је изједначио са племенима без прошлости и историје. Због стварања хрватске индивидуалности од српског народа на исти начин као што су то некад, на истом простору где су вековима живели Срби, чинили Венеција, Наполеонова Илирија и Аустрија, Мицић је показао реалну забринутост за судбину српског народа на том подручју. Истанчаним осећањем предосетио је непосредно пре Другог светског рата оно што ће се догодити и зато је дубоко патио када је по повратку у Југославију сазнавао вести о усташком погрому у његовом родном крају у Глини и геноциду над Србима у НДХ.
Када интелектуалац на основу и свог негативног искуства увиди неповољну реалност за сопствени народ и изрази бригу за могуће трагичне последице које се потом и потврде, онда се он не може назвати националистом у негативном значењу те речи. Међутим, послератни српски комунисти, који су потискивали истину о геноциду над Србима, управо су таквим одређењем жигосали Мицића, а у његовом барбарогенију видели су онај аспект српске културе из којег је проистекао и наводни српски национализам и нацизам. Можда је, дакле, схватљиво што Мицићеви савременици нису разумели његова упозорења, али је неоправдано то што је због његових пророчких увида који су се трагично обистинили он и након своје смрти остао у немилости. Требало је, изгледа, и трећи пут у 20. веку да Срби буду изложени ратном страдању од стране Хрвата па да се након њиховог погрома с пропашћу комунизма у Србији промени и однос према Љубомиру Мицићу.

НЕРАЗУМЕВАЊЕ ПОЕТИКЕ БАРБАРОГЕНИЈА Неразумевање Мицићеве поетике барбарогенија и његове авангардистичке тежње за обновом европске цивилизације изворном балканском културом условило је и велику неправду која му је учињена и велику штету српској култури. Тај горак укус неправде се осећа и данас када се сагледају његови визионарски ставови о значају националне културе за колективно самопотврђивање. Увиђањем апсурдног одрицања Срба од свог националног и културног идентитета у првој и њихово рушење сопствене традиције под плаштом комунизма у другој Југославији, Мицић одбацује своје некадашње мишљење о марксистичком пореклу зенитизма и национално освешћен тврди: „Зенитизам је син пробуђеног српског варварогенија.“
Иако се балкански барбарогеније преобразио у схватању његовог творца у српског варварогенија, показало се да је архаично и традиционално, са националним предзнаком или без њега, битан чинилац индивидуалног и колективног културног идентитета који се свесно или несвесно активира у време кризе. Ова свеприсутност архаичног није, међутим, само просторне већ и временске, односно психолошке природе, јер постоји и у души савременог човека. Активиран у повољним околностима, креативни аспект архаичног исказује и своју архетипску димензију. Потребно је само спустити се, регресирати до нивоа архаичне свести и активном имагинацијом или спонтаним испољавањем, омогућити разним садржајима те свести да се испоље.
У Мицићевој песничкој визији његов барбарогеније није био конкретан план за решење тадашњих цивилизацијских проблема већ је имао симболичко значење принципа потврђивања културног идентитета у контексту памћења традиције као оријентира о томе одакле долазимо и свести о томе ко смо, што и омогућује и да сигурније одлучујемо куда да идемо. Из његових схватања о важности првобитне културе проистиче и поимање њене хијерархизоване структуре и еволуционог развоја који претпоставља отвореност како према будућности, тако и према прошлости као извору снаге самообнове. Иако та снага постоји у институционализованој традицији, она је жива и у сваком појединцу као његова могућност да у комуникацији са својим архаичним и варварским културним искуством креативно потврди себе на најбољи начин.

Крај


Један коментар

  1. барбароге, троглаве аждаје и у средишту племенити варварски принц – јака интелектуална прича

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *