Клопка из Словеније

Нон-пејпер у суштини представља великоалбанско кукавичје јаје подметнуто у словеначко политичко гнездо. Све даје Албанцима, а бес међународне заједнице усмерава ка Србији

Словеначки „нон-пејпер“ који је протеклих дана подигао много прашине на међународном политичком паркету открива да чланице Европске уније расправљају о новим идејама за преуређење Балкана, али су због антисрпских стереотипа њихови нацрти само делимично позитивни за Србију. У међувремену су се медији латили тражења одговора на питање зашто су један документ, и то „нон-пејпер“, папир који „званично не постоји“, и једно питање председника Словеније упућено члановима председништва БиХ затресли читав регион и поновно покренули старо питање – јесу ли границе на Балкану коначне и трајне? Дефинитиван одговор на то питање, упркос вишедневном препуцавању политичара и медија на ту тему, још нисмо добили, нити је сасвим јасно ко је прави аутор „нон-пејпера“ и какав значај тај документ уопште има.

[restrict]

РАМИНО ПРИЗНАЊЕ Недоумице око његовог постојања подстакли су највиши политичари од Љубљане, преко Брисела и Будимпеште до Сарајева и Тиране, али је дилему, речима да „га је видео“, пресекао албански премијер Еди Рама, који је потврдио да га је „показао Јанши“, дакле словеначком премијеру који ускоро преузима штафетну палицу председавања ЕУ.
„Постоји карта са промењеним границама у региону Западног Балкана. Видео сам је и пре него што сам је показао словеначком колеги Јанезу Јанши, недавно смо разговарали. Исто тако сам видео и документ, који је процурио у јавност. Не могу да га коментаришем“, изјавио је тим поводом Рама.
Службено „неслужбени дипломатски документ“ који предвиђа распад Босне и Херцеговине, припајање Републике Српске Србији и уједињење Косова с Албанијом и трећином Северне Македоније, те делом Црне Горе у међувремену је заиста „процурио у јавност“ и тиме доказао да ипак постоји.
Објавио га је и словеначки портал нецензурирано.си, иако уредништво није знало да објасни – о чему се ту заправо ради. Према њиховој интерпретацији, документ је „вероватно настао у Будимпешти“, али је „приписан Словенији“ јер је службена Љубљана наводно учествовала у његовој дистрибуцији. Словеначки председник владе Јанез Јанша, међутим, ту конструкцију демантује, иако доста неспретно. Јанша наиме тврди да такав, „словеначки нон-пејпер“ не постоји, али је његове речи ставио под знак питања словеначки министар спољних послова Анже Логар када се на јасна новинарска питања „да ли постоје други слични документи и ’нон-пејпери’ који говоре о прекрајању граница на Балкану?“ – завио у мук. На крају је, да би збрка била потпуна, Јанша посредно оптужио Раму да лаже, изјавом да поменуту „карту никада није видео“.
„Ни са албанским председником владе ни са било киме нисам цртао никакву мапу подељене Босне. Последњу пут сам географску карту у рату подељене БиХ имао пред собом маја 1993. у Пентагону, када смо тражили решења за заустављање оружаних сукоба“, објавио је Јанша на твитеру.

ПИТАЊЕ БОРУТА ПАХОРА Тако је тај „непостојећи папир“ који ипак постоји на крају открио још нешто: у првом реду велико лицемерје разних поборника „непроменљивости граница“ како у ЕУ и САД, тако и у региону Западног Балкана. Испоставило се да душебрижници заправо немају ништа против када је у питању мењање граница и смањење територије држава које им нису „срцу прирасле“, док испод жита подржавају промене граница и проширење територије њима „пријатељских земаља“.
Тако је цела афера и почела – узгредним питањем које је председник Словеније Борут Пахор 5. марта поставио члановима Председништва БиХ током своје последње посете Сарајеву. Пахора је занимало да ли сматрају да у Босни могу да се „разиђу“ на миран начин? Да је то и те како могуће, наводно му је потврдио Милорад Додик, док су остала двојица чланова Председништва БиХ одговорила одрично, упозоривши Пахора да би то покренуло нове сукобе и рат. Пошто је Пахор натукнуо да то питање поставља у име групе земаља ЕУ које желе „стабилнији Балкан“ и успостављање национално хомогенијих држава, његове речи су се као грудва скотрљале низ политички брег, заокупивши медије у БиХ а убрзо, попут лавине, и пажњу ширег окружења. Прах се подигао јер је такво, „коначно решење за завршетак распада Југославије“ (некадашње СФРЈ) у супротности са свим важећим међународним документима, на пример Дејтонским споразумом, али и званичним ставовима ЕУ. Упркос томе је индикативно признање шефа једне од држава ЕУ да „на Балкану неће бити стабилности све док се не успоставе хомогеније националне државе“.

ЛОБИРАЊЕ И ДИСТАНЦИРАЊЕ Убрзо су се појавиле интерпретације да је „документ прилагођен српским и хрватским националистичким круговима који већ три десетлећа раде на комадању Босне и Херцеговине“, али пажљивија анализа понуђеног „нон пејпера“ открива да то ни изблиза није тачно.
Већ и летимичан поглед на „нову карту Балкана“ доказује да уцртана „решења“ највише одговарају Албанцима, а не нужно Србима. Ту не треба пренебрегнути ни чињеницу да су албански аналитичари једини једногласно поздравили тај документ, а премијер Албаније Еди Рама први признао да га је „показао – Јанши“. Што намеће закључак да је сад већ озлоглашени „нон-пејпер“ настао као резултат лобирања и рада албанских политичара, а не словеначких, мађарских или српских. Јер да је словеначки премијер Јанша добио тај документ од некога из ЕУ, онда би га Јанша показао Рами, а не обрнуто.
Ту не игра важну улогу ни наводно племенит порив аутора тог „решења о промени граница“, све како би се убрзали преговори о чланству земаља Западног Балкана у ЕУ и НАТО-у. То би се извело „тихом процедуром“, а тек после договора између кључних актера у БиХ и региону кренула би кампања убеђивања јавности у исправност плана. Али уместо тога је уследило – већ виђено: Словенија и Хрватска су се брзометно дистанцирале од „нон-пејпера“, амбасада САД у Сарајеву потврдила је америчку приврженост интегритету БиХ, што је био окидач да политичари и колумнисти са свих страна крену да се утркују у истицању колико је „важан став министра спољних послова Америке Блинкена“…
„Међународна заједница наглашава важност територијалне цјеловитости БиХ и противи се новом исцртавању граница на простору бивше Југославије. То би отворило Пандорину кутију и вјеројатно довело до нових ратова. Зелено свјетло за распад Босне и Херцеговине и уједињење Косова с Албанијом дало би нови замах српским националистима у Црној Гори и албанским националистима у сјеверној Македонији, које су чланице НАТО-а“, записала је, на пример, бањалучка „Бука“.

КОЛЕКТИВНИ НАПАД АМНЕЗИЈЕ А да су нове границе већ могле да се уцртају Србији 2008. године уз подршку Вашингтона и Брисела, и да је и сам распад СФРЈ 1991. представљао иницијално отварање Пандорине кутије, то се заборавило. За све њих историја почиње тамо где им одговара. При свему томе нису ништа мање шокантни ни одзиви појединих светских „стручњака за геополитику“ који су и овом приликом показали велику меру своје пристрасности.
Др Ерик Горди из „УЦЛ Школе за словенске и источноевропске студије“ изјавио је, на пример, да је поменути папир „инцидент који не води никуд“ и да „не постоји контекст“ према коме би подела БиХ била „добра или мудра идеја“, пре свега стога јер би то значило „нове пројекте фанатика“ који би морали да „размене становништво“ на својим територијама како би постигли циљ зацртан у „не-папиру“. „Једини начин да се то постигне јесте геноцид“, упозорио је Горди.
Да је „подела Босне опасна идеја“ сложио се и Флоријан Бибер, директор Центра за југоисточне европске студије на универзитету у Грацу. Бибер сматра да би промена граница на Балкану угрозила границе свих других држава, све до Украјине. Као да се то већ није догодило – управо приликом покушаја промене прве границе, границе Србије с Албанијом на Косову. „Било је довољно опасно расправљати о заједнички договореној промени граница између Косова и Србије, али још је опасније то радити у Босни, јер то не би значило само неконсензуални процес, него би утицало на људе против њихове воље и поништило приступ међународне заједнице који је важио од 1991. године, а тај је да су промене према етничким линијама неприхватљиве“, записао је Бибер. Избегао је да објасни када се то Србија сложила са „заједнички договореном променом граница између Србије и Косова“, и како су се на пример Срби из Крајине „консензуално“ питали о свом статусу.
У свеопштем нападу амнезије заборавља се и чињеница да су САД својевремено исто тако ватрено тврдиле да подржавају мултиетничку СФРЈ, и од те тврдње нису одустајале чак ни у предвечерје једностраног (и према важећем међународном праву тада незаконитог) отцепљења Словеније. После чега је принцип неповредивости зацртаних међународних граница први пут већи део држава ЕУ заједно с Вашингтоном погазио управо незаконитим признањем Косова, што су професор Бибер и њему слични у међувремену потиснули у дубоки заборав…
Ту ипак не треба заборавити да чак ни Међународни суд правде, упркос својој наклоњености „Косоварима“, Косово ниједном речју није означио за државу, а ипак је декларацију о независности Косова на крају „аминовао“ само зато јер наводно није имала никакве ефекте и пошто је према интерпретацији суда (који је у ту сврху чак изменио питање које му је поставила Генерална скупштина УН) нису усвојили органи косовске самоуправе, већ „нека група грађана“. Па се отуда, када је у питању „косовска декларација о независности“, ради о „документу“ који је слободан за објављивање попут било које песме, романа или другог вида јавног изражавања. А то Међународни суд правде, према сопственом тумачењу, наравно не може да спречи…
На трагу те домислице се и Никола Димитров, заменик северномакедонског премијера задужен за европске послове, суочен с актуелним „нон-пејпером“, излануо да је „последња граница“ која је у Европи подвргнута променама била „граница Републике Ирске 1922. године“. Промењене границе Русије, Пољске, Италије, Немачке, Југославије и других држава после Другог светског рата – једноставно је „заборавио“. Као и чињеницу да је приликом признања Косова његова земља дефакто признала једнострану промену границе Србије.

ИСТОРИЈСКЕ НЕПРАВДЕ Нису ништа мање лицемерни ни записи појединих албанских аутора у страним медијима. Елис Гјевори је на пример за турски ТРТ написао да би присаједињење Републике Српске Србији било исто као „награђивање Србије за етничко чишћење“ и испуњење „ратног циља – Велике Србије“, док би за Албанце на Балкану договор који нуди спорни „нон-пејпер“ – „исправио историјски проблем који је донео непријатну ситуацију да већина етничких Албанаца живи ван граница албанске државе“. Аутор апострофира тезу да су Албанци у Црној Гори, Србији и Северној Македонији били „повремено жртве насиља“ због кога су се „бунили“, при чему смеће с ума да већина Албанаца дан-данас живи у Албанији, док ништа мање Срба, Мађара и припадника многих других народа живи ван граница својих матица, слично као Албанци. И ниједан од тих народа нема две државе – једну међународно признату и другу делимично признату. Тиме после агресије НАТО-а на СРЈ могу да се диче само Албанци, односно „Косовари“. Сличне тежње других народа да живе под истим кровом у једној држави су за такве „геополитичаре“ увек израз „геноцидних тежњи“ и „крађа туђих територија“, док удруживање сопствених сународника у оквиру међа једне земље рекламирају као „исправљање историјске неправде“.
Кад се све сабере, није необично што су спорни „нон-пејпер“ здушно пригрлили медији и политичари пре свега на Косову и у Албанији. Јер док Хрватској и Србији тај „не-папир“ обећава мрвице са стола, Албанцима даје све што желе, и још више. Зато тврдња Едија Раме упућује на то да су Тирана и Приштина (уз потоње оркестрирање својих уобичајених јатака у ЕУ) инспиратори „нон-пејпера“. Нема сумње да су из читаве те афере највише и профитирали, јер су на дипломатски сто поново катапултирали своје тежње да „сви Албанци живе у једној држави“, док су сви остали – Србија, Хрватска, Црна Гора, Македонија, Бошњаци – у целој тој ујдурми само губитници, јер би сви остали, за оно што би, према том плану за прекрајање граница на Балкану – добили, морали нешто и да изгубе; Хрватска би морала да се разграничи с Бошњацима у БиХ (што би, сасвим извесно, био разлог за нови рат), Србија би занавек изгубила Косово, С. Македонија и Црна Гора добар део своје територије, Бошњаци би добили „витку“ Босну… Само би Албанци, уз цело Косово, узаптили и трећину Македоније, део Црне Горе и поврх свега – уједињење Косова с Албанијом. А шта би „жртвовали“? Безмало ништа. Србима би, истина, обећали „статус Јужног Тирола“, што значи да би морали да им дају управо оно што ионако морају да им дају јер су на ту међународну обавезу оснивања Заједнице српских општина давно пристали. Тако посматрано, произлази да је „словеначки нон-пејпер“, како је „крштен“, уистину вешто смишљена албанска клопка за – Србију.
Такав „нон-пејпер“ јесте, по својој суштини, великоалбанско кукавичје јаје подметнуто у словеначко политичко гнездо. Све што им душа жели даје Албанцима, а бес међународне заједнице усмерава ка Србији. С друге стране, одзив међународних званичника на објављивање овог „нон-пејпера“ на тему Балкана показује да је велико питање да ли би били икада спремни да Србији заузврат нешто и дају (рецимо, право на удруживање с Републиком Српском), а не само да узимају (Косово). „Нон-пејпер“, ако га посматрамо као „пробни балон“, разоткрива да се о новим могућностима, тачније, о „преуређењу“ међа на Балкану, води дебата и унутар ЕУ, уз горко спознање да унутар Уније још увек преовлађују уврежени стереотипи због чега неравноправни третман Србије није ствар прошлости. Што је и разлог више да се препусте забораву такви и слични предлози испод којих нема чак ни потписа њихових твораца. И чекати. Неки прави, а не „нон-пејпер“.

[/restrict]