Наш Бранислав Брана Црнчевић (1933 — 2011)

Од одласка Бране Црнчевића прошло је десет година. Од оснивања нашег листа, па до своје смрти, Брана био међу Печатовим најзначајнијим ауторима, елитни сарадник, одани пријатељ. Подсетимо, поред публицистичког рада и духовног „расипања по штампи“, Црнчевић је оставио за собом осамнаест вредних књига. Био је не само један од најзначајних српских писаца за децу, сјајни афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник већ и аутор чија се прозна остварења (приповетке и романи) памте, а посебно она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.

Рођен је 1933. године у Ковачици, растао у Руми, а детињство је након преране смрти оца провео по сиротиштима и хранитељским домовима.

Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру је започео као службеник представништва зрењанинске пиваре у Новом Саду. Затим је уследила новинарско-уредничка фаза у листовима „Јеж” и „Дуга”, као и у листу за децу „Мали јеж”. Такође је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН” и „Политика”. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме… Добитник је награде „Змајевих дечјих игара“ за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић” (Врање, 2011).

…”Када су стари Римљани желели да неком искажу велику почаст, али и да истакну блискост, уз његово име би додали noster, наш. Наш Брана је годину дана пре свог одласка, у књизи Шта има, дао једној краткој причи наслов „Криза, а ми шворц“.  У тој причи нас подучава да ако сви око нас полуде, а ми се правимо паметним, онда смо стварно глупи. Треба, ради преживљавања, да се прилагођавамо, што је и основна политичка мудрост, али, како истиче, не и по цену да будемо подлаци. „Кад те енглески амбасадор зове на чај, не прави се да си Енглез, он зна да ниси. Не доказуј Американцу да си Американац, Французу да си Француз, Немцу да си Немац, Европи да си Европљанин. Шта ћеш им такав? Ако се одричеш својих, како и зашто да ти верују? Уосталом, имај на уму и то да ‚што смо ближе Европи, она је све даље‘.“ Међутим, Брана је био у Европи одувек, па и 1999. године, али не у оном друштву које је нас и њега засипало бомбама, већ у највишем, правом европском друштву. Те несрећне године је, наиме, у Немачкој изашла књига Фридмана Шпикера Афоризми у светској књижевности (Aphorismen der Weltliteratur) у којој је наш Брана (и нико други) са својих десет афоризама, у друштву са Френсисом Беконом, Рошфукоом и Паскалом, са Џонатаном Свифтом, са Гетеом, Новалисом, Шопенхауером, Леопардијем, Ешенбахом, са  Семјуелом Батлером, Марком Твеном, Ничеом и Оскаром Вајлдом, Бернардом Шоом, Полом Валеријем, Кафком, Канетијем, Петером Хандкеом…

…Описујући најтоплијим речима своја сећања на нашег патријарха Павла, наш Брана писаше: Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане, и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити. Упркос свему, Свети никога није проклео, а имао је кога.  Нико није остао без Његовог опроштаја, чак ни они који опроштај нису заслужили. Он је био наш штит. Бог је био с Њим, а Он је био с нама. Док гледам народ православни који прилази Његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешан, грешим, питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом? Није могао да издржи више од две године а да не чује још коју мудрост и размени још коју мисао са Светејшим Павлом… 

(из текста проф. др Оливера Антића “БРАНА ЦРНЧЕВИЋ /1933–2011/ Криза, а ми шворц”, Печат бр. 364)