ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Нон-пејпер, здај!

И Јанез Јанша и његов (на)водич Ханс–Дитрих Геншер, немачки министар спољних послова а у младости припадник Хитлерјугенда, противно међународном праву су разбијали једну земљу настојећи да се за то оптуже Срби

Прича о повратку злочинца на место злочина надилази убогог Јанеза Јаншу. Он се деведесетих нашао у улози издајника земље у којој је рођен, али за чије разарање је дијагноза: „Образац свих ратова који су се десили у бившој СФРЈ био је истоветан: главни ратни пироман била је Немачка, а Американци су гасили пожар бензином“ (Јирген Елзесер).

БЕДНИ КАРАКТЕРИ Додуше, тај бедни карактер јесте доследан: читаво време води рат против Срба. И он и његов (на)водич Ханс-Дитрих Геншер, немачки министар спољних послова а у младости припадник Хитлерјугенда, противно међународном праву су разбијали једну земљу настојећи да се за то оптуже Срби – од Српске академије наука и уметности и Меморандума дo суђења Слободану Милошевићу.
Кад су пиромани успоставили свој поредак, испоставило се да је он толико суманут да не може да постоји. Уосталом, на шта би могло и да личи то у чијим темељима су јаншанске памети и холбруковскa решења.
Тако имамо Косово које не може да се види ни као најелементарнији државни конструкт, а две деценије помажу Кушнер, обоје Клинтонових, Тони Блер, Ангела Меркел, страшна Олбрајтова… КФОР, УНМИК, НАТО, ДЕА…

[restrict]

НЕОДРЖИВО СТАЊЕ Европска унија је послала специјалну мисију да скрпи било шта, Ивица Дачић је потписао Бриселски споразум да се тим нон-властима да све српско да изгледају као држава… Али после десет година Еулекс је капитулирао.
Још увек ми је у свести слика Дорис Пак у сивој канцеларији у Бриселу како српским новинарима еротски сладострасно прича да – пошто су власти у Београду, увек жудне за ЕУ, пристале – стиже Еулекс. Времешна госпођа је од оних који у то време нису могли да утишају мрзовољу (’ајде то тако да назовемо) према Србима. У време узлета екстатичних сећања на некадашња силовања, чини се да би и Србија могла да објави ко ју је све напаствовао у три деценије. Колико је копилади рођено. И да се поднесу тужбе.
Додуше, понеки поштен чиновник који је на Косову узео добре паре написао би по окончању свог млаћења празне сламе књигу у којој сведочи о томе да на Косову нити шта има, нити се шта озбиљно ради, нити се шта може створити. Осим криминала и прогона Срба. Али на крају су криминалца Тачија, ипак, стрпали у затвор и пустили да очајни Албанци бирају „народне представнике“.
Углед неоптужених криминалаца знаних као „ослободилачка војска Косова“ је и међу Албанцима толико пао да нема начина да обезбеде убацивање довољно листића а да би се они још један круг регистровали као „власт“. Ови нови, изабрани у албанском разочарању, немају ни средства ни јасног циља. С нешто обуке по западним камповима и са студијама далеко од стварности Приштине и Вучитрна тек – натоварени на Куртијева леђа играју се власти. И у промењеним светским односима изигравају неваспитану децу, политички и дипломатски потпуно маргиналну.

РАЗГОВОР ПИРОМАНА У нешто бољем, али такође неодрживом стању јесте БиХ. Босну су „немогућом државом“ направили Јаншини послодавци из деведесетих. Разговарају „пиромани“ Ворен Кристофер, амерички државни секретар, и Дејвид Овен, од Запада овлашћени посредник, 1993. у Женеви:
КРИСТОФЕР: Грешка је до вас Европљана, што сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну.
ОВЕН: Али они су тамо већ живели.
КРИСТОФЕР: Од када?
ОВЕН: Одувек.
Јаншоиди нису били тако необавештени, али и данас држе да су Срби извршили агресију на БиХ. У то чак „верују“ и Бошњаци. Хрвати су још поткованији – њима су „Срби агресори“ и у Хрватској и у БиХ. Међутим, сад би већ да изађу из „босанске мантре“, али да не буде да су они били агресори. Нон-пејпер има разумевања за то.
Ваља додати да се и у српским невладиним организацијама још држе старе линије фронта – „Срби агресори“ и у Србији. А богами и неким министрима у српским владама.
Нон-пејпер је регистровао и да је Македонија проблем. Добро јутро, Јанез-Колумбо! Све то што је себе звало „међународна заједница“ је после три деценије успело да се избори да се тој творевини надене име. Ту је однос према албанском питању директно супротан – док их отцепљују од Србије по сваку цену, у Македонији их остављају до последњег Македонца. Чак је и Зоран Заев, кога су на власт довели транскрипти прислушкивања западних служби, увидео да се од Запада не може надати ни бочицама вакцине, а камоли нечему озбиљном.

ЗАПАДНОБАЛКАНСКИ ФРАНКЕНШТАЈН То што је нон-пејпер (Јанша није сам!) стварно признао реално стање – лепо је. И коначно, Србији против које се води рат све време признаје се да је опстала, а Срби израњају као народ с којим се мора договарати. Све остало у том „документу“ – који није извршан, али ће утицати на расположења и токове мисли – јесте антисрпско. Непромењено антисрпско.
Империја која је створила Франкенштајна крштеног као Западни Балкан сила је у (убрзаном) опадању. Док претходни председник САД није могао да разазна Балтик од Балкана, нови председник није сигуран да ли живи на Земљи или на Марсу.
Тако у игру могу да уђу и локални „злочинци“. Ту нон-пејпер „понуду“ треба узимати као изнуђено подметање. Уосталом, овакви фантомски папири и служе да се јури иницијатива у изнудици. На удици је: дао би се Србији „већи део Републике Српске“, а на Косову – пошто оно држава бити не може и прикључује се Албанији – Србима би се дао „статус по моделу Јужног Тирола“. Ево Јужног Тирола а можда однекуд бану и Оландска острва, али не – не може Косово да буде Јужни Тирол у Србији а што је по међународном праву и Резолуцији 1244 Савета безбедности. „Злочинац“ у право не верује.

ЧИЈЕ ЈЕ КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ Пошто су нон-пејпери кукавичја јаја, не треба одмах тражити иницијатора у ондашњем Јаншином послодавцу. Ангела Меркел има толико посла, а и Немачка је много уложила у овог Франкенштајна. Тако да делује вероватније кад тиши „кибицери“ полугласно указују на чувеног активисту с ротшилдским бекграундом који зна све шта да се чини на светском плану, али не и да реши иједан проблем у својој држави. Он је већ оглашавао да за Западни Балкан на путу за ЕУ нема наде, а и Србима да ће све учинити за њихово прогресивно пропадање.
Реч је о насмешеном човеку који није имао проблем да на Калемегдану на српском виче „Француска вас воли“ (јул 2019), а после оног што је „Фигаро“ описао као одлуку Француске да Србију „понизи 11. новембра (2018). Да, понизи“. И то на обележавању стоте годишњице краја Првог светског рата, а у коме је Србија остала „без 28 одсто популације“, од тога без „1,2 милиона своје деце“ („Фигаро“). Да, то је човек који је Тачија ставио на почасно место, иза себе, Трампа и Путина. А онда се у Београду среће с „унуком српске хероине“ Милунке Савић. „Ни стида, ни срама“, говорио је народ у Милункино време. Али Макрон није изузетак у пословима око Западног Балкана.
Но да се вратимо у беду јаншоидне политике. Чак и то „лукавство“ да се заузме за Велику Хрватску, Велику Албанију и Велику Србију личи на Макрона. И комплетну француску политику око разарања СФРЈ. Ни о чему нема никаквог става, сем неке „трговине“ с Немцима.
Дакле, смрдљиви папир од кога формално сви службено дижу руке, нуди да „то“ обави ЕУ. ЕУ, која не може да расподели ни вакцине!? Подржаће то нама „блиске“ САД. У смислу заштите америчког „националног интереса“. Удаљеност Вашингтона и Београда ваздушном линијом износи 7589,9 км.
Ни спомена Русије и Кине у решавању светског косовског проблема, упркос редовном подношењу на увид и одлучивању у Савету безбедности УН сваких шест месеци. А удаљености Београд–Москва 1713,6 км, Београд–Пекинг 7414,3 км. Ето зашто Вашингтон. Зато што је најудаљенији, а најдаљи увек највише брину.
Идеја о балканском разрешавању балканског питања западним туторима Западног Балкана никад неће пасти на ум. Уз посредовање релевантних великих сила, а не само самозванаца који себе зову „међународна заједница“. Што не значи да то треба одбацити. Нон-пејпере носи ветар.

[/restrict]

2 коментара

  1. Трећи Рајх је био недорасли брат Четвртом који је почео на дан када се претходни завршио и још увек траје.
    Са овим њиховим глобалистичким дезертом пелцовања ће се све ово и завршити али последице или епилог само можемо нагађати.

  2. Tоплица

    Није нам познато зашто наши политичари иду у Брисел кад, нити Косово смеју да алале, нит од ЕУ чланства има икакве наде, али слутимо да се још увек друкчије не може. Однос снага на целој позорници ! Но текстови као горњи, не само да су искрени и истинољубиви, него нас јачају да живимо као часни, ма шта даље било. Штавише да наше наде нису без основа, да обнадеживающие процеси теку континуирано… Тријумфаће они које задњи талас избаци на обалу !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *