Drama zaturenog ljubavnog pisma

Premijera Pučine na sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a

Inspiraciju za svoju dramu Branislav Nušić našao je u savremenom beogradskom životu. O tome čitamo u pismu koje je uputio Hani Kvapilovoj, poznatoj češkoj glumici, prvakinji Narodnog divadla u Pragu: „Sa ovim delom imao sam posebnu sreću. Drugi pisci crpe prvo sadržaj, a kod mene je bilo obrnuto, prvo sam napisao delo, a tek posle sam našao – fakat“

Drama u četiri čina Pučina drugi je deo Nušićevog scenskog diptiha o problemu bračne vernosti, koju je napisao 1900. godine, ohrabren uspehom svoje prethodne drame Tako je moralo biti. Inspiraciju je našao u savremenom beogradskom životu. O tome čitamo u pismu koje je uputio Hani Kvapilovoj, poznatoj češkoj glumici, prvakinji Narodnog divadla u Pragu: „Delo Pučinu napisao sam 1900. Sadržaj ovoga dela crpeo sam pretežno iz beogradskog života, iz jednog neobičnog fakta. Sa ovim delom imao sam posebnu sreću. Drugi pisci crpe prvo sadržaj, a kod mene je bilo obrnuto, prvo sam napisao delo, a tek posle sam našao – fakat. Posle prve predstave ovoga dela dobio sam malo mirisavo pisamce. Veoma radoznalo sam ga otvorio i bio vrlo iznenađen. Potpisana je bila jedna dama koju sam zbog njene lepote veoma cenio. Gospođa me je biranim rečima molila, uzdajući se u moje kavaljerstvo, da njoj iskreno priznam da li mi je sadržaj ovoga dela dao – njen muž. Gospođa je bila toliko iskrena da mi je priznala u pisamcetu da je sa svojim suprugom sa kojim već četiri godine pod istim krovom stanuje i ni reči ne govori – zahvaljujući premijeri Pučine – prvi put opet progovorila, kad ju je suprug već treći put pozvao na ovu predstavu. Ona je to primila kao kaznu i do danas još veruje da mi je njen suprug dao materijal za Pučinu.“
Pučina počinje široko razrađenim i dobro komponovanim prvim činom, koji ne pruža samo sliku porodičnih odnosa nego baca svetlost i na pojedinosti iz društvenog života, i ta je okolnost, po svoj prilici, i navodila mnoge, čak i neke kritičare, da očekuju širu socijalnu dramu u sledećim činovima, a ne priču o bračnom trouglu. Ali, s druge strane, i kritičari i publika mogli su opaziti kako se Pučina tematski zaista nadovezuje na dramu Tako je moralo biti. I ne samo to. Ukazivalo se da novo delo sadrži izvesna ponavljanja…
Zaista, Pučina, ako promatramo način razvoja radnje, zatim čitavu kompoziciju i obradu likova, predstavlja manje ili više uspelu kombinaciju komada s tezom i dramske slike o našim naravima i životu uopšte. Ali nezgoda je u tome, ako gledamo s dramskog stanovišta, što je u gradnji zapleta prevagnuo komad s tezom, odnosno pisac sa izričitom željom da dokaže koliko su pogubni bračni nesporazumi, pogotovo oni do kojih dolazi zbog neverstva. Tragična posledica u čitavoj konfliktnoj situaciji u drami Pučina je smrt male Olgice, ali taj tragični slučaj u slaboj je vezi sa onim što se dešavalo u prvom i drugom činu…
Drama Pučina prvi put je prikazana 1901. u beogradskom Narodnom pozorištu, u režiji Svetislava Dinulovića, i ta postavka imala je sedam repriza do 1903. godine. Otad se nije u Beogradu izvodila sve do 8. maja 1977. kada je prikazana na sceni „Bojan Stupica“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača. Ta predstava osvojila je mnoge nagrade, a gostovala je i u inostranstvu (u Sofiji, Moskvi i Lenjingradu).

Reditelj Egon Savin, koji već godinama uspešno postavlja dela naše dramske klasike, režirao je svoju adaptaciju Nušićeve Pučine na Velikoj sceni JDP-a „Ljuba Tadić“. Treba reći da je Savin načinio korektnu adaptaciju teksta, koja je prihvatljiva s obzirom na to da je Nušić napisao nešto opsežniji tekst. Savin je izgradio jednu efektnu predstavu, koju je premijerna publika blagonaklono prihvatila. Svojim rediteljskim postupkom ni u jednoj pojedinosti nije izneverio Nušića, omogućivši glumcima da svoje uloge dosledno kreiraju i tako ostvare jednu reljefnu predstavu s jasno profilisanim likovima. Zaista, predstava je imala, sagledano u celini i svim relevantnim pojedinostima, obeležje visoke izvođačke solidnosti. Glumci, svi podjednako, postarali su se da uloge koje tumače ostvare celovito i uverljivo. Nenad Jezdić bio je u ulozi Vladimira Nedeljkovića dosledan u srdžbi prema nevernoj supruzi, ali i ubedljiv u prelomnom trenutku kada saopštava da prihvata krivicu na sebe ne bi li oslobodio Olgicu da u budućnosti govore pogrdno o njenoj majci. Sloboda Mićalović, kao Jovanka, umela je da na dostojanstven način sasluša sve optužbe svoga supruga, ali i da suzdržano izrazi svoje emocije prema njemu. Ljubomir Bandović kao Jovan Nedeljković, brat Vladimirov, i Vesna Stanković, kao njegova žena Marija, bili su prikladni sagovornici u delikatnoj bračnoj raspravi Vladimira i Jovanke. Bojan Lazarov uspeo je da uverljivo predstavi ličnost nekadašnjeg porodičnog lekara. Cvijeta Mesić kao Živanovićka i Jovana Belović kao Nikolićka diskretno karikirajući prikazale su radoznalost članica odbora koji prikuplja pomoć postradalima u poplavama pokraj Morave. Bojan Dimitrijević uspešno je glumio Stankovića, koji je u drami neka vrsta „razglasne stanice“ iako tad radiofonija nije još uzela maha. Goran Šušljik je veoma taktično predstavio Marka Uroševića, koji, iako skroman činovnik u ministarstvu, ima znatan udeo u izgradnji zapleta u ovoj drami i donekle nagoveštava Peru, pisara iz administrativnog odeljenja u komediji Gospođa ministarka. Ostale uloge angažovano su tumačili Maja Kolundžija Zoroe (Katica), Marko Baćović (Ministar) i Bogdana Obradović (Olgica).
Predstava Pučina u režiji Egona Savina na briljantan način potvrdila je i u ovom, 21. veku Nušićevo mišljenje, koje je saopštio 1. marta 1924. u pismu kćerci Giti Predić Nušić: „Ja sam prvi u našoj dramskoj literaturi učinio, bez obzira na to koliko srećan, pokušaj da pišem društvenu dramu. (Raniji pokušaji Cvetića, Šapčanina i Manojla Đorđevića daleko su bili od toga. Njihovi pokušaji su obična stara romantična priča u kojoj glumci prilikom prikazivanja oblače civilno odelo.) Ti moji pokušaji zapaženi su i ocenjeni i uspeli su biti prevedeni prikazani na stranim pozornicama.“ Posle postavke Nušićeve drame Tako je moralo biti i dramskog triptihona Pod žrvnjem Dragoslava Nenadića i sada Pučine, a uskoro će, kako nagoveštava, isto učiniti i s Nušićevom Jesenjom kišom, reditelj Savin nastavlja svoje umetničke podvige kojima iz senke zaborava otrže vredna dela naše dramske baštine.

Branislav Nušić PUČINA POZORIŠTE JDP – Velika scena „Ljuba Tadić“ ADAPTACIJA, REŽIJA, SCENOGRAFIJA, I IZBOR MUZIKE Egon Savin KOSTIMOGRAFIJA Lana Cvijanović SCENSKI GOVOR Ljiljana Mrkić Popović PREMIJERA 10. april 2021