Кад пацифисти убијају

Три немачка рата против Србије у једном веку: Како је влада некад заклетих мировњака, који су популарност и подршку јавности и изван националних граница стицали под паролом „никад више рата“, донела одлуку о учешћу у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, односно Србију, чиме је направљен радикалан заокрет и фактички започела милитаризација немачке спољне политике

Атмосферски хировит, март ће за Србију остати дуго, и константно, месец крцат драматичним, и трагичним догађајима који су умногоме одређивали, и одредили, њену судбину. Од 27. марта 1941, који данас, у јеку проблематичних, ревизионистичких напора и подухвата, изазива жучна спорења, преко бруталног уклањања с политичке и животне сцене двојице лидера који су, сваки на свој начин, обележили једно време и наше животе – убиства Зорана Ђинђића на прагу владине зграде и смрти (уморства!) Слободана Милошевића у Хагу – до отпочињања безобзирног НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије (24. март 1999), прецизније – Србије.
Кад је реч о овом последњем, а текст који следи се управо тога тиче, пажњу не само овдашње јавности, и на 22. годишњицу од почетка НАТО агресије – а то јесте била агресија, упркос вербалним еуфемизмима у које и данас њени актери покушавају да је „умотају“ – посебно заокупља питање: како и зашто је у њој учествовала Немачка, улазећи тако први пут после Другог светског рата у један рат – трећи против Србије у једном веку! То питање су актуелизовала и накнадна сазнања да је „немачка карта“ у дуго припреманом бомбардовању Србије играла кључну улогу. У неким интерпретацијама се, наиме, барата чак с тврдњама да је од немачког учешћа зависила судбина злокобног „Милосрдног анђела“. Фамозни НАТО гавран (портпарол) Џејми Шеј је констатовао: да смо изгубили наклоност у немачкој јавности, изгубили бисмо је у целој алијанси.
Планерима бомбардовања и ратним хушкачима у западним престоницама решеност некадашњих заклетих пацифиста у том часу на власти, тада још у Бону, правећи оштар рез у дотадашњој политици, да уведу земљу у рат, олакшала је посао: кад је Немачка спремна да то учини, после деценија устезања и одбијања да се војнички ангажује, не можемо остати по страни.
Тим чином, првим „ратним крштењем“ управо тамо где су били још свежи трагови нацистичких злочина, почео је заиста немачки „излазак из сопствене сенке“ и започела незаустављива милитаризација немачке спољне политике, против чега су се, ради подсећања, нови и неочекивани ратници владајуће црвено-зелене коалиције, социјалдемократа и еколога, деценијама жестоко борили. Имали су у томе снажну „потпору“: немачки Основни закон (устав) забрањивао је, и забрањује, свако војно (ратно) ангажовање Бундесвера изван националне територије. Осим у случају напада на неку од чланица западног војног савеза, обавезујући члан 5 НАТО статута.

ОТКОПАВАЊЕ МИЛИТАРИЗМА Ништа заиста не може да тако цинично звучи као ти радикални политички обрти. Ватрени поборник немачког уласка у ратну авантуру 1999. године, без чијег ангажмана ње највероватније и не би било (о чему касније и подробније) Јошка Фишер, у том часу шеф дипломатије и вицеканцелар, пацифистички срчано само четири године раније,1995, упозоравао је: ако пошаље војнике у неку ратну операцију, Немачка „откопава свој (опаки и опасни) милитаризам“.
Било је то време кад се на тој теми усијавала политичка атмосфера у земљи. И Фишер је био изричит: ако „попустимо под притисцима, даљи развој није тешко предвидети“. Данас је то парола да „Немачка мора да преузме више одговорности“. Али то је само почетак. Следе прве ратне операције, стижу први мртви, буде се отаџбински ритуали, стижу ратни јунаци и хероји, генерали траже одрешене руке…
И наставља: док гледамо како давно превазиђена војна традиција устаје из гроба, „немачке патриоте“ ће славити повратак „примата спољне политике“. Једно ће пратити друго и економска снага Немачке кренуће путем политичке силе. Биће то демонстрација немачке хегемонијалне моћи новим методама. Тај велики циљ немачких националних ревизионистичких покушаја је близу само ако почнемо да шаљемо немачке војнике ван граница земље. Ако Фишер није успео да пацификује НАТО, Алијанса је, примећује новинар „Дојче велеа“ наше горе лист Драгослав Дедовић, успела да милитаризује Фишера.

РАДИКАЛАН ЗАОКРЕТ Управо ће онај Фишер из 1995. увести 1999. Немачку у рат. И признаће, без гриже савести, да то јесте био радикалан раскид с политиком две пацифистичке странке које су тек биле ступиле на власт као прва црвено-зелена коалиција на савезном нивоу. Учиниће то, истина знатно касније, поводом изласка из штампе мемоара „Црвено-зелене године: Немачка спољна политика од Косова до 11. септембра“. То заиста јесте био прекид континуитета политике која је искључивала ангажовање немачких војника у иностраним интервенцијама. Први пут је влада заузела потпуно нови курс.
Данас има знатно више информација о томе шта се збивало у центру немачке политичке моћи и шта је „преломило“. Готово сви актери који су учествовали у доношењу превратничких одлука објавили су своја сећања. Од споменутог Фишера и његових најближих, високорангираних сарадника, до тадашњег, и последњег, социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера.
На конференцији за новинаре поводом изласка из штампе његових мемоара, у којима је, каже „посебну пажњу посветио Косову“, Фишер је признао да је одлука о немачком учешћу у бомбардовању Србије „изазвала раздор у (његовој) странци“. И неколико министара било је против рата, упозоравајући на његову проблематичну међународно-правну легитимност, двојица зелених, Ото Шили и Јирген Тритин, и „црвена Хајди“, социјалдемократа Хајдемари Вићорек Цојл. Међутим, међу њима није било, приметио је осветнички, Оскара Лафонтена.

ЛАФОНТЕНОВА РЕПЛИКА Реч је, иначе, о најжешћем и најгласнијем критичару ратне политике двојца Шредер–Фишер. И најпознатијој личности међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“, кругу политичара тада младе гарде који су, сви одреда, остварили импресивне каријере. Том кругу, иако дуго у Лафонтеновој сенци, припадао је и Шредер. У часу кад је „вечити канцелар“ Хелмут Кол, после шеснаест година владавине, коначно скинут с трона, Лафонтен је био председник Социјалдемократске партије (СПД). Препустио је канцеларски положај Шредеру и у нови црвено-зелени кабинет ушао као „суперминистар“ финансија. После само неколико месеци, на почетку НАТО агресије, демонстративно је, у знак неслагања с владином политиком, напустио све функције: посланика Бундестага, министра финансија и шефа странке!
Изазван споменутом Фишеровом опаском, Оскар Лафонтен је промптно реплицирао: Фишер је дао одлучујући допринос томе што Немачка ни после Другог светског рата није научила лекцију садржану у поруци „никад више рата“. С Фишером је Немачка учествовала у рату који је представљао гажење међународног права. То је тешка историјска грешка, констатовао је Лафонтен, за коју је управо Фишер одговоран.

АМЕРИЧКИ ЗАХТЕВ Фишерова десна рука (државни секретар) у министарству спољних послова Лудвиг Фолмер присећа се Шредеровог и Фишеровог одласка у Вашингтон (био је на том путовању с њима) у часу (интермецу) кад је стара влада била у одласку а нова још није преузела власт. Намеравали су да то међувлашће искористе: саопштиће председнику САД Билу Клинтону да нису против (увелико припремане) НАТО операције. Нису, међутим, у стању да у таквој (прелазној) ситуацији прихвате обавезу о немачком учешћу.
Требало је да то буде „трик за преживљавање нове владајуће коалиције“. Тек су се вратили, а стиже вест: Америка захтева јасну хитну одлуку, НАТО без Немаца, то неће моћи! Зелено светло за будућу владину одлуку о учешћу у бомбардовању дали су посланици старог сазива Бундестага којима је истицао мандат.
За учешће су, поред посланика сада већ бивше власти, конзервативаца и либерала, били, готово листом, социјалдемократе. Зелени су (још) били подељени. Од два говорника на том „историјском“ заседању испред зелених, један је био за бомбардовање (Фишер), други (Фолмер) против, уз опаску да је такво учешће без сагласности Савета безбедности кршење међународног права. Постојао је страх од расцепа у странци.
Милошевићев пристанак да на Косово и Метохију стигне посматрачка мисија ОЕБС-а ишао је, каже Фолмер, зеленима наруку. Признаје пак да су стратези НАТО-а „намерно минирали“ рад посматрачке мисије само да би доказали како је једино НАТО способан за „тешке задатке“. Усред саветовања водећих људи из министарства спољних послова о принципима спољне политике нове владе, стигла је вест о „масакру у Рачку“. Американци траже тренутно активирање наредбе о НАТО нападу. Ситуација је алармантна. Шта да се ради?
Фолмер приписује себи ауторство идеје о „свеобухватној конференцији о Балкану“ на којој би се решили сви конфликти. Фишер се баца на посао. И, по Фолмеру, направио је „један од највећих успеха у својој професионалној каријери“. Ишла му је у прилог чињеница да је Немачка у првој половини 1999. председавала Европској унији и Г7.

ФАМОЗНИ РАМБУЈЕ Шеф немачке дипломатије је „великодушно“ препустио Французима да буду домаћини. Процењено је да европски партнери који се нису слагали с „Геншеровим признањем Хрватске и Словеније“, примећује Фолмер, не би прихватили радо идеју да Немачка буде домаћин конференције. И још један разлог – „сећања на историјске односе (заправо: немачке злочине) током два светска рата још нису била ишчилела“. Тако се стигло до фамозног Рамбујеа.
Фишеров „успех“ у сазивању конференције имао је, примећује Фолмер, „високу цену“; Американци су на њу пристали под једним условом: ако конференција пропадне (а с тим су очигледно од почетка рачунали), Немачка ће неизбежно учествовати у „војној операцији“. Конференција је заиста пропала. Американци су показали снагу која је лежала у европској слабости. У редовима зелених планула је расправа: Американци су торпедовали конференцију, поставили су Србима немогуће услове. Анекс Б, донет на крају преговора, био је неприхватљив за Београд, као „унапред смишљено место лома“.
Била су то времена, објашњава Фолмер додатни разлог за бомбардовање, кад се страховало да ће, ако „Запад не заштити животе муслимана у Европи“, то учинити, „као у случају рата у Босни“, актери из муслиманског света, и потом испоставити захтеве за „прерасподелу моћи“ и „увоз своје идеологије на Запад“.
Објашњавајући, и правдајући, разлоге што се његова странка приклонила одлуци да Немачка учествује у бомбардовању Србије, Фолмер каже да се у Београду „стратешки рачунало“ на пацифистичку оријентацију зелених. „Сматрали су нас за слабу тачку у западним редовима, право место за пробој. Сломити нас значило би сломити Немачку и тиме торпедовати НАТО стратегију. Било је то перверзно тумачење наше пацифистичке мотивације.“
И зелени се, ето, нису дали: кренули су у убијање бомбама. То је изазвало кључање у странци. Њен лидер Фишер је, на ванредном конгресу у Билефелду, једва успео да превуче већину на своју ратничку страну. Фотографија с тог скупа обишла је свет: једна учесница изразила је противљење ратничком походу некадашњих заклетих пацифиста тако што је погодила у главу преобраћеног лидера пластичном кесом пуном црвене фарбе.
Фишера то није охладило и уразумило. Пароли „никад више рата“, која је странци прибавила много симпатија, сумануто је, за ову прилику, додао „Никад више Аушвиц“. Посегао је за обманама о измишљеним концентрационим логорима у Приштини. И наводним плановима о етничком прогону Албанаца. У томе му је „асистирала“ тадашња министарка спољних послова Бугарске Надежда Михајлова (тада се тако презивала), потурајући му измишљотину обавештајних служби (бугарских с „немачким рукописом“?) под називом „Поткова“: фалсификатори се нису потрудили ни толико да измишљотини дају српско име „потковица“.

ИЗНЕНАЂЕНИ АГРЕСОРИ Неочекивани српски отпор изненадио је агресоре. Рачунали су, и прерачунали се, да ће све бити готово за неколико, највише недељу дана. У то је био сигуран, позивајући се на „велику надмоћ Алијансе“ и Волфганг Ишингер, искусни дипломата, чије име се учестало спомиње: његова је идеја о решењу „косовског проблема“ по формули „две Немачке“.
Кад су увидели да би враг могао да однесе шалу, и да се „овако даље не може“, а успаничени због традиционалних ускршњих маршева мировног покрета, чији је главни мото овога пута био „НАТО рат против Србије“, власти у Бону (тада још главном граду, сеоба у Берлин је тек предстојала) грозничаво су припремале „излазну опцију“: како да се Запад извуче из кризе уколико се Београд не повуче, а да се „при томе Милошевић не осети као победник“ (Л. Фолмер). Кренуло се с идејом мировног плана, који ће се, на крају, уз „адаптације“, појавити као план Уједињених нација.
Ни онај који је донео коначну одлуку да уведе Немачку у трећи рат против Србије у једном веку, социјалдемократски канцелар Герхард Шредер није имао лак посао у сопственој странци, иако је боље прошао од Фишера: нису га гађали на ванредном конгресу. Осећао је, међутим, да својим говором није успео да увери делегате у оправданост проблематичне одлуке. Одлуке која је, признаће неколико година касније, била драстично кршење међународног права. Прискочили су му у помоћ неки утицајни страначки прваци.
У трагању за изласком из безизлазне ситуације за окончање рата, Шредеру је, каже, било преко потребно (савет његовог саветника за спољну политику Михаела Штајнера) да Русе „увуче у чамац“. Требало је, по сваку цену, убедити Москву како је у њеном интересу да ускрати подршку и помоћ Београду. И успело се. Пресудну улогу у томе, по уверењу немачких политичара, одиграле су енглеско-америчке претње копненим нападима и инвазијом, с дуготрајним стационирањем НАТО трупа у региону, „што се није уклапало у руске геостратешке интересе“ (Шредер).

УЛТИМАТУМ БЕОГРАДУ У покретању мировне иницијативе, немачки канцелар је „измислио“, и придобио финског председника Мартија Ахтисарија. Почетком јуна организован је кључни сусрет на Петерсбергу крај Бона уз учешће руског емисара Виктора Черномирдина, америчког дипломате Строба Талбота и финског председника Мартија Ахтисарија. Формулисан је том приликом (ултимативан) захтев, у три тачке, који ће бити постављен руководству у Београду: 1. повлачење војних и паравојних снага с Косова, 2. стављање покрајине под управу УН, 3. стационирање међународних снага под НАТО управом.
Све те напоре, бележи Шредер у мемоарима, могло је да поквари бомбардовање кинеске амбасаде у Београду. Било му је јасно да се то не може подвести под фамозни појам „колатералне штете“. Одлетео је хитно, с два своја саветника, у Пекинг да се, у име Алијансе, јавно извини кинеском руководству. Том извињењу дат је велики медијски публицитет. И Кина је у „балканском конфликту заузела неутралну позицију“, чиме је „ослобођен пут за Ахтисаријеву мисију…“
Био је успешан у тој мисији, констатује немачки канцелар. И открива да је тај успех изненадио учеснике самита Европске уније који се одржавао у Келну, где је Ахтисари стигао после преговора у Београду (3. јун, уз ону претњу да би Београд могао да буде сравњен…) с поруком: рат је завршен!
Све остало је – болна историја…