Обавештајни час историје

фото: ИВАН ДОБРИЧИЋ

Да ли иницијативу за објављивање тајних обавештајних докумената треба схватити као допринос историји, или као упозорење за будућност? Аргументи групе обавештајних официра заиста су јаки

Група бивших обавештајаца, официра некадашње Војске Југославије, поднеће предлог Министарству одбране Србије да се декласификују обавештајни подаци који су деведесетих година достављени војним и државним органима СРЈ из југословенских агентура по свету. Они тврде да ће историчари, на основу њихових података, моћи да исправе неке случајне (или намерне) заблуде и грешке које у делу нашега друштва опстају као званична новија историја. Можда ће се некоме ова идеја на први поглед учинити преамбициозном и препотентном, али ако добро проучимо ко су личности које нам то предлажу, брзо ћемо схватити да су они у праву и да њихову идеју треба прихватити оберучке. Јер, како то обично бива, они који су за ову земљу већ учинили заиста много, увек пожеле и траже начина да учине још нешто. А они који су је издали и подривали радиће то и даље.

НАТО САМИТ У ЛИСАБОНУ На челу ове групе официра је генерал Јован Милановић, један од највећих српских обавештајаца свих времена, који је већ за живота постао легенда. Он тврди да у државним архивама постоји хиљаде обавештајних докумената из периода распада СФРЈ који би на тадашња дешавања бацили ново светло.
Посебно је потенцирао важност докумената који ће променити представу о агресији на СРЈ. Каже да се из тих докумената види да је одлука о нападу донета још у мају 1998. на самиту Алијансе у Лисабону, „уз уздржано противљење Грчке, Шпаније, Португалије, Француске и Италије“.
На том самиту су министарства иностраних послова држава НАТО-а добила налог да изврше медијску припрему сопствене и светске јавности о томе како су одлуке Алијансе неопходне, док су министри одбране имали задатак да разраде ток акције. Наши обавештајци документовали су и даљу разраду овог плана обмане светске јавности, јер су још у августу 1998. планови агресије на СРЈ били готови и кренуло се у жестоку пропаганду. Већ 3. септембра, на састанку на који су позване и чланице „Партнерства за мир“, приказана је измишљена хуманитарна катастрофа Албанаца на КиМ. Американци су лажно тврдили да су преко снимака својих шпијунских авиона и сателита дошли до података о злоделима над албанским цивилима, уништењу више од 26.000 албанских кућа и разарању 640 албанских села. Лажну тезу да се на КиМ води рат против цивила већ 21. септембра 1998. у Бриселу промовисали су Немци тврдњом да су убијања и силовања масовна. Два дана након тога НАТО је активирао први од тростепеног механизма за отпочињање агресије на СРЈ.

ФАЗА АПОКАЛИПСЕ Неке од ових ствари смо знали, неке нисмо, али обавештајци нуде доказе, и у томе је велика разлика када се формира слика о томе ко је планирао и покренуо рат и уз то лажирао дешавања на КиМ, као и конкретне разлоге и поводе за агресију. Тиме бисмо разбили све сумње и тврдње неких наших историчара и политичара да се рат могао избећи некаквом нашом другачијом политиком и да смо сами криви за агресију. Документа наших обавештајаца доказују да је рат из неких разлога Алијанси био потребан. Због тога су многе мировне иницијативе, попут оне у Рамбујеу, биле лажне и нису биле искрени покушаји успостављања мира, него планирана медијска подршка агресији.
Генерал Милановић и други обавештајци који су на томе радили „размонтирали“ су не само планове него и скривене идеје кључних западних моћника који су управљали догађајима. На пример, сазнали су да су генерал Весли Кларк, Тони Блер и Бил Клинтон систем одлучивања намерно преместили у Лондон, како би избегли непријатан отпор неких чланица НАТО-а планираној агресији на СРЈ. Тако су обманули НАТО чланице јер су имали консензус за уништење 25 циљева у трајању од 96 сати, а фаза „Апокалипсе“ почела је одмах након почетка бомбардовања.

Генерал Јован Миловановић

ЗАДАЦИ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ Наши обавештајци су у обавештајним играма надмудрили и надиграли обавештајно-безбедносни систем НАТО-а и победили у обавештајном рату.
Основни задатак Војне обавештајне службе је да благовремено обезбеди информације којима ће се спречити да наша држава доживи стратешко изненађење у погледу изненадне агресије. А затим и да обезбеди податке о агресору, његовом војном потенцијалу и оперативним плановима, како би наш Генералштаб на време испланирао употребу сопствених снага и разрадио најефикасније одбрамбене операције.
Лако је то рећи, али то стварно учинити није нимало лако, зато што су то најчуваније тајне. Сваки агресор ће учинити стотину варки и обмана да сакрије своје праве намере и планове, и неће покренути напад док није сигуран да ће постићи изненађење. Сваки штабни официр зна да је то императив, јер тако се вишеструко смањују губици у људству и техници, а вишеструко повећавају шансе за остварење ратних циљева и коначну победу. НАТО нас није потценио у обавештајном смислу, као што није ни у војном. Учинио је све да заштити планове агресије, тако да сте их могли добити само преко официра који су имали приступ плановима по природи посла, а то је исувише узак круг, добро контраобавештајно заштићен, да би се направио било какав обавештајни продор.
Ако то имамо у виду, онда је прави подвиг оно што су учинили наши обавештајци с Милановићем на челу, јер су учинили све, па и више него што је било ко могао очекивати – доставили су оригинални план агресије на СРЈ у коме су поред снага и праваца дејства прецизирани и сви циљеви које НАТО армада планира да уништи из ваздуха. Тако су спречили стратешко изненађење и дали разлоге за благовремено измештање наших јединица с локација и из објеката који су наведени као циљеви. У исто време обавештајци НАТО земаља нису знали наше планове одбране. Наша војска је избегла уништење и, на њихово опште изненађење, скоро у потпуности је сачувана. То је необорив доказ да су наши обавештајци победили у обавештајном рату.

МИЛАНОВИЋЕВА МИСИЈА Иако је агресија НАТО-а на СРЈ постојала као могућност, сви су на то више гледали као на снажну војну претњу, и мало ко је очекивао да заиста постоји план и намера да се она реализује у пракси. Превладала је неверица да се на прелазу у 21. век толики војни потенцијал може сручити на малу и суверене државу. Наши обавештајци су добро проценили да је евентуалне планове агресије на СРЈ могуће наћи само у Команди НАТО-а у Бриселу. Тај задатак је поверен искусном и прекаљеном обавештајцу какав је био Јован Милановић. Маскиран је постављењем за министра-саветника у мисији СРЈ у ЕУ како би што мање привукао пажњу њихових контраобавештајаца.
Само он зна како је успео да упозна и стекне наклоност француског официра из Команде НАТО-а, иако му је он у тој ситуацији званично био противник. Код њега је пробудио емоције како би његово људско осећање за правду надјачало срамне (у тим околностима) војничке дужности. Била би врхунска ствар и да је Милановић добио само усмени извештај о томе шта нам се спрема, а он је успео да се преко француског официра дочепа оригиналних планова агресије, и зато је то подвиг. То је сам врх обавештајног рада и нешто веће од тога не постоји. Зато ће његов успех сигурно ући у светске анале успешних обавештајних продора, попут Рихарда Зоргеа.

ПИТАЊЕ ТАЈМИНГА Неизбежно је питање зашто ова документа нису објављена раније и због чега се толико дуго чекало, док су нам злонамерни и они који не знају довољно о неким важним историјским догађајима кројили историју? Да ли је неко намерно сакрио истину под утицајем и притиском страних моћника којима је веома важно да за све ратове на Балкану окриве Србију и српски народ?
Најјачи аргумент што документа нису објављена јесте заштита имена – идентитета информатора. То је увек приоритет у коришћењу података и од тога се у оперативном смислу готово никада не одступа. Ради се о безбедности људи који су нашим обавештајцима уступали информације, њиховој судбини и судбини њихових породица. И не само о томе него се ради о људима који знају истину, знају да је Србија жртва планиране агресије без реалног повода, на које се наши обавештајци увек могу ослонити ако то буде потребно. Ако генерал Милановић сада каже да је довољно из тих докумената уклонити имена информатора и да се након тога могу користити, треба му веровати. У ствари, најбоље би било да таква документа поново прегледају и процене обавештајци који су их својевремено доставили. Они знају да контраобавештајне службе НАТО држава покушавају да докуче ко су нам били ти извори информација. Ако се документа неопрезно објаве, они то могу процењивати и посредно – сужавањем круга људи којима су својевремено ти подаци били доступни. Али време је учинило своје, објављивање докумената је сада могуће, и не треба да се чудимо зашто су обавештајци ову иницијативу покренули тек сада.
Иако обавештајци говоре само о прошлости и спречавању прекрајања историје, треба читати између редова. Назиру се разлози који би могли бити везани и за актуелна и будућа дешавања. Наравно да они имају рефлекс да препознају нове опасности за своју земљу, које обични грађани још не виде. Да ли они „виде“ да се на Западу поново формира антисрпски фронт и праве нови планови неке врсте опасне агресије на Србију, за сада хибридним ратом, али ко зна како се ти хибридни напади на крају могу завршити. То је нешто већ виђено на овим просторима, о чему су ови обавештајци благовремено и детаљно достављали податке, и сада предлажу да се и таква документа објаве – за историју, а чини се и за наук у процени актуелних и будућих тајних планова.

ЈЕЗИВЕ МОНТАЖЕ ЗЛОЧИНА Да не буде никакве дилеме, обавештајци нам дају и примере подмуклих тајних операција које су сатанизовале Србе и Србију на Западу и послужиле као инсценирани поводи за агресију на Србију и Републику Српску. Осећају ли обавештајни доајени да би нас слична прљава подметања могла снаћи и данас? Генерал Милановић тврди да у бункерима наших архива постоје докази о подвалама и монтажама, о којима се говори у оригиналним документима америчке војске, које му је уступио његов колега, човек из НАТО формација. У питању су језиве монтаже злочина над бошњачким цивилним становништвом, које су касније реализоване, а сличан сценарио је касније примењен према Албанцима у Рачку.
Према тим документима, акција изведена на пијаци Маркале увежбавана је у САД, на војном полигону поред града Александрије, уз учешће официра Армије БиХ. Тамо су направили копију сарајевске пијаце и имали генералне пробе те изразито терористичке акције. Акција је изведена управо онако како је увежбавана, што објашњава ко у ствари стоји иза злочина „Маркале 1“, „Маркале 2“, „Тузланска капија“, „Рачак“ и можда још неких које се кроз жестоку пропаганду приписују Србима и за које су окривљени невини људи. Помало је смешно када се ми упиремо да им објаснимо да то Срби нису урадили. Јер док ми знамо да нисмо то урадили, они наравно знају и да ми нисмо, и ко јесте то урадио. Сада је јасно и зашто Запад не прихвата никакве доказе домаћих и међународних експерата да Срби нису извршили те злочине. Ако признају да то нису урадили Срби, испливаће истина да су бошњачки официри убијали своје сународнике, или Американци своје савезнике, да би за те злочине оптужили Србе.
Дакле, обавештајци покушавају да истину прикажу свима. Није реално очекивати да они који стоје иза подметања и инсценирања злочина и повода за агресију то признају ни под притиском ових доказа. Међутим, јесте реално да своја размишљања коригују они који су насели на западну пропаганду, и који су под тим теретом прибегли аутошовинизму и сваљивању кривице за сва зла на српски народ.
А у овим обавештајним играма имамо и један куриозитет. Јован Милановић је, наиме, својевремено био шеф кабинета начелника Генералштаба ВС, генерала Момчила Перишића. И док је Перишић првостепеном пресудом осуђен за шпијунажу у корист америчке обавештајне службе против наше земље, генерал Милановић је постао наш национални херој јер је игнорисао сопствену безбедност да би државном и војном врху обезбедио капиталне податке који су вишеструко умањили последице НАТО агресије.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *