Елизабета Друга – последњи монарх Уједињеног Краљевства?

Молотовљеви коктели на улицама Северне Ирске. Одлазак Филипа, православца. Хоће ли Елизабета Друга бити последњи британски монарх и да ли су Британци ишта научили из распада Југославије?

Пролеће је донело немире у Северној Ирској. Лете Молотовљеви коктели, цигле и боце с једне стране, а с друге стране чекају барикаде, водени топови и наоружани преторијанци. Договор на Велики петак 1998. године ставио је тачку на северноирске сукобе које су деценијама разједали ткиво провинције. Или је то било привремено? Двадесет три године, али ипак привремено?

ГРАНИЦЕ КАО САМОУБИЛАЧКИ ЧИН Северна Ирска је једна од четири земље („Home Nations“) Уједињеног Краљевства, остале су још Енглеска, Велс и Шкотска. Присетимо се само да све ове „земље“ имају своје фудбалске репрезентације у међународним такмичењима. Северна Ирска једина, међутим, није на (Гордом) Албиону већ дели суседно острво с Републико Ирском и становништво је отприлике подељено између католика и протестаната, с тим да постоје назнаке да сада први пут у много година католици чине већину. Како смо писали на овим страницама почетком октобра, проблем ирске границе је ван Европске уније нерешив. Док је Уједињено Краљевство било у Унији, није било границе између Републике и Северне Ирске нити између С. И. и Британије. Сада, међутим, границе негде мора бити. Мора се знати где престаје једна унија а где почиње друго краљевство.
Граница између две Ирске би била самоубилачки чин. Припадници Ирске Републиканске Армије вероватно још имају униформе и оружје по орманима или закопано негде у оближњем шумарку. С друге стране, Борис Џонсон је, током брегзит кампање, ирским лојалистима (протестанти, лојални круни) обећао да границе према Британији у ирском мору неће бити.
Непосредни повод за садашње нереде била је одлука јавног тужиоца да не гони кривично двадесет и четири припадника Шин Фејнa (политичко крило ИРА) који су били у поворци на сахрани бившег шефа обавештајне службе ИРА Бобија Сторија. Било је то јуна 2020. у јеку закључавања поводом короне и забране јавних окупљања. Лојалисти британске парламентарне политичке партије ДУП тражили су извињење од заменика председника земље Мишел О’Нил која је и сама присуствовала сахрани. Извињење нису добили. Онда је дечурлија изашла на улице. Ноћу. С коктелима и циглама.
Нереди су сада обустављени поводом смрти принца Филипа, но очекује се да ће се после сахране наставити. Непосредни повод за нереде смо видели, али где су дубљи узроци ове потенцијално дубоке и далекосежне кризе?

ЧЕКАЈУЋИ ДВАНАЕСТИ ЈУЛ Свакако у томе што су ирски лојалисти схватили да их је Борис Џонсон слагао. И ову реч не користимо овде лако и без разлога. Џонатан Пауел, бивши саветник у влади Тонија Блера, пише – „Децембра 2019. Борис Џонсон је одлучио да границу стави у Ирско море како би закључио договор о брегзиту. Онда је на телевизији јавно лагао да је то тако.“ А кад смо већ код тих питања стила и политичких вештина, и бивша француска амбасадорка у Лондону Силви Берман описује Бориса у својим мемоарима, без трунке симпатије и разумевања, као „непоправљивог лажова“.
Северноирски лојалисти су дакле схватили да су преварени. У самопослугама је све мање британских производа. У Енглеској, по хладњацима, више не виђамо ирску говедину. Ако лојалисти опет изађу на улице, колико ћемо чекати на ону другу страну, на католике републиканце? Шта ће се догодити 12. јула ове године када наранџаста процесија (лојалисти) крене у своју уобичајену шетњу улицама Белфаста да обележи годишњицу битке на реци Бојн (1690) када је холандски протестантски краљ Вилијам Трећи поразио војску енглеског Џејмса Првог (истовремено био и шкотски краљ Џејмс Седми) последњег британског католичког краља. Лојалисти неће границу с Британијом, републиканци хоће уједињење с Републиком Ирском. Хоће ли Борис са својим креативним односом према истини и угледом који (не)ужива моћи да реши проблем стар бар сто година?

ФИЛИПИЗМИ ВОЈВОДЕ ОД ЕДИНБУРГА Деветог априла је у својој 100. години преминуо принц Филип, супруг краљице Елизабете Друге. Војвода од Единбурга је био грчко-данског порекла и, што је за нас посебно занимљиво, био је крштени православац и тек је женидбом прешао у англиканску веру. Морамо и напоменути да су он и син му, Чарлс, донирали средства за обнову манастира Хиландар.
Филип је био церемонијална фигура и себе није доживљавао превише озбиљно, о чему говоре и многи његови филипизми, као на пример – „када мушкарац жени отвори врата аутомобила, то може бити само зато што су или жена или ауто нови“. Или када је питао британског туристу у Папуа Новој Гвинеји: „Овде си тако дуго а још те нису појели?“ Или на пријему за представнике медија у Бакингемској палати, где разговор тече отприлике овако: А ко си ти? Ја сам тај и тај… А шта ћеш ти овде? Звали сте ме на пријем, ваше височанство! Па ниси морао да дођеш!
Но поред ове доброћудне стране, Филип је, изгледа, имао и једну тамнију: „Када једном умрем, волео бих да се вратим као смртоносни вирус како бих допринео решавању проблема пренасељености планете.“ Било је то далеке 1986. године, много пре короне, но ипак, занимљива идеја, зар не? Не заборавимо да су над-народни, међународни кругови у којима се Филип и слична дружина крећу врло блиски еугеничким принципима за које смо помислили да су с нацизмом нестали са светске позорнице. Еугеника је, наиме, псеудонаука и идеологија која сматра да људску врсту треба побољшати спречавањем „инфериорних људи“ да имају децу и подстицањем „супериорних“ да се што више размножавају. Замислимо сад само такву једну суптилну и префињену идеју примењену у пракси. За разлику од правих научних метода ова се примењује селективно. Они с идеологијом су очигледно (и самозвано) супериорни, то је јасно.

КРАЉИЦА И ВРЕМЕ БУДУЋИХ ЗАПЛЕТА Краљица Елизабета Друга је, међутим, озбиљна политичка личност. Једна од најбитнијих у врло дугој историји краљевства. Борис Џонсон је њен четрнаести шеф владе, а први је био још Винстон Черчил (1951).
Смрт Филипа нас може само подсетити да краљица има 95 година и да ма колико она била здрава и виспрена, неће владати вечно. Напротив, крај њене владавине је близу, па самим тим долази време да се оцене протеклих седамдесет година њене владавине и размишља о будућности. Нама, није намера да оцењујемо њену владавину, али јесте да укажемо на могуће будуће заплете.
Северну Ирску смо споменули. Велс је званично двојезичан, деца уче велшки и енглески, а Шкотска је већ одржала референдум за излазак из уније. Било је то септембра 2014. године и питање је било: „Да ли сте за то да Шкотска буде независна земља?“ Већина је рекла – не, 55 посто. И било би то све лепо и красно да није било брегзита. Шкоти су можда гласали да остану у Уједињеном Краљевству, али нису гласали да изађу из Европске уније. Напротив, на брегзит референдуму 63 посто Шкота је гласало за останак и сада се намеће следеће питање – Европа или Британија? При томе не треба изгубити из вида да Шкоти деле северни Атлантик с Норвежанима и да се често питају зашто је стандард живота у тој скандинавској земљи много виши од њиховог када две земље деле исто море и исте природне ресурсе. Да ли Лондон има неке везе и с тим? Такође, не заборавимо да су историјске везе Шкотске и Француске врло јаке.
На глобалном плану, Холивуд, то вулканско гротло глобалистичке идеологије, већ је намирисао посао века и спрема Меган Маркл и наивног (изгледа) принца Харија да буду нека врста медијске, шоу-бизнис, сасвим 21st century владе у изгнанству. Полако али сигурно од Бакингемске палате и дворца у Виндзору праве игралиште за Опру Винфри и ријалити шоу. Шта би могло бити боље од тога. Нови краљ Чарлс, или Вилијам, да отвори капије палате и пусти Меган и Харија да се пред камерама врате (из Калифорније где живе у кући од 11 милиона нечега) својој породици. Сузе, поздрављање лактовима (social distancing), изрази пажње и љубави, браћа се помирила, живеће срећно у дворцу, сви заједно… камере све прате. Онда им се придружују Дејвид и Викторија Бекам, Елтон Џон, Дуа Липа и Ким Кардашијан, Џастин Бибер… затим неколико црнаца, Пакистанаца, Јевреја, стиже и геј парада, дресирани делфини итд. како би програм показао да уважава принципе различитости и могао да се кандидује за Оскара. Дивота. Не треба више градити ни кулисе, нити правити костиме, ријалити шоу осваја коначно ријалити (стварност). Они су стварност, а ми гледаоци смо шоу. Зомбификација је коначна. Глупост постаје норма којој се тежи. „Постоји само један грех – глупост“, уздише Оскар Вајлд последњим атомима снаге. И њему се смучило.

СВЕТ У ПРЕСТРОЈАВАЊУ После сахране принца Филипа Елизабета Друга се враћа кући и остаје сама. Она и Филип су живели заједно седамдесет и седам година. Смртност долази, свима подједнако. И онима који су само мало парче историје и онима који, попут британске краљице, јесу историја.Хоће ли Уједињено Краљевство преживети одлазак великог, значајног и вољеног монарха? Или ће се урушити, окрунити, делови одломити? Хоће ли Комонвелт, велика постбрегзит нада британске привреде, опстати? Како тренутно стоје ствари на глобалној шаховској табли, веће су шансе за уситњавање Сједињених Држава и Британије него Кине и Русије.
Ваш дописник је последњих тридесетак година у више наврата покушавао да Британцима, и не само њима, објасни како Запад (за разлику од Русије, на пример) није ништа научио из тужног примера нестанка домовине јужних Словена. Западњаци су сви масовно поверовали у своје ТВ програме и мимо тога немају више никаквог интереса. Људи с Балкана су доста заостали и полудивљи, одувек се међусобно мрзе, и та вештачка, комунистичка држава је морала сама, ето, тек тако да имплодира. Мисле и када не кажу. Да, Југославија је имплодирала, а Британија ће се, вероватно, распасти услед „малигног“ руског утицаја на иначе здраве демократске процесе.
Будући краљ ће затећи своје краљевство, Комонвелт и читав свет у престројавању. Неке силе слабе и силазе с дела позорнице, друге се намећу. Баланс се мења и планета почиње да се љуља. Четврта индустријска револуција, велико ресетовање увијено у обланде климатских промена узима маха. Скаредна интерпретација људских права се претвара у владајућу идеологију. Култур-марксизам маршира кроз институције. А ми смо бар ту лекцију изучили. После Маркса долазе Лењин и Троцки, па Стаљин, па Мао, па Пол Пот… У поменутој Југославији ниси могао да саставиш фудбалску репрезентацију а да мањине „по кључу“ нису биле представљене. Мултинационални корпоративни гиганти и идеолошке перјанице најновије верзије неопостимперијализма попут Гугла и Епла би биле данас срећне и поносне када би могле само део југодостигнућа да примене у својим срединама. Владе западног света размишљају о посткорона здравственим пасошима и увођењу јединствене плате за све – нешто као „радио не радио свира ти радио“. Што се тиче права појединца, и ту смо ми били претеча, одатле и мудри и сликовити израз „нико мене не може толико мало да плати колико ја могу мало да радим“. Како се дотични експеримент завршио код нас, видели смо. С интересовањем можемо да пратимо његово друго јављање.

НИШТА НЕЋЕ БИТИ ИСТО Краљица Елизабета је симбол доба када је дужност према друштвеној заједници заузимала централно место у поимању света. У међувремену је неолиберална индивидуалистичка и материјалистичка хистерија пустила дубоке корене. Данас сви имају права и сви само та и таква сопствена права и познају. Да ли се ради o сексуалној оријентацији, родној или расној припадности, то пренадувано ја је свеприсутно и активно разара друштвено ткиво – до последње породичне ћелије.
Велика Британија после Елизабете неће бити иста. Нити ће свет бити налик оном из 1951. када је премијер Велике Британије био осведочени расиста Винстон Черчил, који је дневно пушио десетак кубанских „Ромео и Јулија“ томпуса, ујутру испирао уста вискијем, пио боцу шампањца за ручак а омањи планински поток брендија и вина до краја „радног“ дана. Када Чарлс наследи престо, затећи ће, рецимо, Бориса Џонсона за кога се већ јавно прича и пише да је лажов. А како тражити и добити савет од лажова? Никако. Код најближег савезника, у Америци, на власти је холограм Џо за кога није ни важно да ли лаже или не. Човек изгледа не постоји.
После Тита, није више био Тито већ осмочлано председништво и председнички рингишпил. Британија је, међутим, парламентарна монархија. Нема разлога за бригу, зар не? Једног монарха замени други и све се наставља по старом. Осим, наравно, што ће по заласку Елизабете Друге есеје, студије и мемоаре годинама писати не само колумнисти, историчари и политичари већ ће то можда морати да чине и стручњаци сеизмографског института у Лондону, па можда и неких других сличних института широм планете.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *