Koga istrebiti da bi se sprečilo istrebljenje?

Film „Istrebljenje: činjenice“

U naslovu ovog teksta je dilema koja se da pročitati između redova novog dokumentarnog filma čuvenog britanskog prirodnjaka ser Dejvida Atenboroa, „Istrebljenje: činjenice“, koji brutalno predstavlja opustošeni svet usled gramzivosti, nemara, halapljivosti i bezobzirnosti čoveka – jedine vrste na svetu čiji broj raste tom brzinom da, kako kaže slavni autor, predstavlja opasnost za opstanak planete

Delovalo je da je prošlogodišnjim dokumentarcem „Život na našoj planeti“, o kome smo pisali (br. 640), čuveni engleski prirodnjak ser Dejvid Atenboro ostavio pokolenjima svoje lamentno ostvarenje, putopis o onome što je bio, što je mogao i morao da bude naš divni svet, a što verovatno, zahvaljujući nama, neće postati. Ipak, da ne postane pustoš, a za šta kako danas izgleda ima mnogo više šansi, na kraju tog filma ponudio je puteve i poteze koje čovečanstvo još uvek ima na raspolaganju ne bi li izbeglo strašnu sudbinu. Međutim, to nije bilo poslednje njegovo delo, a ni poslednji lament. Naprotiv. Ovih je dana na američkoj televiziji, posle ostrvske premijere pre nekoliko meseci, prikazan njegov takođe prošlogodišnji film „Istrebljenje: činjenice“, kojim je još jednom, kao i u gorepomenutom ostvarenju, ali i brojnim drugim ranije, pokušao da razbudi uspavano čovečanstvo i pokrene ga na akciju spasavanja sveta u kome živi. Zapravo ta dva filma deo su iste priče. Ovaj drugi je nešto konkretnija razrada posledica što život na našoj planeti više nije kao nekad. Što ubrzano i nepovratno nestaje. I, kako reče u naslovu, izneo je činjenice. Ali ne i dokaze, niti je u tom filmu ponuđeno bilo šta novo što već odavno nije rečeno i u njegovim i brojnim drugim prirodnjačkim dokumentarcima koji su na istoj liniji s Atenborovim idejama i stavovima.

 

Nestanak mnogih čuda života

Na početku je vremešna ikona prirodnjačkih filmova koja će u maju napuniti 95 godina objasnila publici da je tokom višedecenijske karijere imao sreće da putujući po svetu i upozna neverovatne vrste života koje nastanjuju planetu. Takozvani biodiverzitet, biološka raznovrsnost ili bioraznolikost, kako kod hoćete, po Atenborou ide putem istrebljenja i to džinovskim koracima. „Mnoga od tih čuda živog sveta naše planete koja sam video nestala su zauvek“, tvrdi on dramatično na početku filma. Iako je „Istrebljenje: činjenice“ zapravo kompilacija snimaka iz njegovih ranijih ostvarenja, uz sagovorničku podršku stručnjaka s impresivnim titulama ili radnim mestima koje je za ovu priliku angažovao, Atenboro je pokušao da još jednom osveži ovu temu u svesti publike, a samim tim, nada se, i onih koji odlučuju. I, opet, što jasnije, pa i brutalnije, skrene pažnju na pogubne posledice istrebljenja sve više predstavnika života naše prirode. Ranije mnogo puta viđene užasne scene ubijanja životinja koje su na halapljivim tržištima našeg bezumno konzumerskog sveta dobila vrednost iz bilo kog razloga (pomor, recimo oklopnika mravojeda ili belog nosoroga, jer su navodno njihovi oklopi, odnosno rogovi lekoviti, a nisu!), sada ukrštene s brojnim drugim ljudskim aktivnostima prouzrokovanim razlozima za stvaranje pogubnog ambijenta za opstanak živog sveta, detaljno su opisani u ovom filmu. Istrebljenje kitova, doslovno pražnjenje mora i okeana od riba koje se besomučno love, uništavanje staništa živog sveta zbog porasta potrebe za proizvodnjom hrane i zagađenja svih vrsta, objašnjavaju zašto ovaj naš aktuelni put vodi u istrebljenje svega živog oko nas, a samim tim i nas.
U krhkoj međuzavisnosti i povezanosti živog sveta naše planete narušavanje svakog balansa može imati ili pokrenuti degradirajući niz posledica koje vode do masovnog istrebljenja živog sveta. Najbolji primer za to je, rekoše Atenboro i njegovi učeni sagovornici u ovom filmu, pomor insekata koje je čovek pesticidima, uništenjima staništa, menjanjem klimatskih uslova i drugim štetnim aktivnostima – desetkovao. A s njihovim nestankom ide i pomor većih organizama. Dovoljno je napomenuti brojne stavove stručnjaka koji poslednjih godina pokušavaju da objasne misteriozni globalni pomor pčela. Ako bi one nestale, zajedno s već zatrtim insektima čija je jedina svrha oprašivanje biljnog sveta, nestale bi i biljke, za njima i životinjski svet kome pripadamo i mi! Stručnjaci koji su govorili u kameru ovog filma iznosili su strašne statistike iz svojih oblasti: čak tri četvrtine zemljine površine čovek je devastirao ne bi li zemljinu površinu iskoristio za svoje potrebe, trećina obradivog zemljišta je do te mere degradirana da na njemu više ništa ne može da se zasadi, a čak devedeset posto nekadašnjeg močvarnog prostora, čija je svrha razlaganje ugljenika iz atmosfere, pretvoreno je u obradivo zemljište. Ogromne površine šuma širom planete se uništavaju zbog obrade drveta ili osvajanja prostora za poljoprivredno ili građevinsko zemljište, čime se trajno uništavaju prirodna staništa za brojne vrste živog sveta. Biološka raznolikost se tako svakodnevno drastično smanjuje, a nestanak svake vrste lančanom reakcijom dovodi do smanjenja ili iščeznuća druge. Taj proces je uzeo maha i odvija se doslovno pred našim očima. Naš svet zaista iz dana u dan nestaje, a ostaju pustoš i zagađenost, ambijent kao iz apokaliptičnih filmova pojavljuje se na sve više mesta i na sve većim površinama u sve brojnijim delovima sveta.

Holivudski optimizam na kraju filma

Atenboro i njegovi sagovornici su se u ovom filmu dotakli i pandemije kovida 19. Po njima, pojava ove pošasti je direktna posledica gorepomenutog procesa uništavanja staništa, dakle životne sredine i dolaska u dodir čoveka s virusima koji su se nalazili u tim zabačenim staništima, a sada, u kontaktu s ljudima, oni počinju da izazivaju epidemije. I sva je prilika da će ih u budućnosti biti, možda i daleko strašnijih od ove koja nas je snašla. Ipak, „Istrebljenje: činjenice“ je film koji je Atenboro želeo da završi u optimističnom duhu. Dao je i neke predloge (smanjenje bacanja hrane i tako nužnosti neprestanog širenja obradivih površina, smanjenje korišćenja pesticida, menjanje načina proizvodnje i potrošnje, smanjenje zagađenja…) koji, međutim, u ovom i ovakvom svetu obuzetom konzumerskom groznicom, deluju naivno i apsolutno neostvarljivo. Njegova romantična poruka da je napredak ipak moguć, kroz metaforičnu priču o oporavljenom krdu umalo istrebljenih gorila u istočnoj Africi, više deluje kao naivni hepiend neke holivudske melodrame nego poruka koja će bilo koga pokrenuti na akciju koja bi dovela do predloženih za naše navike previše drastičnih promena. Ima, doduše, mišljenja da sve nije tako kataklizmično crno kako Atenboro i njegovi sledbenici smatraju. Njega su, inače, napadali zbog izjava da je čovek smrtonosni virus za naš svet, kao i da je jedan od važnijih i uticajnijih predstavnika grupe koja se zalaže za drastično smanjenje prenaseljenosti našeg sveta, i to do čuvene i sve češće pominjane „zlatne milijarde“. Uostalom, sve što je u ovom filmu, kao i u brojnim drugim slične tematike, rečeno poklapa se s možda i vodećim zagovaračem ove ideje – Bilom Gejtsom koji takođe nalazi da je spas našeg sveta u što prečoj drastičnoj ljudskoj „depopulaciji“. U „Istrebljenje: činjenice“, doduše, Atenboro to nije rekao. Ali se kao jedno od rešenja posle gledanja dramatičnih scena istrebljenja živog sveta usled čovekove obesti i njegovih stalno rastućih potreba naprosto nameće i ta solucija. Mada, kako rekosmo, on je odlučio da film završi optimističkim mislima iako one ne isključuju pomenutu ideju drastičnog kresanja ljudskog brojnog stanja:
„Iskreno verujem“, rekao je ser Atenboro na kraju ovog filma, „da možemo da stvorimo bolju budućnost. Možda ne za mog vremena, ali ako sada, u ovom kritičnom trenutku, donesemo prave odluke, moći ćemo da sačuvamo naš ekosistem i njegovu izuzetnu biološku raznovrsnost.“ Dešavanja u vremenu koje dolazi i dalje zavise od svakoga od nas pojedinačno!