Кога истребити да би се спречило истребљење?

Филм „Истребљење: чињенице“

У наслову овог текста је дилема која се да прочитати између редова новог документарног филма чувеног британског природњака сер Дејвида Атенбороа, „Истребљење: чињенице“, који брутално представља опустошени свет услед грамзивости, немара, халапљивости и безобзирности човека – једине врсте на свету чији број расте том брзином да, како каже славни аутор, представља опасност за опстанак планете

Деловало је да је прошлогодишњим документарцем „Живот на нашој планети“, о коме смо писали (бр. 640), чувени енглески природњак сер Дејвид Атенборо оставио поколењима своје ламентно остварење, путопис о ономе што је био, што је могао и морао да буде наш дивни свет, а што вероватно, захваљујући нама, неће постати. Ипак, да не постане пустош, а за шта како данас изгледа има много више шанси, на крају тог филма понудио је путеве и потезе које човечанство још увек има на располагању не би ли избегло страшну судбину. Међутим, то није било последње његово дело, а ни последњи ламент. Напротив. Ових је дана на америчкој телевизији, после острвске премијере пре неколико месеци, приказан његов такође прошлогодишњи филм „Истребљење: чињенице“, којим је још једном, као и у горепоменутом остварењу, али и бројним другим раније, покушао да разбуди успавано човечанство и покрене га на акцију спасавања света у коме живи. Заправо та два филма део су исте приче. Овај други је нешто конкретнија разрада последица што живот на нашој планети више није као некад. Што убрзано и неповратно нестаје. И, како рече у наслову, изнео је чињенице. Али не и доказе, нити је у том филму понуђено било шта ново што већ одавно није речено и у његовим и бројним другим природњачким документарцима који су на истој линији с Атенборовим идејама и ставовима.

 

Нестанак многих чуда живота

На почетку је времешна икона природњачких филмова која ће у мају напунити 95 година објаснила публици да је током вишедеценијске каријере имао среће да путујући по свету и упозна невероватне врсте живота које настањују планету. Такозвани биодиверзитет, биолошка разноврсност или биоразноликост, како код хоћете, по Атенбороу иде путем истребљења и то џиновским корацима. „Многа од тих чуда живог света наше планете која сам видео нестала су заувек“, тврди он драматично на почетку филма. Иако је „Истребљење: чињенице“ заправо компилација снимака из његових ранијих остварења, уз саговорничку подршку стручњака с импресивним титулама или радним местима које је за ову прилику ангажовао, Атенборо је покушао да још једном освежи ову тему у свести публике, а самим тим, нада се, и оних који одлучују. И, опет, што јасније, па и бруталније, скрене пажњу на погубне последице истребљења све више представника живота наше природе. Раније много пута виђене ужасне сцене убијања животиња које су на халапљивим тржиштима нашег безумно конзумерског света добила вредност из било ког разлога (помор, рецимо оклопника мравоједа или белог носорога, јер су наводно њихови оклопи, односно рогови лековити, а нису!), сада укрштене с бројним другим људским активностима проузрокованим разлозима за стварање погубног амбијента за опстанак живог света, детаљно су описани у овом филму. Истребљење китова, дословно пражњење мора и океана од риба које се бесомучно лове, уништавање станишта живог света због пораста потребе за производњом хране и загађења свих врста, објашњавају зашто овај наш актуелни пут води у истребљење свега живог око нас, а самим тим и нас.
У крхкој међузависности и повезаности живог света наше планете нарушавање сваког баланса може имати или покренути деградирајући низ последица које воде до масовног истребљења живог света. Најбољи пример за то је, рекоше Атенборо и његови учени саговорници у овом филму, помор инсеката које је човек пестицидима, уништењима станишта, мењањем климатских услова и другим штетним активностима – десетковао. А с њиховим нестанком иде и помор већих организама. Довољно је напоменути бројне ставове стручњака који последњих година покушавају да објасне мистериозни глобални помор пчела. Ако би оне нестале, заједно с већ затртим инсектима чија је једина сврха опрашивање биљног света, нестале би и биљке, за њима и животињски свет коме припадамо и ми! Стручњаци који су говорили у камеру овог филма износили су страшне статистике из својих области: чак три четвртине земљине површине човек је девастирао не би ли земљину површину искористио за своје потребе, трећина обрадивог земљишта је до те мере деградирана да на њему више ништа не може да се засади, а чак деведесет посто некадашњег мочварног простора, чија је сврха разлагање угљеника из атмосфере, претворено је у обрадиво земљиште. Огромне површине шума широм планете се уништавају због обраде дрвета или освајања простора за пољопривредно или грађевинско земљиште, чиме се трајно уништавају природна станишта за бројне врсте живог света. Биолошка разноликост се тако свакодневно драстично смањује, а нестанак сваке врсте ланчаном реакцијом доводи до смањења или ишчезнућа друге. Тај процес је узео маха и одвија се дословно пред нашим очима. Наш свет заиста из дана у дан нестаје, а остају пустош и загађеност, амбијент као из апокалиптичних филмова појављује се на све више места и на све већим површинама у све бројнијим деловима света.

Холивудски оптимизам на крају филма

Атенборо и његови саговорници су се у овом филму дотакли и пандемије ковида 19. По њима, појава ове пошасти је директна последица горепоменутог процеса уништавања станишта, дакле животне средине и доласка у додир човека с вирусима који су се налазили у тим забаченим стаништима, а сада, у контакту с људима, они почињу да изазивају епидемије. И сва је прилика да ће их у будућности бити, можда и далеко страшнијих од ове која нас је снашла. Ипак, „Истребљење: чињенице“ је филм који је Атенборо желео да заврши у оптимистичном духу. Дао је и неке предлоге (смањење бацања хране и тако нужности непрестаног ширења обрадивих површина, смањење коришћења пестицида, мењање начина производње и потрошње, смањење загађења…) који, међутим, у овом и оваквом свету обузетом конзумерском грозницом, делују наивно и апсолутно неостварљиво. Његова романтична порука да је напредак ипак могућ, кроз метафоричну причу о опорављеном крду умало истребљених горила у источној Африци, више делује као наивни хепиенд неке холивудске мелодраме него порука која ће било кога покренути на акцију која би довела до предложених за наше навике превише драстичних промена. Има, додуше, мишљења да све није тако катаклизмично црно како Атенборо и његови следбеници сматрају. Њега су, иначе, нападали због изјава да је човек смртоносни вирус за наш свет, као и да је један од важнијих и утицајнијих представника групе која се залаже за драстично смањење пренасељености нашег света, и то до чувене и све чешће помињане „златне милијарде“. Уосталом, све што је у овом филму, као и у бројним другим сличне тематике, речено поклапа се с можда и водећим заговарачем ове идеје – Билом Гејтсом који такође налази да је спас нашег света у што пречој драстичној људској „депопулацији“. У „Истребљење: чињенице“, додуше, Атенборо то није рекао. Али се као једно од решења после гледања драматичних сцена истребљења живог света услед човекове обести и његових стално растућих потреба напросто намеће и та солуција. Мада, како рекосмо, он је одлучио да филм заврши оптимистичким мислима иако оне не искључују поменуту идеју драстичног кресања људског бројног стања:
„Искрено верујем“, рекао је сер Атенборо на крају овог филма, „да можемо да створимо бољу будућност. Можда не за мог времена, али ако сада, у овом критичном тренутку, донесемо праве одлуке, моћи ћемо да сачувамо наш екосистем и његову изузетну биолошку разноврсност.“ Дешавања у времену које долази и даље зависе од свакога од нас појединачно!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *