Може ли Аналена да наследи Ангелу

Зелени јуришају на канцеларски трон: Посртање великих странака и климатске промене које су еколошке теме учиниле планетарно приоритетним, отварају, неочекивано, шансу зеленима да, на крајње неизвесним парламентарним изборима у септембру, први пут преузму кормило Немачке

Мало ко је, колико до јуче, чуо за њено име, а данас о њој говори готово цео свет: Аналена Бербок (40) лако би могла да у септембру, после парламентарних избора, наследи „вечиту канцеларку“ (пуних 16 година) Ангелу Меркел. И да преузме кормило најмногољудније земље и најснажније привреде Старог континента.

ВРЕМЕ ЕКОЛОГА Била би то права револуција у земљи несклоној радикалним преокретима: први пут би се на канцеларском трону, најважнијем политичком и државном положају, нашао неко из редова зелених.
У минуле четири деценије, колико већ постоји на немачкој политичкој сцени, ова еколошка партија имала је министре у покрајинским владама. Данас у 11 од 16 покрајина дели власт с другим странкама. Једну од најбогатијих, Баден–Виртемберг, с Винфридом Кречманом као премијером, предводи већ десет година. Зелени су имали и вицеканцелара Јошку Фишера, у влади социјалдемократе Герхарда Шредера. Никад, међутим, канцелара.
Чекајући своје време, зелени су дочекали да време ради за њих: драматичне климатске промене учиниле су екологију планетарним политичким приоритетом. Сазревали су, међутим, и зелени у том времену. Од егзотичне, готово анархистичке скупине дугокосих хипика, с конгресима који су деловали као пикник, с дамама које штрикају или (пред камерама) доје бебе – драстичан контрапункт свим другим, и у сценографији строго бирократизованим, странкама – постали су и сами политички естаблишмент.
Побуњеници против власти су, у међувремену, уместо јуриша против институција, стигли, у дугом маршу кроз институције, до (овог) часа када одлучно демонстрирају недвосмислену жудњу за моћ и власт. Од разбарушене и готово хаотичне скупине, која је у запаљивим расправама и унутрашњим расколима између прагматичних „реалоса“ и (левичарско) револуционарних „фундаменталиста“, постали су наједном строго организована, дисциплинована и, у одлучивању, „кремаљски тајновита“ странка.

ИЗНУЂЕНИ УЈЕД ЗА СРЦЕ Тако су се понашали и недавно, кад су одлучивали ко ће бити страначки кандидат за канцелара. Док је у конзервативној унији данима беснео „рат браће“ око тога ко да коначно и званично постане претендент на канцеларски трон, који је усијавао политичку атмосферу претварајући је готово у националну драму, лидер (Ангелине) Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Армин Лашет или шеф баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Маркус Зедер, зелени су то учинили тихо и иза затворених врата. Требало је из руководећег партијског двојца (традиционални начин вођења странке), између Роберта Хабека и Аналене Бербок, пошто немачки устав не познаје и не признаје двоје канцелара, изабрати једног.
То раздвајање „нераздвојивог пара“, који је, избегавајући да, бар јавно, покаже личну сујету и политичку суревњивост какву су, по правилу, вођени сопственим амбицијама, демонстрирали сви њихови претходници, представљало је за њих саме изнуђени „ујед за срце“, али без, тако изгледа, видљивих, расколничких политичких последица.
Ни овај пар није био лишен личних амбиција. Напротив. Успели су, међутим, да их ускладе, „убризгавајући“ тако својој странци додатну енергију и кохезију. Упркос скепси коју је могла да изазове једна реченица која се често цитира из ватреног говора Аналене Бербок на конгресу, пре три године, када је бирано руководство странке. Данас не бирамо жену која ће ићи (као пратиља) уз (у том часу харизматичног) Роберта Хабека „него председницу странке“.
Партијско руководство се определило да у изборну арену пошаље Аналену. Ту одлуку би требало да потврди страначки конгрес. Рачуна се да је у питању пука формалност: Бербокова је нешто популарнија од неспорно популарног колеге Хабека.

НОВИ ПОЧЕТАК На медијске „барикаде“ (овога пута ће уобичајени масовни предизборни скупови због пандемије очигледно изостати) истрчала је с готово револуционарним покличем и програмском најавом „новог почетка“ и радикалне „обнове“ Немачке, остављајући „статус кво другима“.
Кандидатуру, каже, схвата као позив да „шаролику, богату, снажну земљу, интегришући је, води ка бољој будућности“, и кад је реч о најмлађима (вртићи би требало да буду најлепша места) и најстаријима (њихова нега би требало да сјајно функционише) уз нагласак на „свете принципе“ зелених: демократију способну да се брани, и заштиту животне средине као основ будућег благостања, слободе и безбедности.
На потенцијални долазак Аналене Бербок на најважнији положај у тако битној европској земљи гледа се на многим странама, и престоницама, с нескривеном и наглашеном резервисаношћу и скепсом с којом се дочекује непознато: изван Немачке, чак и у Бриселу, као престоници ЕУ, она је „неисписани лист папира“. Због тога се сваки њен медијски наступ минулих дана пратио с наглашеном пажњом иако ће поход на Берлин, и освајање савезне власти, овога пута бити драматично неизвеснији од свих претходних немачких парламентарних избора.

РАСТАКАЊЕ ВЕЛИКИХ Њих драматичним чини уочљиво растакање великих „народних“ странака, конзервативаца и социјалдемократа, што су деценијама представљали стожер стабилног и поузданог политичког, и уставног, система и поретка у Немачкој.
Посртање некад тако моћне, посебно из времена Вилија Бранта, најстарије немачке странке (преко 150 година), Социјалдемократске партије (СПД), која је дала три канцелара (Вили Брант, Хелмут Шмит и Герхард Шредер), из избора у изборе, делује готово незаустављиво: према тренутним прогнозама странка би једва освојила нешто више од (готово понижавајућих) 15 одсто гласова.
Падају политичке акције и групацији конзервативаца, Хришћанско-демократској унији и њеној баварској „посестрими“ Хришћанско-социјалној унији. После мартовског дебакла на парламентарним изборима у две важне покрајине, на којима је странка Ангеле Меркел (канцеларка је, иначе, партијско кормило напустила пре две године) забележила најгори послератни резултат, и хаотичне ситуације у борби с опаким вирусом.
Ту ионако политички неповољну ситуацију додатно су драматизовале корупционашке афере у вези с пандемијом, у чијем су се средишту нашли политичари владајуће странке. И у рату против короне, као у сваком рату, појавили су се профитери: само посредујући у набавци и дистрибуцији заштитних маски неколицина посланика Бундестага ставила је у своје џепове стотине хиљада евра.
Све би то лако могло да конзервативцима 26. септембра залупи берлинска врата. Истраживања јавног мњења показују, наиме, драматичан пад њихове популарности: тренутно су спали на 27 процената. Ако се не догоди неко чудо, а чуда се на немачкој политичкој сцени углавном не дешавају, зелени би, због свега тога, у новом сазиву Бундестага могли да буду најјача политичка снага. Тренутни „скор“ зелених креће се око 25 одсто.

БРАТСКИ РАТ Из „братског рата“ (насловница „Шпигла“ од 17. априла) две сестринске странке, ЦДУ и ЦСУ, око избора кандидата за савезног канцелара унија је изашла веома уздрмана. Коначно именовање Армина Лашета, лидера старије и моћније „сестре“ (ЦДУ), коју је донело њено руководство, могло би да се претвори у (његову) Пирову победу: противкандидат Маркус Зедер, шеф ЦСУ-а и премијер баварске (покрајинске) владе, ужива већу популарност не само у јавности него и у редовима Лашетове странке.
Иако је у овај „рат“ ускочио с великим амбицијама, Зедер је прихватио одлуку руководства „старије сестре“. Раскол би могао да буде фаталан за обе странке, које увек наступају ортачки на парламентарним изборима. Постоји одговорност за земљу, каже, коју је био решен да прихвати. Постоји, међутим, додао је, одговорност и за партију: само заједно можемо победити. Уочљиво емотивно дирнут, и повређен, обећао је подршку свом ривалу. Његови баварски пријатељи и сарадници били су директнији: донети одлуку о кандидату за канцелара против расположења партијске базе и јавности, пет месеци пре избора, веома је проблематично.
Да то није олака процена, показало се убрзо. Истраживање прављено за потребе телевизијске куће РТЛ показало је да би више од једне трећине присталица ЦДУ-а, разочараних због Зедеровог „избацивања из игре“, гласало не за њеног лидера него за неког другог кандидата или једноставно не би изашло на биралиште. Чињеница која би могла ићи, опет, у корист зелених.
Био је ово са Зедером, иначе, трећи, неуспешан, покушај Бавараца у јуришу на канцеларски трон. Баварски „принц“ неће, бар не овај пут, постати и „краљ“ (канцелар). Није то успело ни некрунисаном баварском краљу, и Зедеровом великом политичком узору, Францу Јозефу Штраусу.
Иако је располагао с више „политичког кредита“ и несумњиве моћи, Штраус је изгубио у унутарстраначком надметању од потоњег, и дуговечног (16 година) Хелмута Кола. Губитнику је остало само да надмено и цинично констатује како му је „свеједно ко ће под њим бити канцелар“.
Штраусов наследник Едмунд Штојбер је отишао даље. Ангела Меркел је Баварцу промишљено препустила предност. Није била уверена да је још куцнуо њен час. Заједничког кандидата ЦДУ и ЦСУ Штојбера поразио је, ускачући у други мандат, социјалдемократа Герхард Шредер. Меркелова није пропустила следећу прилику.

ОПТИМИЗАМ ТРЕЋЕГ Армин Лашет наступа као чувар њене политичке оставштине. Уверен је да та стаза провинцијског (покрајинског) политичара води ка најважнијој федералној функцији. Иако је у обрачуну између њега и Зедера желела да буде, и формално остала, неутрална, канцеларкина заштитничка рука лебдела је над Лашетом: није крила да би се радовала победи њене странке на изборима у септембру. То би, уместо предности, могло да се испостави као хендикеп за премијера Северне Рајне – Вестфалије и, однедавно, шефа ЦДУ.
Трећи кандидат, који с најмање шанси улази у изборну арену, социјалдемократа Олаф Шолц, министар финансија у садашњој влади велике коалиције и вицеканцелар, демонстрира, упркос свему, наглашени оптимизам. Узда се у чињеницу да се упадљиво смањује разлика између три странке које су „истуриле“ своје кандидате. И на сопствено, богато искуство у политици и власти. Није довољно желети власт него и водити тако индустријски развијену и важну земљу као што је Немачка.
Недостатак искуства, нарочито у спољној политици, медији запажају код фаворизоване Аналене Бербок. Не само у наглашено реском ставу према Кини и Русији, што је у овом часу углавном у сагласју са „западном матрицом“, него и у радикалном програмском инсистирању на нечему што би изазвало неизбежна варничења унутар европске фамилије и у трансатлантским односима. Глобална забрана нуклеарног оружја, на шта су, поред осталог, „алергични“ у Паризу. Тотални раскид с термоелектранама и угљем, што би посебно иритирало Пољаке. Избацивање америчког нуклеарног оружја из Немачке и смањење издатака за НАТО и одбрану, супротно изричитом захтеву и готово наредбодавном ставу Вашингтона…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *