Рaдoслaв Гaћинoвић (1955–2021) Одлазак истраживача српског страдања

Преминули потомак једног од оснивача Младе Босне и по многима њеног идејног вође Владимира Гаћиновића (1890–1917) – упорно се супротстављао глобалном злу које се окомило на српски народ, а подлегао је овом другом актуелном злу, које јуриша на читав свет, независно од свих геополитичких и других момената

На неки начин симболички, неколико дана пре 22. „годишњице“ НАТО агресије на Србију, од последица вируса корона, преминуo је Радослав Гаћиновић (1955). Својим научним радом, али и другим видовима друштвеног ангажовања, тај потомак једног од оснивача Младе Босне и по многима њеног идејног вође Владимира Гаћиновића (1890–1917) – упорно се супротстављао глобалном злу које се понаособ окомило на српски народ, а подлегао је другом, које јуриша на читав свет, независно од свих геополитичких и других карактеристика.
Проф. др Гаћиновић био је нaучни сaвeтник у Институту зa пoлитичкe студиje, прeдсeдник Нaучнoг вeћa те институције, и глaвни и oдгoвoрни урeдник једног од њених часoписa „Пoлитикa нaциoнaлнe бeзбeднoсти“. Уједно, био је професор Факултета за дипломатију и безбедност у Београду. Иначе, Гаћиновић је зaвршиo Вojну aкaдeмиjу у Бeoгрaду, мaгистрирao нa Фaкултeту пoлитичких нaукa у Зaгрeбу, a дoктoрску дисeртaциjу oдбрaниo je нa Прaвнoм фaкултeту Унивeрзитeтa у Бeoгрaду.
Аутор је низа монографија и научних радова. Међу његовим делима треба издвојити она посвећена тероризму и другим видовима угрожавања националне и глобалне безбедности, али и она из домена српске историје и страдања нашег народа. У први сегмент његовог опуса спадају наслови као што су: „Супрoтстaвљaњe дивeрзaнтским aктивнoстимa“, „Teрoризaм и прoпaгaндa“, „Teрoризaм у пoлитичкoj и прaвнoj тeoриjи“, „Увод у студије безбедности“, „Безбедносна функција државе“, „Угрoжaвaњe кaпaцитeтa бeзбeднoсти држaвe“, „Aнтитeрoризaм“.
У другом делу његовог стваралачког рада – где се на оригиналан начин преплиће познавање безбедносне сфере с историјским садржајима – издвајају се дела: „Насиље у Југославији“, „Отимање Косова и Метохије“, „Млада Босна“, двотомна монографија „Нaсиљe нaд Србимa у XX вeку – узрoци и пoслeдицe“. За последњу монументалну студију проф. др Гаћиновић добио је 2017. нашу награду „Печат времена“.
О том делу је на страницама „Печата“ већ било доста речи, а сада бисмо једино истакли то да се ради о дубинском сагледавању разних аспеката страдања нашег народа у по нас геноцидном 20. веку. Преживели смо га, али смо из њега изашли с много негативних демографских, (гео)политичких и, што је можда и најгоре, идентитетских последица. И сада када покушавамо да их колико је могуће ублажимо и што успешније наставимо даље, од огромног су за нас значаја дела као што је Гаћиновићево, а која представљају огледало како туђих злих намера према нама, тако и наших судбоносних грешака.
А оне су за нас биле и остале највећи изазов. Са спољном опасношћу колика год да је, можемо да се носимо ако знамо ко смо и шта хоћемо. Проблем је када није тако; када смо национално збуњени и залуђени. То је Гаћиновић добро схватао и зато над нама остају да лебде његове речи: „Данас Срби немају таквих организација као што је била Млада Босна, али нажалост, имају све више тлачитеља. Српски тлачитељи су сви они који подржавају деценијско претварање споља наметнуте манифестације високопланетарне идеје слободе у њену карикатуру.“
Можда ће нам и те речи помоћи да се коначно тргнемо из стања националне летаргије јер они који су нас сатирали у прошлом веку, од својих монструозних намера нису одустали! А Гаћиновић нека почива у миру бар на оном, када му је већ припало да буде сведок многих зала и аналитичар још бројнијих страдања свог народа у овом свету. Нека Господ подари мир праху његовом!

Радослав Гаћиновић у „Печату“

Завет за борбу до слободе

Неуморно је понављао да је највећа обавеза свих Срба да чувају свој национални идентитет на темељима славне националне историје сопственог народа

Стваралац и интелектуалац ретког формата, проф. др Радослав Гаћиновић је своја промишљања о сложеним историјским изазовима пред којима се налазио српски народ у 20. веку често износио на страницама нашег листа. Посвећен судбини свог народа, Гаћиновић је давао и целовите увиде у сложену стварност коју живимо, подсећајући да народ који је своју инспирацију налазио у јунаштву Милоша Обилића, поетици српског владике и песника Радивоја Томова и видовданским херојима Младе Босне, мора да препознаје своје националне и државне приоритете. На страницама наших новина увек је изнова подсећао да је „обавеза свих Срба да чувају свој национални идентитет на темељима славне националне историје сопственог народа“.

ВЕЛИКИ ЉУДИ У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА Потомку Владимира Гаћиновића истраживачка опсесија била је везана за политичку историју у Босни и Херцеговини у другој половини XIX и почетком XX века. У интервју под насловом Освета Владимира Гаћиновића („Печат“ број 628) Гаћиновић каже да његово интересовање за Младу Босну потиче од раних дана младости, а поникло је у породици.
„Сећам се да сам као мали дечак проводио дане на једној високој стени која се издизала изнад места на коме је некада била кућа у којој се родио Владимир Гаћиновић. Одатле сам посматрао путеве којима је Владимир отишао у свет, у историју. Ко се бави науком зна да је сваки почетак тежак, а пошто се код мене појавио интринзични мотив да што успешније представим јавности моја сазнања о Младој Босни, то је за мене био изузетан изазов.“
На основу историјских чињеница, анализе научних радова домаћих и страних аутора, архива, укључујући и породични архив, и веома значајних сазнања које је стицао од раних дана младости у својој породици, Гаћиновић је осветлио дубинске димензије омладинског ослободилачког покрета Млада Босна. На другом месту у интервјуу каже да тешка времена увек изнедре велике људе, политичаре, научнике, хероје.
„Тако је Аустроугарска монархија насилном политиком створила све предуслове за стварање покрета и организација који ће се супротставити њеном насиљу. Млада Босна је никла искључиво у БиХ и своје корене натапала напредним идејама које су њени чланови стицали на познатим светским универзитетима. Ова омладинска ослободилачка организација је настала од мале групе 1907. године, омасовила се захваљујући њеним веома познатим члановима, где је значајну улогу имао њен оснивач и идејни вођа Владимир Гаћиновић. Почетком 1914. године Млада Босна прераста у покрет.“

СВЕ БРИГЕ СУ БИЛЕ НАЦИОНАЛНЕ О свом славном претку (Инспирисани Обилићем, „Печат“ број 545) говорио је као о непомирљивом присталици најљуће националне борбе и револуције.
„Све његове главне бриге биле су националне. Владимир је широм света на најбољи могући начин представљао своју родну Билећу, Херцеговину и српство у целини и он ће за породицу и за многе Србе остати вечно светионик. Његово дело нас у породици подсећа да су национално определење, професионализам, самокритичност, одговорност и велико осећање родољубља просто смисао постојања.“
Поводом штампања монографије Насиље над Србима у 20. веку – узроци и последице, за коју је Дарко Танасковић рекао да је најцеловитији и најисцрпнији преглед свих ратних и мирнодопских страдања српског народа током несумњиво најкрвавијег века српске историје, Гаћиновић на страницама „Печата“ (Од револуције до страдања, број 483) каже да ове чињенице нуди јавности, некима на подсећање, а неким за едукацију, како се злочини никада не би заборавили, јер ако се забораве, поновиће се. Подсећајући на бурне протесте одржане у Београду након проглашења анексије Босне и Херцеговине, констатује да после више од 100 година не можемо говорити о српским елитама с таквим поштовањем, усхићењем па чак и поверењем.
„Неки интелектуалци из Србије, нажалост, данас се одричу Косова и Метохије, Републике Српске и ко зна чега би се још одрекли.“
Објашњавајући природу политичких процеса у другој половини ХХ века који су се одвијали у СФРЈ, Гаћиновић, у наставку разговора за „Печат“ (Одбрана земље нема алтернативу, број 484), оцењује да су они водили ка слабљењу Србије и српског народа у целини. То је, сматра, условило јачање сепаратистичких покрета и спровођења тоталног насиља над Србима, а врхунац тога насиља испољио се током агресије НАТО-а на СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999.
„На почетку XXI века Срби трпе насиље и од наводне помоћи лажних пријатеља, а и од зла домаћега. Ово све иде у прилог: нарастању и бруталном насиљу албанског тероризма на Балкану, рестаурацији и институционализацији усташког покрета у Хрватској и тоталној ортодоксној верској индоктринацији муслимана у БиХ. Политичко насиље над Србима у континуитету и на почетку XXI века спроводе албански лобисти на политичкој сцени Србије и аутономаши који на разне начине подстичу разградњу остатка Србије.“
Стварање велике албанске државе на Балкану, упозоравао је, неминовно би водило ка Трећем балканском рату.