ПРЕМИНУО ПРОФЕСОР РАТКО МАРКОВИЋ

У Београду је у 77. години преминуо др Ратко Марковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, дугогодишњи сарадник нашег листа и у више наврата председник жирија за доделу награде “Печат времена”.

Био је судија Уставног суда Југославије, потпредседник Владе Републике Србије од 1994. до 2000. године, члан Комисије за писање Устава Републике Србије из 1990. године, Устава Савезне Републике Југославије из 1992. и Устава Црне Горе из 1992. године.

Испраћај посмртних остатака је обављен у кругу породице, наводи се у саопштењу.

Из мноштва текстова које је др Ратко Марковић написао за Печат издвајамо за овај тренутак текст из 2012. године.

Србија као Jован без земље

Пише проф. др Ратко Марковић

Ако ЕУ крене да тражи од Србије да поштује територијални интегритет својих историјски, географски или административно обликованих делова територије, Србија ће, као енглески краљ из XIII века Јован Без Земље (кога је папа Инокентије III, пошто га је претходно екскомуницирао, приморао да Енглеску прогласи поседом Свете столице) остати без територије и самим тим престати да постоји као држава

ЕУ је у својој Стратегији о проширењу подметнула Србији ново кукавичје јаје. Она тако поступно, али упорно и систематски, стеже обруч око Србије. Може јој се, јер Србија тражи да постане њена чланица. И пошто је она молилац, Србији се лествица коју би требало да прескочи, не би ли била примљена за чланицу ЕУ, стално подиже увис. Та тактика примењена је према Србији и у Рамбујеу. Тамо је лествица била подигнута на висину коју ниједна држава која држи до себе не би могла да прескочи. Због тога је Србија била засута бомбама. Отуда и зебња неће ли Србија и овога пута слично проћи ако не буде попустљива према неумољивим захтевима ЕУ.

ФИКЦИЈА О ОДМЕТАЊУ КОСОВА Свака нова степеница на „европском путу“ за Србију је нови Шокенхоф. Најновија је вероватно прва у низу „тешких одлука“, о којима говори Кетрин Ештон, коју би Србија требало да донесе у вези с Косовом. Од Србије се, наиме, тражи да у предстојећем „политичком дијалогу“ с Косовом „поштује територијални интегритет Косова“. Америка већ суфлира Србији да је следи. Заменик помоћника (!) државног секретара Филип Рикер је брже-боље изјавио да његова земља „подржава територијални интегритет и државни суверенитет Косова“. Како ли би поступила Америка да Србија призна иста обележја Тексасу? Ако Србија пристане на овај израз (то је, у суштини, нови услов), растојање до њеног фактичког признања Косова као државе биће краће него што је било пре тог пристанка. Србија ће тада бити надомак признања Косова. То још једном потврђује слутњу о томе да крајњи циљ приближавања Србије ЕУ, како ова тај процес води, није чланство Србије у њој, него обезбеђивање државности Косова. Америка и ЕУ имају огњену жељу да виде Косово као државу. Најновијим захтевом Србији, Косову се обезбеђује територија, као његова властита. То и јесте један од битних елемената државе. Следећи и последњи биће поштовање државног суверенитета Косова. Кад и то учини, Србија се може учланити у ЕУ. Тако би Србија, попут бркате слатководне рибе у њеним рекама, прогутала мамац који се зове ЕУ.
Пошто на Земљи више нема територија непокривених државном влашћу, ЕУ обезбеђује територију Косова на рачун територијалног интегритета Србије. Да би Косово постало цело, Србија не може да остане цела. То значи да и српски манастири на Косову више нису српски. Измишљотином о територијалном интегритету Косова, и они би постали косовски. Овај најновији (свакако, не последњи) захтев ЕУ значи да би Србија требало да се одрекне дела свог народа и дела своје територије како би се од њих направила нова држава Косово. Њима би она требало да плати чланство у ЕУ. ЕУ неће да види истину. Од Србије се није одметнуло Косово. Од Србије су се одметнули косовски Албанци. ЕУ су за фикцију о одметању Косова од Србије и на тој основи о државности Косова неопходни косовски Срби на Косову. Отуда и њено непопустљиво настојање да укрца косовске Србе у „народ Косова“, не би ли се тако заташкала истина да Албанци, поред Албаније, стварају још једну албанску државу. Та фикција је неопходна и због тога да би се сачувале важеће државне границе Македоније и Грчке.

НАДА И ОКРЕПЉЕЊЕ Наду да Србија овог пута неће насести, дале су изјаве председника Републике о најновијој уцени ЕУ. Радује посебно она да Србија неће преговарати о спровођењу независности такозване државе Косово. Председник даље вели:„Томе је дошао крај, мада стално слушамо да о статусу Косова нема преговора и да се ми о томе ништа не питамо… Јесмо у недаћама, али не може свако да нас гази и неће.“ После послушничке и капитулантске владавине Демократске странке, овакве изјаве делују исцељујуће. Оне осокољују и враћају пољуљано самопоуздање народу. Ова изјава председника Републике двојако је добра. Прво, она ће олабавити психичку напетост грађана, које стално спомињање рокова и датума, и предочавање што стварних, што измишљених услова сваке европске багателе за чланство Србије у ЕУ, одводи у психозу посебне врсте. Друго, она оповргава тврдњу Мадлен Олбрајт и њених трабаната да Срби попуштају само под притиском, кад им се запрети казнама, трпљењем, губицима.
Суштину уцене Србије за отпочињање приступних преговора о чланству у ЕУ Кетрин Ештон је овако изразила:„Кораци ка видљивом и одрживом побољшању односа с Косовом су од кључног значаја за почетак преговора о придруживању Србије ЕУ.“ Ово ће поновити и Штефан Филе. Дакле, побољшање односа између „две стране“ преваљује се само на једну страну – Србију. По логици ствари, лоше односе требало би ваљда да побољшава она страна која их је покварила. Из изјаве европских званичника произлази да је Србија та која је односе с Косовом покварила, па је на њој и да их побољша. Истина је, као и увек кад је реч о односима Србије и Косова, друкчија од европске приче о томе. Односи између „две стране“ су погоршани због тога што су косовски Албанци на своју руку на делу територије Србије прогласили своју државу. Од Косова се због тога очекује да изглади односе са Србијом, а не обрнуто, Србија с Косовом. Поента је у томе што Америка и ЕУ побољшање односа Србије с Косовом виде искључиво као пристајање Србије на постојање државе Косово, па макар ова ту „државу“ и не признавала. За почетак приступних преговора довољно је да Србија призна да Косово више није у Србији, док ће се већ за учлањење Србије у ЕУ тражити да Србија призна туђу државу (Косово) у својој држави.

ВЕШТО НАПРАВЉЕНА ЗАМКА Захтев за поштовање територијалног интегритета Косова је корак ка потврђивању државности Косова. То је вешто направљена замка Србији. Обавезивањем на поштовање територијалног интегритета Косова Србија признаје да не само што нема власт на Косову, него ни да територија Косова више није њена територија. Јер, поштовање територијалног интегритета Косова самим тим значи одустајање од територијалног интегритета међународно признате државе Србије. Због тога је теза о поштовању територијалног интегритета Косова за Србију противуставна. У Уставу Републике Србије пише (члан 8) да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“. Ако Косово има територијални интегритет, тада оно није више у Србији, јер не може једна држава, Србија, имати два територијална интегритета.
У међународном праву територијални интегритет је обележје међународно признате државе. Територијални интегритет је „монопол једне државе да врши државну власт на територији у међународном признатим границама“ (Милан Бартош). А у теорији државе уобичајена дефиниција државе је да је она „територијална заједница људи с врховном влашћу“. Елементи државе су: „земљиште, људи који на том земљишту станују, власт која над њима господари“ (Слободан Јовановић). Оно што једну територију чини интегралном, то је државна власт. Кад се територијални интегритет везује за Косово, јасно је да се тада у Косову види држава, јер само држава има територијални интегритет. Територију територијалних јединица у држави (општина, округа, области и сл.), држава може у свако доба мењати Законом о територијалној подели, а право својине на земљиште појединаца и правних лица може, под условима утврђеним уставом (законом), одузети (експроприсати). Због тога Повеља УН, тај светски устав, гарантује територијални интегритет искључиво државама. Само државе могу бити чланице УН. Државна територија се може мењати само по правилима међународног права, док се територија административних јединица у држави може мењати по правилима уставног (државног) права. Другим речима казано, начело територијалног интегритета важи само у односима између државе, а не и у односима између територијалних јединица у држави. Устав Србије каже да је Косово и Метохија територијална јединица (аутономна покрајина) у држави Србији.
Дозлабога наивно и лицемерно истовремено звучи објашњење ове фразе које је дао Штефан Филе, европски комесар за проширење ЕУ: „Формулација о територијалном интегритету Косова не прејудицира статус. Територија је један од елемената и није одлучујући фактор државности.“ Филе вероватно не зна или се прави да не зна да су сви елементи државе одлучујући за тај појам, у смислу да су конститутивни, јер без било којег од њих државе нема.

БРУТАЛНОСТ И „УМЕКШАВАЊЕ“ ЕУ је готово месец дана испробавала како да угради у свој званични документ полазни став о Косову као држави (премда у том ставу није једнодушна). Распон употребљених формулација за изражавање тог става ишао је од непосредних до посредних. Прву пробу, уједно најбруталнију и најогољенију, направио је Мартин Шлаф, председник Европског парламента, који је као услов за отпочињање приступних преговора истакао признање независности Косова од стране Србије. Пошто, будући одвећ груба, ова формулација није могла да прође, уследио је „мекши“ речник који је постизање исте суштине само временски одложио. Употребио га је Андреас Шокенхоф, заменик вођа страначке већине у Бундестагу, као захтев Србији да до краја тих приступних преговора закључи с Косовом правно обавезујући споразум о поштовању добросуседских односа. Чим је јавност у Србији схватила да је та формулација еуфемизам за признање независности Косова, уследила је заповедна формулација о поштовању „територијалног интегритета Косова“ од стране Србије у споменутом документу ЕУ. Њу је, колико побожно, толико трапаво и неубедљиво, најупорније бранио Штефан Филе.
Да ЕУ, без обзира на то што није у томе једногласна, сматра Косово државом, види се и из следећег одломка у њеним најновијим документима:„Србија и Косово не могу да се међусобно блокирају на одвојеном путу ка чланству у ЕУ… Видљиво и одрживо побољшање односа је потребно да би и Србија и Косово могли да наставе својим путем ка ЕУ, и да би се избегло да једно друго блокирају на том путу.“ Ову изјаву није потребно тумачити. Њен смисао је по себи јасан и разумљив. ЕУ сматра да су Србија и Косово две одвојене државе, пошто чланице ЕУ могу бити само државе. По њој, Србија и Косово стоје на равној нози. Прелази се чак преко чињенице да Косово нема своје ја у међународним односима. Амбасадор Немачке у Србији Хајнц Вилхелм иде још даље, па вели:„Нормализација односа између Србије и Косова значи да Србија неће спречавати Косово да постане члан УН и ЕУ.“ Дакле, коначно је јасно казано да нормализација односа Србије и Косова значи да Србија допринесе да Косово добије и у формалном смислу све елементе државе, која ће затим постати чланица ЕУ и УН. У томе је, заправо, све лицемерство тврђења ЕУ да се од Србије не тражи да призна Косово, него само да „побољша“, „нормализује“ односе с Косовом, да учини „видан и одржив напредак у односима с Косовом“. Америка и ЕУ сматрају, како је то усред Београда изјавила Хилари Клинтон, да је Косово независна држава која има „територијални интегритет“, јер се државне границе, осим у случају Србије, у Европи неће мењати. Клинтонова Србима с Косова даје савет да гледају у Приштину, а да задрже везе са Србијом. Од Србије се тражи да у односима с таквим Косовом постигне „видан и одржив напредак“.

НЕСЛАВНО РАЗНОГЛАСЈЕ  О сибилско значење фразе о поштовању територијалног интегритета Косова спотакли су се и наши политичари, због чега се, свакако, неће прославити. Тако је у вези са питањем о којем би требало да постоје слога и постојаност у ставовима, дошло до разногласја и невероватне променљивости ставова. Председник Владе је у среду увече (10. октобра) рекао да је узнемирен формулацијом о територијалном интегритету Косова и да је „можда било поштеније од Србије тражити да призна независност Косова, него да призна територијални интегритет Косова“. Још је изразио уверење да је „дијалог“ с Приштином, после ове формулације, постао беспредметан. Већ у четвртак ујутро (11. октобра), после сусрета са Штефаном Филеом, саопштио је јавности да споменута формулација није нови услов Србији за наставак њених европских интеграција и да је Србија „спремна за наставак дијалога с Приштином“. Штавише, казао је председник Владе, „Србија је опредељена за подизање дијалога на политички ниво, за наставак техничког дијалога, као и за примену свих споразума постигнутих у Бриселу“. Истог дана (11. октобра) председник Републике у разговору са Штефаном Филеом напомиње да би Европа, уколико искрено жели да јој се Србија придружи, требало да измени ту проблематичну формулацију. У исто време, председник Владе у дупликату (први потпредседник Владе) вели да је формулација о територијалном интегритету Косова „погрешно протумачена“ и да је само реч о „неспретној формулацији“ која нема значење које јој придаје наша јавност.
На исходиште ове формулације, наизглед простодушно, а у ствари сурово, указао је чешки потпредседник Владе и министар иностраних послова Карел Шварценберг:„Морамо бити реалистични. Србија је изгубила рат. А у рату се често губе територије! То је тако увек било у историји.“ Дакле, у томе је суштина (недавно је о томе да је Србија изгубила Косово у рату, иако не каже с ким, писао у „Политици“ Драган Бујошевић). Косово је Србији одузето у освајачком рату НАТО-а против Србије. Статус Косова решен је исходом тог рата. Декларација независности Косова косовских Албанаца је политичко-правно санкционисање тековина агресије НАТО-а на Србију.
У сваком случају, ако ЕУ крене да тражи од Србије да поштује територијални интегритет својих историјски, географски или административно обликованих делова територије, Србија ће, као енглески краљ из XIII века Јован Без Земље (кога је папа Инокентије III, пошто га је претходно екскомуницирао, приморао да Енглеску прогласи поседом Свете столице) остати без територије и самим тим престати да постоји као држава. Можда је и то начин да ЕУ, као што је својевремено Инокентије III учинио с Енглеском, призове непослушну Србију памети и учини од ње, као што је то била под претходном владом, послушничку земљу.
„Формулацијом“ о територијалном интегритету Косова, ЕУ лукаво наводи воду на воденицу Ахтисаријевог плана. Од једне до друге препреке „на европском путу“ Србије остварује се део по део тог плана. „Формулација“ је учинила јасним решење које ЕУ спрема северу Косова. О томе више никакав „дијалог“ није ни потребан, јер, једноставно, више нема о чему да се разговара. На северу целовитог Косова, где су Срби већина, може постојати само појачана („обогаћена“) локална самоуправа у оквиру самосталне државе Косово. Тако је као исход примене осиромашеног уранијума у Србији на српској покрајини Косово и Метохија настала држава косовских Албанаца, у којој постоји обогаћена локална самоуправа за косовске Србе на њеном северу. Уосталом, ЕУ је и замислила „дијалог између Београда и Приштине“ као спровођење у дело читавог Ахтисаријевог плана за Косово. Косово је тако постало жалосни пример како се и у Европи на прелому ХXI века (у Африци и Азији и данас) државна територија и политички режими могу као некада, пре појаве међународног права, мењати ратом.

Печат 09/11/2012

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *